Na nekom brodu iz davnih vremena sedim i gledam čas more ili okean, čas plavetno nebo. Dok pogled mi luta i prelazi preko nejasnih likova što se kreću u mojoj blizini izbi jasna slika čoveka trećeg doba sa osmehom na licu. Odvlači mi pažnju od talasa i mirnoga neba. Nemo gledam njega i iako ne uzvraćam osmeh prilazi mi smešeći se i sede naspram mene. I poče da priča:

Dobar dan, ja sam Robinson Kruso. Nešto ti je pogled uznemiren, pa se odlučih da ti pričam o sebi i odagnam iz tebe te nemire. Ti samo ćuti. Kad završim priču osmehnućeš se i probuditi. Biće ti lepši dan, a možda i život celi. Dakle, i ja sam sanjao morske obale i predivne morske dubine. Tu mi se smestila ljubav i želja da morem plovim. Niko me nije razumeo, ali sa punoletstvom pobegoh od kuće i roditeljskih snova na pučinu, ma šta bilo…Ljubav ume da greši, ali ako si razborit uspećeš da se izboriš i živiš život od svojih želja sa najmanje muka. Ja sam živeo sa tek nešto malo razočarenja i straha, nešto sreće i mnogo razboritosti. Vidiš, nisi sklonila pogled sa mog osmeha, a ja sam upravo na brodu koji me odvodi od mog 28-godišnjeg samstvovanja na pustom ostrvu kako sam godinama mislio. Tu su mi i prijatelji koje stekoh u poslednjih par godina života na ostrvu gde me je bacilo more raznevši brod kojim sam plovio i samo mene ostavilo da živim. Sreća je preživeti uprkos tuge što drugi nisu i uprkos straha što ne znaš gde si i što je preživelost možda kratkog veka. Kad sam izvagao zaključio sam da sam srećan. Razborito se popeh na drvo da odspavam kako bih se zaštitio od zverinja ili možda nekih divljih plemena. Odmoriti se a potom videti šta valja dalje činiti. Spavao sam kao dete u kolevci. Kad si iscrpljen kao što sam bio ja i kad se lišiš straha izabravši bezbedno mesto spavanja, telo se udobno smesti na neobičnim mestima i da ti odmor sa kojim možeš dalje kroz život. Znam da ti već sada moja priča liči na izmišljotinu, jer kako neko posle toliko vremena provedenih na ostrvu može izgledati tako zdravo i vedro. Može, samo slušaj kako sam ne preživeo, već živeo na ostrvu sam, a nakon toga sreo čoveka…i sada tebe.

Život sam započeo sa stvarima koje sam dovukao iz olupina mog broda, dve mace i jednog psa. Obišao sam okolinu, shvatio da sam na ostrvu, da sam sam i krenuo da se brinem o sebi. Napravio sam sebi stanište, premeštao ga i dorađivao, potom kad otkrih livade i voće napravih tu letnjikovac, šumom sam sve opkolio jer drvo tu brzo raste. Tako me niko nije mogao pronaći jer nikad nisi siguran odakle sve opasnost može da dođe. Od malo semena ječma i pirinča napravio sam najpre malu a potom sve veću plodnu njivu, sušio sam groždje, od gline napravio posuđe za ostavu letine i za spremanje jela…šio sebi odeću od sušene kože…

Nisam se izgubio u vremenu, odmah sam napravio kalendar. Nisam samo očekivao da se pojavi neki spasonosni brod, već sam pravio čamce, neuspešno i uspešno…Radio sam mnogo i u tom radu zaboravljao na samoću. Dok mi je pas bio živ (12 godina) pričao sam sa njim, a potom mi je neki novi brodolom nakon dosta vremena doneo psa ali ne i spasenje. Posada broda nije preživela, a ja sam gledao kako brod – spas odlazi u nepovrat. Tada osetih bol. Ali ne vredi tugovati za onim što je izgubljeno. Nastavih sa svojom svakodnevnicom. Mace su se razmnožile, papagaja sam ulovio i naučio da priča, pokušao i uspeo da odomaćim male jariće…sve u svemu lepo sam živeo. Na samom početku, dok sam još imao papira zapisivao sam:
Loše: bačen sam na ostrvo i ne gajim nadu da ću se spasiti. Tome sam suprotstavio dobro: Ostao sam živ. Loše je što sam pustinjak, ali ja nisam umro od gladi i nisam propao u ovoj pustinji…

Tako razmišljajući od samog početka sve je počelo da se kreće na bolje: „u najvećoj nevolji čovek može i mora naći utehe“. Sve poslove radio sam teško jer nisam imao alata. „A šta sam mogao – moralo se sve to izdržati“. Uostalom i pre ove nedaće naučio sam prolazeći kroz mnoge nevolje (bio sam i rob, a potom se oslobodio) da nevolje uče pameti. Ja sam uzrok što sam proćerdao svoju mladost, ali ja sam uzrok i ovog lepog dana kad samoća prestade, kad se dočepah slobode i dobrih prijatelja.

Iako sam moje ostrvo nazvao Ostrvo očajanja, svakim sam danom pokazivao da nisam izgubio nadu. Zato sam svima i preporučio da izaberu sami jesam li čamovao ili carevao na tom ostrvu. Bilo je moje, klima prijatna, svega u izobilju, a načinih po drugi put i čamac da oplovim oko ostrva. Vodena struja me je ponela, izgubio sam kontrolu nad čamcem, mislio sam da putujem u smrt i klicao:“O, pustinjo koja si mi darovala sreću!- Nikada te više videti neću“. Imao sam sreće, vetar me vrati u kolosek i ja bezbedno dodjoh do kopna…“Samo onaj ko iz iskustva zna šta znači biti pomilovan na gubilištu…razumeće moje ushićenje…“ Bio sam srećan.

Kad sam šetajući bezazleno svojim ostrvom naišao na trag ljudskog stopala i osvedoćio se da na ostrvo dolaze divljaci – ljudožderi shvatio sam kako sam lepo živeo. Od tada moram da brinem za svoju bezbednost. Moj raj je preplašen. Ipak, sve se dobro završilo. Ja nisam mogao podneti tu sramotu da čovek čoveka jede i prvom prilikom sam ih napao, poubijao, a jednog koga su hteli pojesti kao ratni plen ostavio u životu. Njega sam pripitomio i nazvao ga Petko. Od tada više nisam sam, ali moram da razmišljam kako da napustim ovo opasno ostrvo. Bilo je lakše u dvoje. Ponovo pravimo barku, ali stoji jer nije vreme za plovidbu. Među novopridošlim divljacima u borbi Petko pronalazi oca. Tu je i jedan Španac koga oslobadjam. Sad nas je četvoro. Na susednom ostrvu ima još belaca koje divljaci ne diraju. Kujem plan da se udružimo i pobegnemo…Kad evo sreće: usidri se gusarski brod. Gusari se šetaju ostrvom a kapetan od koga su na silu preuzeli brod sedi na brodu vezan i iznemogao. Uz njegovu pomoć, raznim smicalicama, sredismo gusare i eto broda, kapetana, posade i mene Robinsona tj. nekadašnjeg guvernera Ostrva. Šubaru sam poneo sa ostrva kao uspomenu na 28 godina i dva meseca i dva dana života na njemu. Eno je tamo, na palubi broda.

Lepo plovimo u slobodu, zar ne? Sa nama si i ti ali samo dok se ne probudiš. Vidim li ja to osmeh na tvome licu? Setila si se da smo se sreli davno, kad si još bila dete. I tad sam video osmeh na tvome licu. Vreme je da se probudiš. Ne zaboravi, ja sam uvek živ i uvek ponavljam da se uz istrajnost i malo sreće mogu ostvariti mnogi snovi. Stoga ovaj osmeh iz sna ponesi u javu i počni: nikad nije kasno!

P.S. Roman „Robinson Kruso“ napisao je Englez Danijel Defo 1719.godine. Tada je imao 60 godina i to mu je prvi roman. Pre toga bio je novinar i bavio se trgovinom. Nakon bankrotstva, sa objavljivanjem svog prvog romana postao je i bogat i slavan. Nakon ovog napisao je jos nekoliko romana ali oni nisu imali uspeha i prepušteni su zaboravu. A Robinson živi i danas u punom sjaju. Prvo izdanje knjige nosilo je dugačak naslov kako je tada bio običaj i gotovo objašnjavao o čemu se u romanu radi. Naslov je glasio : „Život i neobični i iznenađujući doživljaji Robinsona Krusoa mornara iz Jorka koji je proživeo 28 godina u Americi, blizu ušća reke Orinoko, na čiju je obalu izbačen posle brodoloma…Napisao on sam“.

Roman je pisan autobiografski u prvom licu. Reč je o avanturističkom romanu koji se razlikuje od putopisa koji su tada bili u modi i koji osvaja čitalačku publiku širom sveta zarad vedrine i životnosti njegovog junaka. Robinson Kruso nudi jedan realističan optimizam u životu. Reč je o svojevsnoj odi životu.

Robinsona ne možeš da ne voliš, naprotiv, voliš ga neizmerno jer te vodi kroz sve pustolovine i nedaće kao pobednik koji sa malim udelom sreće uspeva nešto što se mnogima na prvi pogled čini nemogućim. Didaktika ovog romana uz predivni avanturizam zaveli su ceo svet i to čine vekovima. Roman je preveden na nebrojeno jezika, doživeo nebrojeno izdanja. Kroz svoje dugo postojanje prijao je različitim društvima, različitim vremenima…I danas kad ga čitate imate utisak da ga je napisao neko ko živi u vašem vremenu.

Govori se da su Defou inspiracija bili različiti romani i priče o ljudima-mornarima koji su živeli kao Robinson usamljenički život. Često se spominje mornar Aleksandar Selkirk čiji je usamljenički život opisan u putopisu objavljenom nešto ranije. Ali Selkirk je na sopstveni zahtev iskrcan na ostrvo, na njemu proveo 4 godine, a nakon toga ga spašava ekspedicija. Njega su pronašli potpuno izbezumljenog i podivljalog na ostrvu iako je hrane bilo u izobilju, a spasenje mu nije omogućilo da nastavi normalan život već je propadao odajući se alkoholu. Defoov usamljenički život je izmišljen ali originalan, primeren realnosti i pun života…

Iako je poznati pisac Dj. Djojs rekao kako je ovaj roman „simbol britanskog kolonijalizma“ i sada kada je britanski kolonijalizam postao gotovo prošlost, ali i tamo gde nikad nije zaživeo Robinson Kruso je junak koji živi u punoj snazi. Nije mu naudilo ni Marksovo ismevanje „trudu“ koji Robinson ulaže u rad kao u klasičnim ekonomskim teorijama. Neprekidno smo uz Robinsona i njegov način života.

Istaknimo da se u Rusoovoj knjizi „Emili ili o vaspitanju“ pominje Robinson Kruso kao uzor u vaspitavanju deteta jer je Ruso smatrao da u detetu treba sačuvati – ostaviti da živi prirodnost kao i da se prirodna sklonost i nadarenost deteta mora poštovati. Ruso, sentimentalista, naturalista i čovek koji je mislio srcem izrekao je veliku misao da je čovek rođen slobodan iako su okovi svuda oko njega. Tu nadu da probudi draž slobode ugradio je i u svom delu o novom načinu vaspitavanja dece. Robinson budi slobodu kod deteta i podstiče njegove prirodne nadarenosti i želje. Uvodi ga u život kreativnosti, smelosti, vere u sebe, u ljubav prema životu.

Stoga nije čudno da je Robinson Kruso i sastavni deo lektire koju deca sa radošću čitaju. I nama odraslima drage su još uvek njegove pustolovine, dogodovštine…

Zanimljivo je da je Robinson Kruso adaptacijom postao junak komične opere tj. operete u Francuskoj koja je nastala iz vašarskih pozorišnih komada u pariskim predgrađima. Satirične predstave su kombinovane sa pevanjem uličnih, satiričnih pesama.

Operetu je napisao Žak Ofenbah (tvorac opereta) i premijera je održana u Opera Comique u Parizu 1867.godine. Lik Petka dat je ženi- mecosopranu (Calestine Galli-Marie), a Robinson je obrađen glasom tenora (M.Monnaubry).

Plakat za operu uradio je karikaturista Andre Gill. Na plakatu je prikazana pevačica koja igra ulogu Petka.




Roman je nekoliko puta filmovan, rađeni su stripovi i crtani filmovi.

Prvi film snimljen je u vreme kada su pravljeni crno beli i nemi filmovi 1902.godine. Bio je to kratak film (režija Georges Malies).

Drugi film je snimljen 1951.godine u francusko-italijanskoj koprodukciji.


Potom sledi film koji je snimljen u Meksiku a u režiji slavnog režisera Luisa Bunjuela. Film je u boji. Glavni glumac je Daniel O’ Herlihy. Film je prikazan 1954. godine, dobio dve značajne nagrade(na meksičkom festivalu specijalna nagrada „Ariel“ i nagrada Časopisa-magazina „Parent“ iz Njujorka).

Filmovi su snimani 90-ih i kasnije.

Carl Offterdinger (1829-1889) podario nam je lep umetnički rad:

Prvi prevod ovog romana kod nas je iz 1799.godine. Preveo ga je pedagog Nikola Lazarević i izdao u Budimu.
1796. godine u Zagrebu je sa nemačkog prevedena knjiga koja govori o Robinsonu Krusou ali ne i originalno delo.
1849. godine u prevodu Oroslava Cafa pojavljuje se u Sloveniji.
U Makedoniji se pojavljuje prevod nakon II Svetskog rata.

Ostrvo Mas a Tijera koje je Defo namenio svom junaku nalazi se pored čileanske obale i 1966. godine menja naziv u Ostrvo Robinsona Krusoa.



Slavica Štulić


Posetite i Vaš kutak

PODELI: