Tomas Sterns EliotTomas Sterns Eliot je jedan od najznačajnijih evropskih pesnika modernista, a u Engleskoj naznačajnija književna ličnost XX veka. Svojom poezijom uneo je preokret u načinu pisanja koji će biti prihvaćen zarad svoje neodoljive vrednosti.
U dečačkim godinama  poezija Omara Hajama podstiče ga da i on počne da piše, a kasniji susret sa Remboom i Verlenom ostaviće trag u njegovom pesničkom formiranju. Njegovo stvaralaštvo je pod uticajem Dantea koga je obožavao, ali i Rasina koga je smatrao najvažnijim predstavnikom evropske književnosti.
Upotrebom mita rasvetljavao je savremenost. Njegova poezija je neka vrsta ogledala društva u kojem je živeo, ali i lični misaono – etički stav i osećanje koje je prema  životu imao.
Njegove pesme su u punom smislu moderne, bez lažnih skrupula govori o životu, pojedincu, društvu… govori smelo ali sa prisustvom samo njemu svojstvene igre rečima i osećajem za slog i ritam koji prodiru duboko u nas…
Mi smo šuplji ljudi,
mi smo punjeni ljudi

 glave punjene slamom.

“Šuplji ljudi” (1925)

Eliot je rođen u Sent Luisu ( država Misuri u Americi) 26.septembra 1888. godine u uglednoj porodici. Otac Henri Vej Sterns je bio ugledan i uspešan biznismen, a majka Šarlom Šamp je radila kao socijalna radnica, ali je i pisala poeziju. Tomas je bio najmlađi od šestoro dece.
Zarad urođenog fizičkog deformiteta nije smeo da se izlaže fizičkim naporima. Čim je naučio da čita, knjiga je postala njegova opsesija.
Od 1898. godine pohađa “Smit – akademiju”  koja je bila pripremna škola za univerzitet. Tu je učio četiri jezika: latinski, starogrčki, nemački i francuski.
Sa četrnaest godina počeo je da piše pesme. Prve pesme mu se nisu svidele pa ih je bacao. Već kad su pesme počeli da čitaju i drugi (školski zadatak) počeo je sa objavljivanjem u časopisu (1905). Nakon prve izabrane pesme objaviće i tri priče. Diplomirao je 1905.godine. Na Akademiji se pokazao kao bistar i dobar učenik.
Od 1906-1909 studirao je filozofiju na Harvardu. Studije završava u kraćem roku od predviđenog.
Nastavlja studije filozofije na Sorboni (1910-1911). Po povratku proučavaće indijsku filozofiju i kuturu, ućiće sanskrit da bi  mogao da dođe do nekih njemu zanimljivih spisa… Vratiće se u Evropu da nastavi sa studijama. Zbog rata ne odlazi  u Nemačku već u Englesku –na Oksford. Eliot nije voleo univerzitetske gradove sa svojim strogim pravilima, tu se osećao kao da je mrtav. Stoga je većinu vremena provodio u Londonu, upoznao se sa američkim piscem Ezrom Poundom koji u njemu prepoznaje vrednog intelektualca i uvodi ga u književne i ostale značajne socijalne krugove. Počeće da predaje engleski na Birkbacku – Univerzitet u Londonu (1915).
Ezra Pound će pokušati da objavi Eliotovu pesmu “Ljubavna pesma J.Alfreda Prufroka” u Americi (1914)…i uspeti da je objavi u američkom časopisu “Poetry” (1915). Iz te pesme su poznati, fascinirajući stihovi:

U sobi žene klize gore-dole
O Mikelanđelu govore.
Ili u drugačijem prevodu:
U sobu žene, uđu, pa odu
O Mikalenđalu pričaju u hodu.

Ali i stih –  pitanje :
Da li smem
Da uznemirim svemir?

 

Ova pesma će se naći u zbirci “Prufok i druge opservacije” koja je objavljena 1917.godine. To je Eliotova prva objavljena zbirka pesama.

U svom pismu (decembar 1914) prijatelju Conradu Aicenu žali se da je još uvek nevin, da ne poznaje svet žena. Nekoliko meseci kasnije, uz posredovanje, upoznaće se sa Vivijen Haj-Vud.
Eliot se oženio 26.juna 1915.godine sa Vivijen. Zarad psihičke bolesti i fizičkih tegoba njegove žene, brak je bio nesrećen. Vremenom ona je smeštena u bolnicu. Eliot je prestao da je posećuje…
U poznim godinama priznaće da su se oženili na inicijativu prijatelja, da je pokušao sebe da ubedi kako je zaljubljen u nju ali nije uspeo. Hteo je zapravo da ostane u Engleskoj. Za njega je taj brak bio nesreća, mora koja će ga odvesti u stanje duha kojim će finiširati svoju zbirku “Pusta zemlja”. Ona se udala za njega kako bi pesnika zadržala u Engleskoj (tako je mislila pod uticajem  Ezre Pounda), ali njena bolest i očigledno obostrano nezadovoljstvo u odnosima nisu joj pomogli da se izleči. Priča se da je povodom nje Eliot imao aferu sa čuvenim filozofom i prijateljem Bertrandom Raselom kojem se možda više svidela.

Završiće doktorat do kraja 1916.godine u kojem se bavi filozofijom F.H. Bredlija, ali će zakasniti na odbranu ( hteo je da ga brani na Harvardu). Za života će dobiti veliki broj počasnih doktorskih titula.
1932.godine, zarad toga što je poželeo da se udalji od Vivijen,  prihvata se jednogodišnjeg posla na Harvardu. Po povratku izbegavao je svaki susret sa njom. Ona je umrla 1947.godine.
Još od 1938.godine družiće se sa Marijom Trevelan koja je univerzitetski obrazovana i veoma zainterovana za njegovu literaturu. Sa njom se pojavljuje u javnosti.

Oženiće se po drugi put u svojoj 68-oj godini za Esmu Valeri Flečer, koja je bila njegova dugogodišnja sekretarica u izdavačkoj kući “Baden and Baden”. Valeri je imala 30, a Eliot 68 godina. Venčanje će se održati rano ujutro u crkvi u prisustvu samo nekih članova njene rodbine. U ovom braku bio je srećan.
U Londonu će raditi po školama, pisati recenzije, postati bankraski službenik da bi se na kraju zaposlio u izdavačkoj kući (1925) „Faber and Gwyer“ (docnije „Faber and Faber“) u kojoj će raditi do kraja života.
Na putovanju u Pariz (1920) upoznao je čuvenog pisca Džemsa Džojsa. Na prvi pogled nisu se svideli jedno drugom, ali će nakon kraće komunikacije postati prijatelji.

Juna 1927. godine promeniće veru i postati anglikanac, a uskoro će postati i državljanin Kraljevine Engleske. Njegov verska osećanja i aktivnosti bila su od značaja u njegom životu. Njegov politički stav bio je rojalistički.
Nakon dužeg bolovanja od pluća i srca, umro je u Londonu 04.janura 1965.godine. Po njegovoj želji je kremiran, a pepeo je pohranjen u crkvi u selu Somerset, odakle su njegovi preci otišli za Ameriku. Na nadgrobnoj ploči uklesani su njegovi stihovi iz remek dela “Četiri kvarteta”: “U mom početku je moj kraj. U mom kraju je moj početak.”
Njegova “Pusta zemlja”(1922. godina; zbirka povezanih pesničkih celina koju nazivaju i poemom) sa kojom počinje njegov blistavi pesnički život je i neka vrsta sopstvenog suočavanja sa sobom, sa krizom u poeziji i društvu. Savremeno društvo je licemerno i bez osećanja za moralnost, smatra Eliot. Izgubilo je vezu sa svojom kulturnom, duhovnom prošlošću. Koristeći stil koji je naizgled razbacano govorenje sa ubacivanjem elemenata iz prošlosti, čak i citata, izaziva osećaj neizvesnosti i beznađa koji je zapravo i prisutan u posleratnim godinama… tok poeme pozvaće nas i odvesti na na put duhovnosti koji je izlaz ( ali pod znakom pitanja, jer Eliot ne daje konačna rešenja). Svaki pojedinac, a društvo još više, rezultat je celokupne civilizacije. Sve nas čini takvima kakvi jesmo. Stoga je u poemi prisutna i zapadna i indijska misao, istorija u rasponu od 3000 godina, šest jezika, sve religije, mitska “pusta zemlja”…Vagnerovska muzika koja u sebi sadrži i prošlost (eklekticizam) koja je obojena specifičnom originalnošću… Čovek se odrekao svog korena i ponaša se i živi protiv-prirodno. Na samom početku, suočiće nas Eliot šta smo učinili sa predivnim prolećem… A čovek, ljudko biće je slojevito biće i samo takvo može da očekuje sopstveni opstanak, lepotu i draž življenja. Eliot je to uočio 20-ih godina XX veka, a mi se ne možemo pohvaliti da smo išta popravili, nasuprot…

April je najsvirepiji mesec, što gaji
Jorgovan iz mrtvog tla, meša
Uspomenu i žudnju, podstiče
Tromo korenje prolećnom kišom.
Zima nas je grejala, pokrivajući
Zemlju nehajnim snegom, hraneći
To malo života suvim gomoljima.

A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode,
Moga rođaka, poveo me je na sankanje
…I odosmo nizbrdo.
Planine, u njima se čovek oseća slobodno

 

U poemi je Eliot upotrebio svoju široku obrazovanost te mu se često zameralo da običan čitalac ne može da ga razume. Ipak, uz poneko obaveštenje uspeće da ga razume svako. Samo ( neki njegovo pisanje nazivaju simfonijom)  simfoniju treba “slušati” od početka do kraja, a možda i ponoviti kako bismo u potpunosti ušli u “melodiju” koju Eliot stvara rečima. On nas ne ostavlja u neznanju. Samo nas budi i drži oči širom ozvorene…
Eliot je rekao kako je to delo autobiografskog karaktera:
Razni kritičari su mi učinili tu čast da tumače pesmu kao kritiku savremenog svijeta, te su je smatrali značajnom društvenom kritikom. Za mene je ona bila tek olakšanje jednog ličnog i posve beznačajnog
prigovora životu, tek ritmičko gunđanje.

Ipak, ovo možemo protumačiti samo kao šaljivu stranu ozbiljnog pesnika ….
“Pustu zemlju” posvetio je prijatelju Ezri Pound sa kojim je radio na sređivanju teksta…govori se da je Ezra gotovo prepolovio poemu. Knjiga je nakon izdavanja brzo rasprodata, ubro sledi novo izdanje…
Smatra se najuspešnijom zbirkom pesama koja uz “Četiri kvarteta”(1944.god. objavljena u celini, a delovi ranije) predstavljaju njegova remek dela koja stoje “rame uz rame” uz Rilkeove “Sonete Orfeju” i “Devinske elegije”, Apolinerove “Alkohole” i “Kaligrame”, Valerijevu “Mladu Parku”…

1939.godine napisao je zbirku dečjih (lakih) pesama  “Old Possum’s book of Practical  Cats”( “Knjiga starog mačka o mačkama svakodnevnim”. Nekoliko pesama iz ove zbirke će biti obrađene u mjuziklu pod imenom “Mačke”.  Prvo izvođenje bilo je 1981.godine u Londonu; muziku je napisao poznati kompozitor Endrju Lojd Veber ( Andrew Lloyd Weber). Eliot kroz mačju zajednicu priča o ljudima. Kako njegova forma pisanja podražava muzičke forme stvaranja, pesme su pogodne za muzičku obradu. Endrju je vrstan kompozitor te se ovaj mjuzikl može smatrati savršenstvom koji sa ljudima preobučenim u mačke  razgovaraju savršeno pevno razmenjujući vredne reči. Utisak je nezaboravan. Postaće megahit sa velikim brojem izvođenja kako u Londonu tako i na Bodveju, ali i u drugim gradovima.  Uspešno se izvodio pune dve decenije, a nakon duže pauze pojavila se i nova verzija…
Zađimo tek kojim stihom u “Četiri kvarteta”:

Vreme prošlo i vreme buduće
Dozvoljava samo malo svesnosti.
Biti svestan znači ne biti u vremenu.
Ali samo u vremenu može se trenutak u ružičnjaku,
Trenutak u ladnjaku gde kiša bije,
Trenutak u promajnoj crkvi pri poleganju dima
Pamtiti; obuhvaćen prošlošću i budućnošću.
Samo vremenom pobeđuje se vreme.
 

Putuj

te dalje putnici! Ne bežeći od prošlosti
U različite živote, ili bilo kakvu budićnost;
Niste vi one iste osobe koje su napustile stanicu

Svojim kritičkim prikazima Eliot je uveo nove ali opšteprihvaćene standarde. Njemu nisu promakla dela vrednih stvaralaca kojima je omogućio da budu objavljeni i adekvatno prikazani.
Za svoja dela dobio je Nobelovu nagradu 1948.godine. Dobitnik je i drugih priznanja, između ostalih i Geteove nagrade 1954.godine.
Zanimljivo je konstatovati da je Eliot za vreme rada u banci radio i važne poslove sa stranim partnerima, ali i da mu je ostajalo malo slobodnog vremena: vikendi i 15 dana godišnjeg odmora. Kao vrsan intelektualac širokog obrazovanja i poliglota nije čudno što je taj posao obavljao uspešno, ali je neobično da je i tada nalazio vremena za poeziju. Da je ostao u bankarstvu, smatraju da bi ostvario velike uspehe. Ali, on je sebe pronalazio u književnosti. Ipak, naporan rad u banci i večernja predavanja koja je držao doveli su ga do nervnog sloma. Morao se izolovati na neko vreme. Brzo se okrepljuje i nastavlja rad u izdavaštvu sa punim radnim vremenom i uporednim staralačkim radom.

Osim pesama, pisao je kritičke eseje: “Tradicija i individualni talenat”, “Funkcija kritike”, “Dante”, “Bodler”… drame : “Koktel”, “Smrt u katedrali”, “Porodični sastanak”…
Eliotovi proročanski stihovi se obistinjuju. Jasno iskazuju sve ono što i postmodernisti (Bodrijar …) svojom kritičkom mišlju pokašavaju bezuspešno da spreče:

Tako će nestati svet
tako će nestati svet
tako će nestati svet
Ne u prasku, cvileći.

Tako je jer čovek živi mimo zdravog života,  ljudi  se pretvaraju u “prazne ljude”…njihova nada je smrt. Sopstvenim koracima čovečanstvo odlazi cvileći.

 

Slavica Štulić

PODELI: