Kad bi školska zvona utihnula, i fina prašina polegla po skamijama i opustelim učionicama, isprečila bi se ispred nas pustinja (i prašuma) vremena, kroz koju je valjalo proći do nekih dalekih septembarskih dana. Za pripeka i dugih letnjih dana, kad je vazduh titrao od jare, misao je hrlila ka jugu, ka marinskom plavetnilu i morskoj svežini. U panonskim mornarima, greškom ostalim bez mora, budila se žeđ za slano – slatkim morskim pustolovinama. Tih smo godina, ma koliko ih danas u lošem kontekstu spominjali, gotovo svi išli na more. Stotinama kilometara duga obala, razuđena i bogata ostrvljem, od Ulcinja do Pirana, skrivala je neslućene mogućnosti i teško zamisliva zadovoljstva.

Ne računajući putešestvija sa roditeljima, kad smo starim „fićom“, poleglim od kamperske opreme i svakojakog provijanta, krstarili obalom, zadržavajući se najčešće u Gradcu (kod Ploča – Kardeljeva), podno Biokova i u nezaobilaznoj Makarskoj, najčešće odredište za „bacanje sidra“ bio je Rovinj.

Istra se tih sedamdesetih godina izborila za status „mondenskog odredišta“ i doživljavala je pravi turistički bum. Poreč, Novigrad, Umag, Piran, Vrsar, i nama Pazovčanima, iz nekih neznanih razloga posebno atraktivan i drag Rovinj. Boje mediteranskog rastinja i vinogorja, izmešane sa crvenicom i metalno sivim kamenom, očekivanje da se pojavi azurno plavetnilo mora pomešano sa nebeskim, u koje se vinuo vitki toranj crkve svete Eufemije, sa njenim kipom na vrhu, koji zaštitnički dominira panoramom kamenog prelepog grada, neizbrisivo su ostali zabeleženi u podsvesti, oživljavajući pri svakom novom viđenju prepoznatljivih kontura Rovinja, pa bilo to i na razglednici.

Najranija sećanja sežu do odmarališta, koje su u ulici Mateo Benussi, nedaleko od autobuske stanice, i nadaleko (ne) čuvene krčme „Lokva“ koristili Staropazovčani. Na zvuk pištaljke ulasci i izlasci iz mora, od vode pomodrela mršava tela, drhturava u očekivanju užine, koja bi u velikim pletenim korpama, prekrivena belim plahtama stizala da zavaramo glad. Sendvič od dva parčeta hleba, tanko premazana voćnom marmeladom, da se izgura do ručka. Rumene kuvarice Slovakinje, oznojane od podjarivanja šporeta na drva, na kojima se krčkao ručak za celu smenu. Ozbiljni „upravnik“ Jan Majo, već tada prosed, sa neizostavnom pištaljkom oko vrata. Spartanski uređene sobe, ne mnogo različite od onih u benediktinskim ili franjevačkim samostanima. Lepa vremena soc- realizma, kolektivnog siromaštva i neke tihe sreće.

Kasnije su vetrovi sa zapada doneli nove užitke i provode, ali prvinu tih šezdesetih godina ništa nije nadmašilo. U avgustu bi u Rovinju vrvilo od Staropazovčana. Ko tih poznih letnjih dana „ferragosta“ (u italijanskom žargonu – avgustovski odmor)nije bio tu, kao da nije ni živeo. O tome će se pričati narednih meseci, pogotovo tokom zime, sve do novog „ferragosta“ do kad će pustolovine iz prošlog leta vać poprimiti obrise naučne fantastike, na kojima bi nam pozavideo i jedan, tada izuzetno popularni, Alen Delon.

rovinj

Imena, ulica i trgova, nekad tako dobro znana, još uvek žive u meni, nevezano za stvarnost i današnji izglede grada, kog nisam video punih 30 godina (poslednji put 1981). Plaže „Delfin“, „Mond“, „Beogradska“, „Punta – korente“ i one na Crvenom otoku (ostrvo svetog Andrije) i ostrvu svete Katarine, gde smo se prvi put u čudu susreli sa trendom znanim kao nudizam, koji naši, u socijalizmu izgrađivani, mentalni sklopovi nisu mogli da apsolviraju, ali neki drugi, biološki, lišeni predrasuda I biološke konotacije, itekako jesu. Carrera (beogradska) ulica, žila kucavica Rovinja, u kojoj jedino nijednog meštanina niste mogli sresti, ali zato prvog (i poslednjeg) komšiju iz Stare Pazove svakako jeste. „Ice-coffie“ (hit tih godina) na trgu, u bašti restorana „Putnik“, uz pogled na čuveni brod restoran „Barba -Toma“ i umilni šum ljeskajućeg tirkiza. Krigla „ožujskog“ piva u „Rio baru“ ili velikom, kamenom popločanom, podrumu na rivi, sa bačvama od 2000 litara, gde smo se jedne godine družili sa Fabjanom Šovagovićem. Sve je bilo moguće tih dana. „Sokol ga (ni) je voleo“, pa je čak i na predstavu zakasnio, ne znajući (možda?) jedino da će kroz koju godinu „bratstvo i jedinstvo“ izumreti. Da je to znao, pitanje je da li bi se družio s nama ispijajući bevandu na rivi zapostavljajući nestrpljivu publiku?

Ja opet, slutim da je jako dobro znao mudri Fabjan važnost i redosled stvari razbacanih na životnom meniju. Mogla je publika malo da pričeka! Druge stvari nisu.

Magiju igre, ostatke hipi pokreta i psihodelije koji su protutnjali Evropom, energiju nadolazećeg disko zvuka, osetili smo prvi put u Rovinju. Diskoteke „Go-Go“ na rivi, preko puta plaže „Delfin“, u kojoj je tvrdokorni rok najduže odolevao, adolescentima bliži „Ćirkolo“ i pravim sladokuscima namenjena „Lanterna“, sa čuvenim, do tad neviđenim „plazma projektorom“ i „oscilografom“, neizostavnim novotarijama koje je morao imati najmoderniji lajt šou. Kasnije, otvaranjem MOC (međunarodni omladinski centar) „Škarabe“ sva zbivanja su se preselila u taj udaljeni deo Rovinja. Čuvena diskoteka „Inter“ do današnjeg dana je ostala nostalgična arhetipska formula čitave jedne generacije. Na samu pomen te reči, pisca ovih redova prođe slatka jeza celim telom i milioni slatkih trnaca se razmile pri pomisli šta je sve na svojim krilima odnela slatka ptica mladosti.

Hotel „Eden“ (sa pet zvezdica) i svim blagodetima koje visoki turizam podrazumeva. Gladno smo očima gutali zapadnjački džet-set, livrejisanu poslugu, skupe specijalitete i otmena pića, odlazeći pod okriljem noći da se okupamo u prelepom bazenu, na koji nam preko dana pristup nikako nije bio dozvoljen.

Prva „kugla“ u životu, bačena u kuglani na putu od „Edena“ prema „Škarabi“. Prva „Pizza“ pojedena u „Snack baru“, prvo jutro dočekano na obali, nakon prve neprospavane noći. Prvi „crnjak“ i „prošek“ ispijeni u senovitoj konobi sa ogromnim buradima i ledeno hladnim kamenim podom, iznad koje su bile razapete „mriže“. Prvo putovanje brodom po „debelom“ moru do ostrva svetog Andrije. Prvi susret sa umetničkim svetom, slikarima, glumcima i piscima, koji su zaposeli uske uličice starog jezgra grada. Prvi put udahnut „život“ u pravom smislu te reči, a ne surogati na koje smo do tad bili navikli. Ništa posle toga nije moglo biti isto. Dušama zatrovanim magijom belog sveta, glamurom i sjajem, vraćali smo se našim provincijskim čamotinjama, učmalim baruštinama, u kojima nam ništa drugo nije preostajalo, osim da sanjamo, otvorenih očiju, hodajući kao somnabuli i zombiji.

Nomadi 60–70-ih godina, preteča „paradajz-turista“ od kojih turizam nikad nije inkasirao ništa, vraćali smo se sa svojih osvajačkih pohoda, bisaga i tovara punih uspomena i snova, od kojih ćemo filigranskom nostalgijom, u godinama koje dolaze i za godine koje dolaze, izatkati predivnu srmu sećanja, za sebe ili… možda da ih podelimo sa nekim?

Zoran Milić

Posetite i Vaš kutak

PODELI: