Razglednica starog SarajevaU samom središtu Balkana nalazi se Bosna i Hercegovina, nekad federalna a danas samostalna Republika. Kao i istorija balkanskog središta i grad Sarajevo, kao prestonica, nosi u sebi velika, teška i mučna previranja. Sarajevo se ističe svojom neuobičajenošću i specifičnim obeležjem koji smo doživljavali kao drugačiji od ostalih gradova nekadašnje Jugoslavije. Kao i cela Bosna i nad Sarajevom lebdi, pre svega geografskim položajem uzrokovana, slutnja da su ničija zemlja ili kako kaže Meša Selimović „čardak ni na nebu ni na zemlji“.

Bosanci žive u nejasnom i neodređenom preispitivanju ko oni zapravo jesu…“Bosna je teška i teretna zemlja“, objašnjava Meša. Bosna je zemlja velikih razmirica i velike ljubavi među različitim narodima i verama. Danas brat, a za sutra se ne zna. Bosanci su naučeni da žive u talasima mira, ljubavi i mržnje. Podsećaju na burno more sačinjeno od ljudi a ne od vode. I more od ljudi ima svoje dane kad se umiri. U takvim se danima sa lakoćom, uz zaborav šta bijaše, cela Bosna, sa svim svojim rekama, planinama, selima, zaseocima i gradićima sažimala u bistro Sarajevo. Sarajlije vole život i ne dozvoljavaju da se išta od blagodeti životnih propusti.

Živiš danas u obilju koje ti se nudi, a sutrašnjem vremenu ostavljaju da se samo snađe. Današnjoj radosti i gozbi ne sme zasmetati ni pomisao na nemoć sledećih dana. Za Bosance te i Sarajlije važi odavna poznata neuobičajena ćud, lica koja se ne smeju dok neumorno zbijaju šale, a ponekad se čini da i nisu šale, govor specifičan ne samo zbog prisustva turcizama već i poslovicama ili sintaksama čije značenje samo oni znaju. „Ni uzmi ni podaj“ označava sličnost…Život u Bosni, život u Sarajevu ostavlja takav trag na ljudima da poput pečata što se stavlja na rastopljeni vosak bivaš prinuđen da ga večno nosiš sa sobom, ali i zauvek voliš. Život započet rođenjem ili dolaskom na duže vreme postaje nerazdvojni deo duše čoveka i tako svaki Sarajlija nosi sa sobom ma gde se obreo i deo ovog čudesnog grada.

Centar Starog Sarajeva

Sarajevo, grad okružen planinama, poneka priča sa nekim ko iz njega stiže… osta u mojim mislima kao grad koji je u sebe upio dušu Bosne te mu bi moguće da nad njim padaju i one modre mostarke kiše. Sarajevo, nebo cele Bosne što na orijent miriše, ljudi što od bola te razdvajaju, nekako vedro i pevno, sevdah gradskih pesama…Pustimo moju maštu što sanja po i sa površnim podacima i krenimo putem istorije o nastanku Sarajeva, prestonice Bosne i Hercegovine, sve do poslednjeg bosanskog raskola što dođe dotle da i Sarajevo razdvoji samo sebe.

Na mestu gde danas Sarajevo živi nalaze se ostaci iz neolitskih vremena, kasnije ilirska naseobina, a pod rimskim carem Tiberijem u 9.veku osniva se rimska kolonija Ilidža. Uskoro dolaze Sloveni…gde se deo Bosne nalazi u sastavu Raške…ujedinjuju se župe stvarajući državu što seže od Drine do Jadrana, ali kao Ugarski vazal…osvojen od Turaka bez borbe kada u sarajevskoj kotlini u srednjem veku nastaje grad koji je živeo pod imenom Vrhbosna, potom Saraj koji će još dugo živeti pod osmanlijskom dominacijom i koja će ga u svemu obeležeti. Seoski trg Tornik (danas je tu Alipašina džamija) sa ostalim okolnim naseljima povezao je mostom Isa-beg 1462.godine. Sarajevo se pominje od 16. veka. Tek krajem 19. veka padaju pod vlast Austrije i otada i zapadna civilizacija zapisuje svoje tragove. Istorijskim atentatom na prestolonaslednika Austrije Franca Ferdinanda postaše povod za novi rat koji im donese novu državu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Iako slobodni nisu bili zadovoljni svojim razvojem i pažnjom koja im je data u kraljevini. U Jugoslaviji se brzo razvijaju.

Jasno je i vidno da je Sarajevo raskršće različitih naroda, vera i kultura. U 16. veku Sarajevo se pod turskom vlašću razvilo u jedan od najbogatijih gradova na Balkanu kada počinju da se stvaraju, a neki i do danas očuvaju, arhitektonski objekti u tipično osmanlijskom duhu koji u središtu ima Baščaršiju sa mnogobrojnim potkupolama ,džamije, konaci, hanovi, bezistani, karavansaraj, sebilje (fontane-česme iz kojih su žene mogle besplatno da piju vodu), medrese (škole) …

Sarajevom protiče reka Miljacka, u blizini je izvorište reke Bosne, okružen je sa svih strana planinama (Jahorina, Igman, Bjelašnica…), u kotlini je središte a po nižim obroncima i brdašcima ostali delovi grada. Uz Sarajevo izletište „Vrelo
Bosne“ gde se priroda poigra sa trideset manjih reka. Lepo prirodno okruženje za grad uskih ulica.
O tragovima austrijske arhitekture nećemo govoriti. Dovoljan nam je komentar Ive Andrića: iz nje bije žalost i praznina.

Spomenućemo Gazi Husre-begovu džamiju u Baščaršiji koja je četvrtastog oblika sa kupolom od 26 metara visine i minaretom od 47 metara, Sahat kulu što meri vreme po lunarnom kalendaru: zalazak sunca je ponoć…
Pomenućemo Crkvu Roždestva Presvete Bogorodice koja je sagrađena nakon što je pod pritiskom Zapada priznato pravo na veroispovest (1856.godina).

Trobrodna je bazilika sa pet kupola i nalazi se na desnoj obali Miljacke. Jedna je od najvećih crkava na Balkanu. Tu su i dela slavnog slikara Paje Jovanovića.

Jugoslovensko Sarajevo ima Zemaljski muzej i mnoge druge, Narodno pozorište,
svoj neboder, parkove, sportske sale …luksuzne hotele, osvetljenja primerena većim gradovima…

„Moje sećanje ide od kraja“,govorio je Meša. I u mene je tako. I ja ću na kraju pisati o Baščaršiji iako je kao središte grada označila nastanak Sarajeva kao grada. Ako se setim sarajevskih jugoslovenskih godina moram priznati da se Sarajevo poistovećivalo sa Baščaršijom, kao da nema i drugih delova grada što privlače lepotom i istorijom. Baš kao što i jeste svi bi hteli u čaršiju, dušu i srce ovog grada, jer mladost juri ka najzrelijim i najslađim mestima, tamo gde bilo bije čujno, čulno i lepotom zaogrnuto, tamo gde zbija se narod i gde su ti sve mogućnosti jasno iscrtane. Stariji tu nalaze druge razloge: probuditi mladost ili ohrabriti starost.

Bascarsija Stara Sarajevo

Baščaršija je nekad imala ulogu poslovno-trgovačkog centra. Putopisac Čelebija govori (1660. godina) o 1080 prelepih dućana, a tada je razvijeno i oko 80 zanata…Vreme nije oduzelo čaršiji trgovačku ulogu ali je uz mnogobrojne ugostiteljske objekte postala i mesto zabave, bezbrižnog druženja, poneku tugovanku što uz malo pića prestaje da boluje jer tu je tvoja raja, sve su to tvoji ljudi i stiče se utisak da radost vlada. Bilo mi je teško da zamislim to rajsko stecište radosti, jer gde je čoveka tu je i boli. Njihovo druželjublje i stapanje u jedno bili su im lek, vera i nada. Čaršijske priče su najvažnije, jer šta tu kaže raja to ti je i sud o tebi i tvome životu.

Raja određuje ko je dobar a ko loš, a samim tim i ko jeste i ko nije raja. Sud raje je opšti i ne prihvata iznimke u svoje redove, već samo složnu, istovetnu i zato srećnu raju. Tako je raja zaključila da žena Mešina od njega pravi gospodina, da Darino prodavanje haljina u čaršiji da bi preživeli jesu zapravo „Mešini pasjaluci“. Zbog toga što sam samo i prst bio viši od njih nisu me rado prihvatali, govorio je Meša tužan što je tako malo cenjen u Sarajevu. Dugo je čekao, ali i dočekao svoje slavne dane sa izlaskom romana „Derviš i smrt“. Napustio je Sarajevo bez želje da se u njega vrati, ali je sa sobom poneo svu svoju ljubav što kudi baš kad najviše voli. I jedan od velikih ruskih pisaca nije se vratio iz izgnanstva u Rusiju uz obrazloženje da se ne treba vraćati na mesto ljubavi…Čaršijska pravila i greše i dobro sude. Jer, Baščarčija iznedri i Davorina Popovića, Zdravka Čolića, Gorana Bregovića, Emira Kusturicu, Neleta Karajlića, Josipa Ivanovića, Hasana Kikića … Bogić Rasimovića, starije Isak Samokovlija, Borivoje Jeftić…Vladimira Preloga … Crvenu jabuku, Plavi orkestar…

Mnogi više ne žive tvoje dane, zato se i pitam jesi li još uvek živa, kojim aršinom sada meriš…gde si smestila sećanja, imaš li ih ili ih prepuštaš zaboravu…Nova si i ja o tebi ništa ne znam. Sreća je da živiš u sećanjima drugih, onih koji su sa tobom i u tebi živeli, onih koji te posetiše na nekoliko dana, onih koji su poželeli a ipak nisu došli da te osete, onih koji te primaju ne pitajući se kakva si sada. U našim sećanjima i dalje se slušaju sevdalinke, i dalje Davorin peva „bacila si sve niz reku“ a neko izrekne i stihove da skitnice su „srca pijana od zvezda“(Hasan Kikić) kao da je njegov i onih što ga čuju. S pesmom je tako, ne pripada ni tvorcu, puštena je u etar da je čuje čovečanstvo. Pripada svima, svojina je svačija, bogatstvo svima dostupno i časno stečeno.

Poslušajmo Mešinu opomenu da se klonimo građenja tvrđava i da slobodno krenemo putevima ljubavi.
Čujmo Mešu kako govori da je svaki roman u potrazi za srećom. I dodajmo da je svaki život potraga za srećom: u svakom pogledu i svakom koraku.

Sarajevo, svrati opet! Makar u naša sećanja.

Pesme o Sarajevu

Sarajevo ljubavi moja, Kemal Monteno

Je l’ Saraj’vo gdje je nekad bilo, Dino Merlin

Sarajevo Biser Grade, Dino Merlin

Poletela golubica sa Baščaršije, Hari Mata Hari

Sarajevo grade moj, Halid Bešlić


Ko se jednom napije vode sa Baš čaršije, Safet Isovič

Sa, sa Sarajevo, Hanka Paldum




PODELI: