Velikan srpskog glumišta i tvrdokorni levičar koji nije podnosio Tita.
Žigosan u koncetracionom logoru, kasnije je u skladu sa svojim prezimenom stoički primao sve udarce života, a iza sebe je ostavio brojne maestralno odigrane uloge, režije pozorišnih komada, knjige o teatru i velike misli koje se i danas citiraju.
Svaki umetnik je priča za sebe. Kada je reč o apstrakciji, koja je bar u nekom obliku često prisutna u bilo kojoj vrsti umetnosti, veoma je teško povlačiti paralele između stvaralaca. U slučaju dramskog umetnika Steve Žigona, to je čak i nemoguće. Često je govorio ono što većina misli, ali se ne usuđuje da to javno kaže. Steva s tim nije imao problem. Načinom na koji je branio svoje stavove iznoseći jake argumente, razoružavao je i najveće protivnike. Čovek njegovo mišljenje nije morao da podržava, ali nije mogao ni da ga osuđuje iz poštovanja prema ovom umetniku. Uvek je bio drugačiji, za neke čak i čudan, ali pre svega cenjen tokom karijere čiju je šezdesetogodišnjicu proslavio svega mesec dana pre smrti. Nedavno se navršila decenija otkako je u osamdesetoj godini napustio ovaj svet, a tom prilikom 28. decembra u Maloj sali Kolarčeve zadužbine predstavljena je knjiga Tako je govorio Žigon, koju je priredila njegova ćerka, glumica Ivana Žigon.
– Voleo je da se druži sa suflerima, garderoberima i momcima koji nameštaju scenu, sa pravim i normalnim ljudima. I on je bio normalan, ali nije uvek tako izgledao. Govorio je za sebe da je proleter. Volela sam ga ne kao proletera, već kao dinosaurusa, jer sam znala da takvi ljudi kao što je on izumiru s ovog sveta – kazala je tom prilikom Stevina naslednica.
PARADOKS NA ČASU VERONAUKE
Steva je rođen 8. decembra 1926. godine u Ljubljani, u radničkoj porodici. Njegov otac, krojač iz Slovenačkog primorja i majka, koja je bila rodom iz Trsta, dali su mu ime Štefan. Ono će kasnije pasti u senku imena Stevan, pod kojim je započeo i ostvario glumačku i rediteljsku karijeru. Iako su ga roditelji u ranom detinjstvu krstili u katoličkoj crkvi, kada je počeo da pohađa časove veronauke, već na prvim časovima postao je ateista. Njegov buntovnički duh i želja za slobodom i pripadanjem isključivo sebi učinili da promeni stav o religiji. Naime, prisećajući se prelomnog trenutka u kom je veru nametnutu rođenjem u katoličkoj porodici zamenio ateizmom, Žigon je prepričavao anegdote o veroučitelju koji je imao naviku da u enormnim količinama jede beli luk.
– Toliko ga je jeo da se njegov miris mogao osetiti u celoj učionici. Propovedao je ideju zagrobnog života, a kada sam jednog učenika zamolio da ga pita zašto jede beli luk, on je odgovorio: Zato što on produžava život. Zašto želi da produži život ako propoveda da blagostanje nastaje tek u zagrobnom životu?
Ateizam ga je približio ideji komunizma pa je u februaru 1942. postao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije, što ga je ubrzo koštalo robije. Posle godinu dana koje je proveo u italijanskom, belogardejskom i nemačkom zatvoru, u decembru 1943. deportovan je u Dahau, gde je ostao do maja 1945. i oslobođenja. Dve godine proveo je u prvom otvorenom nacističkom logoru smeštenom na jugu Nemačke, na mestu fabrike municije kod istoimenog srednjovekovnog bavarskog grada. Tu je naučio nemački jezik, čiji je izgovor usavršio do perfekcije, što je kasnije na neki način odredilo i njegovu glumačku karijeru jer su mu zbog toga često dobijao jake uloge oficira Trećeg rajha, koje je imao vremena da prouči posmatrajući ih u zloglasnom logoru u kome je tamnovao.
ŠKOLOVANJE U RUSIJI
Maturirao je u Ljubljani, gde je završio i prvi semestar Akademije za igralsko umetnost, a potom je školovanje nastavio u Rusiji. Od novembra 1946. do kraja maja 1948. završio je osam semestara Lenjingradskog teatralnog instituta, na odseku za glumu. Tu je započela njegova opčinjenost Rusijom koja je prerasla u rusofilstvo kakvo nije pokazivao nijedan umetnik s ovih prostora. Već u septembru 1948. dobio je poziv od Bojana Stupice da se pridruži ansamblu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji je član ostao sve do penzije. Tokom karijere odigrao je 59 uloga u pozorištu, potpisao je 57 pozorišnih režija, igrao je 30 glavnih uloga u 13 televizijskih serija i 17 filmova, a napisao je sedam dramatizacija i adaptacija, kao i tri knjige o pozorištu. Gledaoci ga najviše pamte po ulozi u kultnom televizijskom serijalu Otpisani i Povratak otpisanih gde je tumačio lik nemačkog oficira Krigera, omraženog kod publike. Ipak, Steva je na pravi način uspeo da se izbori s tim i da mu ta ista publika kasnije dodeli epitet jednog od najcenjenijih dramskih umetnika s ovih prostora. U prvom serijalu Otpisanih oficir Kriger bio je ubijen, ali je glumac Steva Žigon koji je tumačio njegov lik u međuvremenu postao omiljen u narodu, pa je scenarista u nastavku serijala oživeo ovog nemačkog oficira.
– U Beograd nisam došao samo nizvodno Savom, već i uzvodno Dunavom. Posle Lenjingrada, čovek u Ljubljani ne može da bude glumac zato što je premalo publike.
U Ljubljani postoji fantastičan teatar, ima odličnih glumaca, ali njih tokom karijere vidi 30.000 ljudi. A Beograd je bio mnogo veći. Našao sam se na raskršću između mentaliteta u kome sam se rodio i onog istočnog, pravoslavnog. Znao sam da ću završiti u nekom gradu u kome se koristi ćirilica. Najviše ljubavnih pisama napisao sam takvim pismom, jer sam tada bio u Rusiji – otkrio je Steva 2002. godine u TV serijalu Bardovi teatra. Tom prilikom rekao je da se u rodnu Ljubljanu često vraćao, ali je na slovenačkom igrao samo jednom.
– Ponovio sam svog Robespjera iz Beograda u mariborskoj predstavi jer mi je brat bio dirigent u tamošnjoj operi. To je jedina moja uloga u pozorištu na slovenačkom jeziku. Iako je rođen u katoličkoj porodici i u glavnom gradu nekada najzapadnije jugoslovenske republike, na pitanja koje je veroispovesti, uvek je odgovarao: Ja sam srpski glumac. A pravoslavlje je doživljavao kao prisluškivanje prirode i tugu razlivenu preko velikih reka, što je zapisano u intervjuu koji je dao 1971. godine, u vreme kada o pravoslavlju javno nisu govorili čak ni vernici.
Pored glumačke karijere, pedesetih godina posvećuje se i režiji, a neka od pozorišnih dela koja je potpisao kao reditelj, izvođena su i nagrađivana i van prostora nekadašnje Jugoslavije.
NETRPELJIVOST PREMA MARŠALU
U mladosti, na putu ka socijalizmu preispitao je svoje stavove i shvatio da je društveni poredak doneo mnogo toga dobrog, ali i da je malo skrenuo s puta, posrnuo… U svojim memoarima, zabeležio je:
– Naš put u socijalizam bio je duboko zabrazdio u birokratsku samovolju. Osećalo se da vladaju većinom prosti i neobrazovani ljudi čije su glavne osobine poslušnost i pokornost. Doduše, danas treba priznati da su ostavili za sobom veliki napredak. Đerdapska centrala bila je tada treća ili četvrta na svetu, pruga Beograd–Bar jedan je od najvećih građevinskih poduhvata u Evropi tog vremena, unapredili su nauku i socijalno staranje… Ali, socijalne razlike i nepravde suviše su bile očigledne. Međutim, ja sam prvih godina posle oslobođenja imao još jedan ne tako mali problem: mene je naprosto iritirala ličnost maršala Tita. Njegovi nesuvisli, primitivni govori, držanje (kad sam ga zamišljao bez njegovih operetskih uniformi, uvek mi je ličio na samozadovoljnog zagorskog birtaša), rukavice, cipele u boji plave maršalske uniforme, njegova frizura, takođe u boji, ljubav prema zlatu i ordenju, Brozova neobrazovanost, a naročito njegov izraziti antitalenat za jezike jer on praktično nije umeo normalno da govori nijedan jezik, sve me je to dovodilo do besa. Sećam se kako sam pocrveneo pred svojim ruskim prijateljima u Lenjingradu, kada je tamo govorio na mitingu prilikom svoje prve posete Sovjetskom Savezu posle pomirenja sa Hruščovom. Pričao je tako katastrofalno loše (ne govorim o sadržaju govora koji, uostalom, i nije mogao da se razume upravo zbog njegovog neznanja jezika), da sam s pravom pomislio kako nije toliko strašno to što ne ume, već to što ne zna da ne ume! A dugo je živeo u Moskvi, u onom hotelu Kominterne! Pa on nemački nije umeo da progovori, a godinama je bio austrijski unteroficir! Nervirali su me čak i njegovi psi, najpre junački vučjaci, a pri kraju one nesrećne pudlice. Ovde ne govorim o njemu kao istorijskoj ličnosti, to nije moj posao. Govorim o ličnoj netrpeljivosti. Biti skoro četiri decenije pod vlašću čoveka koji te iritira, to ipak nije sasvim zanemarljiv problem. Ako ti se nešto slično desi u braku – postoji razvod. U ovom slučaju razvod nije bio moguć.
Za vreme studentskih demonstracija u Beogradu 1968. godine, njegov dolazak u dvorište Filozofskog fakulteta i nastup u kome je govorio tekst iz pozorišnog komada Dantonova smrt gde je igrao poštenog, beskompromisnog i surovog Robespjera, izazvao je ovacije i oduševljenje studenata. Kada gledamo kako se ovi markizi i grofovi revolucije kockaju, kada njih gledamo s pravom se možemo upitati jesu li oni opljačkali narod…! Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima za koje je Republika špekulacija, a revolucija zanat. Tada je ispratila supruga sa tek rođenom bebom u naručju, a svesni opasnosti nisu znali da li će se vratiti kući. Steva je kasnije često isticao da će 1968. uvek pamtiti po studentskim demonstracijama i rođenju ćerke Ivane koju je dobio u braku sa Jelenom.
VENČANJE SA JELENOM
Dok su ga u društvenom poretku mnoge stvari iritirale, u privatnom životu nije bilo ničega što bi ga činilo nezadovoljnim. Sa Jelenom Jovanović upoznao se 1950. kada je ona imala 17, a on 24 godine. Simpatije su buknule na prvi pogled, a ljubav se rađala lagano. Steva je Jelenu privukao, a kasnije i osvojio svojim šarmom i posebnošću. Kada je došlo vreme da se upozna s njenim ocem i majkom, u Jelenin roditeljski dom došao je s violinom koja mu je ranije spasila život. Naime, dok je bio u logoru, svirao je u orkestru i zimi je krijući ispod robijaškog nosio još jedno odelo – svečano, orkestarsko. Smrtno zaljubljen u jelenu, pomislio je kako bi ta violina mogla ponovo da mu spase život, pa je u kuću njenih roditelja došao kao muzičar, pošto je na njenu adresu u prehodnih godinu dana anonimno poslao desetine ljubavnih pisama. Anonimno, jer je u to vreme postojala opasnost od osude okoline ukoliko asistent otovreno iskazuje ljubav studentkinji.
– U Stevu sam se zaljubila još sa 17 godina na Akademiji, gde je radio kao asistent. Od onda sam pod njegovom rediteljskom palicom, rekla njegova supruga krajem decembra na predstavljanju knjige Tako je govorio Žigon, prisećajući se početka njihove romanse.
– Godina 1958. unela je u moj život bitne promene. Oženio sam se Jelenom Jovanović i dobio sina Nikolu, danas cenjenog i intrigantnog slikara. Gospođa Žigon potpisivala se Jelena Jovanović-Žigon. Bilo je dobronamernih koji su taj potpis čitali ovako: Jelena Jovanović minus Žigon. Deceniju kasnije, 2. februara 1968, dobili su ćerku Ivanu.
–
Nisam se naročito istakao u porodičnom životu i pokušao sam da to nadoknadim sa Ivanom. A Jelena… I sad joj ovako mator govorim Marčbenksa: Žudim za tobom, ne da bi bila moja u mraku poverenja, već u nespokojstvu žive sumnje koja nanosi rane. I sada je lepa moja Jelena. Au, mnogo je lepa! Mnogi koji su bili zaneseni njenom lepotom, nisu stigli da vide koliko je veliki njen dar. Taj usud prati i Ivanu, mada ona ume da tuče nokautom. I sad kad me pitaju koje sam sve nagrade dobio i koje su mi najdraže, odgovaram: Nagrađen sam Ivanom, Nikolom, Jelenom i Vanom. I unuka mi je mnogo lepa – rekao je za Novosti legendarni bard sedme umetnosti mesec dana pre smrti. Tada još nije znao da će mu Ivana podariti unuka koji će poneti njegovo ime i prezime. Stevina ćerka saznala je da je u drugom stanju 26. decembra, a njen otac umro je dva dana kasnije. Sahranjen je uz zvuke numera Internacionala, Budi se istok i zapad i ruske pesme Kaćuša pretposlednjeg dana 2005. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Njegov život i sve ono što je iza sebe ostavio, najbolje je sažela ćerka Ivana Žigon koja je u oproštajnom govoru sa suzama u očima, ali s ponosom u glasu, između ostalog, kazala: Bio je svoj i drugačiji, stalno je išao uzvodno, ali njegov pravi dom uvek je bilo pozorište. Ivana je smogla snage gromoglasnim glasom da otpeva nekoliko ruskih pesama kojima ju je naučio njen otac.
Žigosan brojem 61.185 u logoru, kasnije je stoički primao sve udarce života, žigove vremena u kome je živeo. Šta ćeš, takvo mi je prezime. Ne žalim se, samo me katkad tište moje rane, govorio je Žigon sasvim mirno, uz prepoznatljiv asketski osmeh, kao da je čitavog života ipak bio ušuškan u svilu.
POSTAO PILOT U 77. GODINI
Sledeći svoju avanturističku i neukrotivu prirodu, Stevo Žigon upisao je u 77. godini kurs letenja motornim zmajem u Batajnici. O neobičnom životnom iskustvu koje je stekao u školi pilotiranja, svojevremeno je rekao:
– Letenje je pravo oslobođenje duha iz tamnice večitog egzistencijalnog straha koji nas prati. To je sloboda koja je neuporediva s bilo kojom drugom. Letenje je veština i uz divnog instruktora naučio sam osnove. Pilot je na pet stotina metara visine ugasio motore i stuštio se tako da sam gledao u zemlju vertikalno i ona mi je išla pravo u nos. Prvi put osetio sam da vazduh zaista postoji, ne samo kao nešto što dišemo, jer mi to radimo po automatizmu. Osetio sam se kao da sam otkrio Ameriku, jer sam otkrio vazduh i to da ptice dok lete osećaju vazduh kao mi što osećamo zemlju. Shvatio sam da je vazduh njihova zemlja i da ptice po toj zemlji trče kao što mi trčimo po zemlji – rekao je ovaj umetnik koji je do poslednjeg dana bio otvoren za nove izazove.
POSLEDNJA NOĆ ŽIVOTA
Stevine poslednje trenutke opisala je njegova ćerka Ivana u svojim za sada neobjavljenim memoarima.
– Stevinu poslednju noć probdeli smo zajedno kod kuće, on, mama, ja i pas Bimbo. Ležao je kraj njegovih nogu nepomičan, nepomičniji od Steve, a ja sam čitavu noć pevala svom tati o danu pobede nad fašizmom i ponajviše Bulata Okudžavu. Toga jutra nisam primetila da sam ozdravila i da više nemam temperaturicu koja me je pratila poslednja dva meseca. Osećala sam samo jednu čudnu stvar. Moja ruka, kojom sam čitavu noć držala tatinu ledenu ruku, nije se hladila. Zapravo, tokom noći postajala je sve toplija.
Otac nam je ostavio sve što je imao. Svoju bogatu zaostavštinu: 150 dinara u novčaniku, askonu staru dvadeset četiri godine i nesalomivu volju i snagu da se svaka muka uvek izdrži do kraja, i preko granica izdržljivosti. Njegov život i jeste bio prevazilaženje svojih granica i mogućnosti. To se desilo i noć posle njegove smrti. Niko nije u tom trenutku mogao znati, pa čak ni ja, da je muško dete koje nosim možda preživelo upravo zahvaljujući mističnoj snazi i toplini koju mi je tata predao kroz naše dve spojene ruke. Ruke oca i ćerke koje nisu priznale da se dogodila smrt. Meni se i danas čini da tata kao ptica trči po nekom nama nevidljivom vazduhu. Možda mi je toga jutra pozajmio svoj novi leteći ćilim. Samo tako mogla sam sebi da objasnim neverovatnu lakoću s kojom sam ipak izdržala neizdrživ bol našeg rastanka.
POČASNI GRAĐANIN RUSIJE
Tokom 60 godina duge karijere, Stevo Žigon je za svoj rad i doprinos umetnosti dobio mnogobrojne nagrade, priznanja i plakete. Pored ostalih, Orden rada sa zlatnim vencem, Sedmojulsku nagradu, Zlatnu arenu, statuetu Joakim Vujić, nagradu Bojan Stupica, plaketu moskovskog Malog teatra, plaketu JDP-a, plaketu Narodnog pozorišta u Beogradu, Zlatnu medalju Nikolaj Mordvinov, Gran pri festivala Zlatni vitez u Moskvi, Dobričin prsten. Na svakoj je bio zahvalan, a jedna od najdražih svakako mu je bila medalja počasnog građanina Rusije.
Priredio: Saša Tošić
Izvor: STORY
