Paja-Jovanovic-slikar …što više gledate u lepo, to više lepote nalazite u svetu…
…naša lepa umetnost budi svojevrsnu životnost u nama…
Neko je rekao: Kad gledam u lepo, poželim da nas je dvoje.

Priredićemo ovde jednu malu galeriju slika Paje Jovanovića. Pre no što spustite vaš pogled na vama znane i neznane slike, htela bih da vas pozovem da ih gledate imajući u vidu fascinantnu “konstataciju” Antonia Tabukija (poznati italijanski književnik našeg vremena) da umetnici najbolje znaju gde počiva njihova duša: u nekom, i umetniku nepoznatom, pokretu kista. Taj zabeleženi pokret ne mogu otkriti ni kritičari niti iko drugi. Umetnik- slikar ipak i u nejasnoći samo jednog od mnogobrojnih pokreta kistom dotakne svoju dušu. Duša je u zrncu skrivena. Ako u slikama našeg velikog majstora akademskog realizma “uzalud” tražite njegovu dušu videćete više, pronanaći ćete svaku iskru koja na dušu sluti i time sveobuhvatno zaposesti lepotu njegovih slika. Ja volim da tražim i svoju dušu u slikama velikih majstora i nalazim je kad god sagledam neki blještavi trag lepote. Tu, na bilo kom delu slike, srećem se sa svojom zamisli slikareve duše i njegove poruke da je lepota nektar za dušu. Moja duša “pije” nektar lepote spoznajući na taj način i samu sebe.

Slikar Paja Jovanović rođen je 04.juna 1859. godine u Vršcu i poživeo u slavi 98. godina kao naš prvi internacionalno poznati slikar. Umro je u Beču 30. novembra 1957. godine.

Kao da je živeo u savremenom vremenu koje traži i neguje talente, vremenu kad svaki roditelj pokušava da pronađe najvrednije u svom detetu i u tom pravcu mu pruži punu podršku, sticajem dobrih okolnosti nadareno dete iz Vršca, Paja Jovanović, mogao je u potpunosti da sledi svoj dar i ljubav prema slikanju iako je rođen u porodici koja nije mogla da mu obezbedi tako dobre uslove za školovanje. Kao u snu iz koga nije imao razloga da se budi, kao gimnazijalac koji dobro crta dobija porudžbinu da napravi skice likova naših svetaca za crkveno zvono koje je rađeno u Beču. Skice su dobro prihvaćene i eto prozora koji i njegovog oca navodi da ga odvede u Beč da konkuriše na Akademiji za slikara, jer u tom slučaju dobio bi i stipendiju Matice srpske. A u Beču, sreća ga čeka: očev prijatelj i njegova supruga koji nisu imali dece ponudiše se da Paja ostane kod njih, završi gimnaziju i pripremi se za konkurisanje na Akademiju gde ga nisu primili zbog nezavršene škole a i skice su loše ocenjene.

Ostavši u Beču, Paja danonoćno radi kako bi završio gimnaziju ali je u prvom planu slikarska škola. “Rasejano sanjalo”, kako je sebe nazivao, počeo je duboko da sanja i živi svoj san. Van toga ništa nije bilo važno. I dođe dan kada se upisao na Akademiju: njegov najsrećniji dan u životu. Ništa nije moglo da mu pomuti tu sreću, radio je temeljno, željno čekajući ispred fakulteta da se jutrom otvore vrata i da započne još jedan dan koji će ga približavati savršenstvu. Pred kraj studija čuveni galerista iz Londona Tomas Valis, koji mu docnije postaje i prijatelj, u čijoj će galeriji “Frenč” uglavnom izlagati, otkupljuje njegovu sliku. Zaradjuje prvi novac za dobro urađenu sliku… živeti od slikanja… eto kako je dečačka nada postala snena java. Cenu slike dogovorio je njegov profesor, jer “rasejano sanjalo” se često umeo i zbuniti, a kada je u pitanju cena njegove slike, govorio je, nisam znao da odgovorim sebi na to pitanje celog svog života.

Macevanje skica 1883

Mačevanje ili I čas mačevanja oko 1890.god.

Imena koja su ostavila trag u njegovom slikarskom razvoju valja makar pomenuti, jer se prirodom dobijeni dar mora podsticati i školovati kako ne bi nestao na nekom životnom skretanju: zaostavština poznatog vršačkog slikara Jovana Popovića koju je kao dečak često posećivao; gimnazijski nastavnik slikanja koji mu uzgred objasni da dobro naslikana slika može dobro i da se proda (dakle, Paji je bilo jasno da se od njegove ljubavi prema slikarstvu može i živeti, što ga je neizmerno obradovalo); nastavnik književnosti Bakić, mlad i drugačiji od ostalih strogih profesora koji se drže samo obaveznog programa, zavodi ga svojim čestim citiranjem pesama vezanih za Kosovo u trenucima kad deci nastava postaje dosadna. Kroz svoj pristup da decu zainteresuje za književnost izazivao je i radost i ljubav kod dece prema onome što uče. Paja je bio jedan od onih koji je delio zanos prema lepim stihovima i zapamtio ih sa lakoćom, kako je i uobičajeno kad se nešto voli. Znate li vi, govorio bi iznenada profesor Bakić:

Seoba Srba 1895.god

Krunisanje Cara Dušana 1900.god

”Koji ono junak beše,
Što jedanput britkom sabljom mane,
Britkom sabljom i desnicom rukom,
Pak dvadeset odsiječe glava.”

Paja je znao odgovor, ali drugog zapade čast da odgovori. Iako nije voleo da uči, za ove je pesme bio zainteresovan i znao ih je, ali je tad, kao i i docnije u životu umeo i da se zbuni, pogrešno odgovori ili bi zanemevši od sreće zaboravio reći hvala…; slikari koji su radili na oslikavanju vršačke crkve Pavel Đurković i Arsa Todorović koju je Paja često posećivao; profesor slikanja Maholc koji ga priprema za studije; profesori i poznati slikari Gripenkerl i Elkamiler na akademskim studijama koje završava u kraćem roku od predviđenog (1880.godine); učenje kod cenjenog i popularnog slikara Leopolda Karla Milera.

Otkriven kao veliki majstor slikarstva (još za vreme studija dobija nagradu Akademije i stipendiju od cara Franje Josifa za sliku “Ranjeni Crnogorac”), Paja neprekidno stvara velika umetnička dela i putuje. Od boravka u Beču, odlazi u London, provodi oko desetak godina u Minhenu i Parizu, odlazi na Istok do Kavkaza i Carigrada, obišao je Egipat, Maroko, Grčku, Španiju, stiže i do Amerike gde se sprijateljio sa našim velikim naučnikom Mihajlom Pupinom, Nikola Tesla je želeo da ga upozna ali se ipak nisu sreli. Paja je obišao ne samo daleke zemlje već je proputovao Balkan koji je bio inspiracija za njegova mnogobrojna dela. Tako je u Skoplju upoznao našeg velikog naučnika Milutina Milankovića, sprijateljio se sa njim i do kraja života ostadoše bliski sve do pomoći učenog Milankovića da se dorade Pajini memoari i srede poslovi oko zaostavštine.

Falkoner 1890-95 god

Arbanas odmara oko 1890.god.

Paja Jovanović je dobio mnogobrojne nagrade i priznanja: od 1884. godine je dopisni, a od januara 1888.godine redovni član Srpske kraljevske akademije (Akademije nauka i umetnosti u socijalističkoj Jugoslaviji), dobitnik je Male zlatne državne medalje u Beču (1899.godine), nagrade na svetskoj izložbi u Parizu ”Officier d’ Academie” (1900. godine za sliku “Proglašenje Dušanovog zakonika”), Zlatna medalja za sliku “Ženidba hercega Ferija IV sa Jelisavetom Habzburškom”(1901.godine)…nagrada Rajhlove bečke akademije, srebrna medalja na Svetskoj izložbi u Sent Luisu…

Po mišljenju akademika D. Medakovića njegov akademski realizam ipak je doneo nešto novo: živopisne slike sa Balkana bile su nepoznate Evropi, a u sebi su nosile svežinu i draž, kao i heroizam novootkrivnih krajeva, a docnije kad se opredeljuje za rad portreta dolazi do izražaja njegov sjajni crtež, lakoća postavljanja figura, kao i dekorativnost.

Govorilo se u šali da nije bilo bogatog čoveka koji nije naručio da mu Paja Jovanović uradi portret. S druge strane bio je omiljen slikar u narodu koji je stavljao reprodukcije njegovih slika u svoje domove.

Paja sa 92 godine

Od svog prvog susreta sa Beogradom, oduševljen, zavoleo ga je više od svog rodnog, malog grada Vršca. Prvi put ga je posetio na poziv kralja Petra 1910. godine, i kad mu se raširio sa svoje “dve silne reke” Beograd postaje njegov omiljeni grad. Njegova I izložba u Beogradu održana je u Velikoj školi i tom prilikom je i svečano proglašen za redovnog člana Srpske kraljevske akademije (1903.godine). U periodu između dva svetska rata odlučuje se da živi u Beogradu. Tu je živeo i za vreme okupacije u II svetskom ratu. Napušta ga 1950. godine zarad regulisanja svoje imovine i zaostavštine koju je poklonio gradu Beogradu. Čezne za njim i “blagoslovenom Jugoslavijom”. Boravak se odužio i smrt zaustavi njegovu dugu životnu misiju u gradu koji ga je proslavio, u Beču.

Supruga Muni

Paja Jovanović je neprekidno tražio lepotu, jer lepo pripada umetnosti čak i kada umetnik crta lik čoveka za koga bismo u životu rekli da je ružan. A biće da sve na ovom svetu ima u sebi i nešto što je lepo, samo to “nešto” treba opaziti. Paji Jovanoviću lepota nikad nije promakla i zato ga i smatramo estetom bez granica.

Svakako, u ženi je Paja tražio i nalazio ono najlepše. Njegova lepa žena Muni bila mu je inspiracija ne samo dok je radio njenu sliku, već i kad je slikao druge.

Osim slika i istorijskih kompozicija inspirisanih uglavnom Balkanom, ali i Orijentom, podario nam je mnogobrojne portrete, slikao je ženske aktove ali nikad za javno izlaganje. Paja nam je ostavio i slike cveća i prirode.
Kao što je neumorno učio tako je i neumorno radio sve do pred kraj života kada ga vid napušta. Oprostio se sa slikarstvom naslikavši buket crvenih ruža.

Njegove slike čuva ceo svet, a kad prošetate do crkve u Dolovu i Saborne crkve u Sremskim Karlovcima ili uđete u crkvu u Americi koje je oslikao likovima svetaca, shvatićete zašto su u vreme kad ih je uradio i časopisi kulture iz usta nekog kritičara govorili: Neka ga Bog poživi!

1970.godine otvoren je njegov legat u Beogradu koji čuva mnogobrojne predmete (štafelaj i ostali slikarski materijal, lična dokumenta, medalje, nagrade, ordenje, prepiske, zabeleške…) i umetnička dela u stanu koji, po njegovoj želji, liči na njegov atelje u Beču. Tu je improvizovan salon sa nameštajem u stilu Luja XV gde su mu u Beču pozirale mnoge poznate ličnosti.

Legat Paje Jovanovića

U njegovom rodnom Vršcu, na inicijativu slikara Zorana Petrovića, od 1967. godine održava se lepa manifestacija za decu i omladinu “Nagrada Paje Jovanovića”. Svake godine na dan njegovog rodjenja neko dete ili omladinac dobije nagradu za najmaštovitiji rad.

 

Vrsacki triptih Kosidba , Berba, Pijaca 1905 Paja Jovanociv

 

 

Borba petlova Paja Jovanovic

Borba petlova 1897-8.

 

Slavica Štulić

 

PODELI: