Od leptira i vilin konjića,
od vrabaca i slavuja,
mrava i ostalih buba,
od glista i žaba posle kiše,
od mirisa i lepote poljskog cveća,
od drveća – dečijih kula…
ne čuh cvrčanje cvrčaka.
Tek kad stasah,
tamo negde u blizini mora,
kraj blejanja ovaca i rike magaraca
čuh:
kako lepo cvrči cvrčak!
I još nešto:
kako radosno cvrči cvrčak!
Ta ja ne znam čuje li ga
duša
gromom bola zabodena.
Tek kad jene bol što ne čuje,
setno joj se cvrčak nudi:
još radosti život nudi.
Zašto moja dečja glava
u jeku radoznalosti
preko cvrka cvrčka pređe?
Čuh za mudrost cvrčka basnoslovnu,
čuh i pesmu – odu cvrčku,
al ne tražih glasa cvrčkova.
Tu gde živeh može ti se,
Svirče,
melodija čuti:
malo ređe, malo tiše,
nego tamo
gde go kamen Sunce prži.
Što me niko ne opomenu,
što ne reče slušaj,
slušaj,
ovo cvrči cvrčak nevidljivi.
Cvrčku,
da l’ bi život bio isti
sa sam s tvojim cvrkom rasla?
Da li bi?
Da l’ bi?
Ja osećam da bi bio!
