Velika slikarka i misionarka ideje jugo-slovenstva: Nadežda Petrović

Podelite

Za kratak život od nepune 42 godine, Nadežda Petrović je uspela da stvori bogat

Autoportret 1907

slikarski opus i u isto vreme aktivno učestvuje u realizaciji ideje jugo-slovenstva. Na oba plana, koja su u njenom životu podjednako važna i međusobno se prepliću, učinila je toliko da je druga polovina 20. veka, kao veliko otkriće koje za života nije imala, podigne na pijedestal jedne od najvažnijih i najvoljenijih slikara na Balkanu.

Željna znanja i političkog angažmana, Nadežda je sa svojim stavom da su dan i noć kratki ako se želi mnogo naučiti, uspela da od sebe stvori heroja i vrhunskog slikarskog majstora koji u patrijahalnu Srbiju donosi modernu umetnost u domenu slikarstva. Uobičajeno je da nove ideje teško sebi krče put, stoga se i njena slava razbuktala posthumno. Čitave studije i biografije Nadežde Petrović uradili su poznati kritičari umetnosti. Lidija Merenik kaže kako se danas o Nadeždi gotovo i nema šta novo reći. Ipak, kako ona, tako i drugi ne prestaju da pišu o njoj.

Odlučna u svom stavu da se posveti slikarstvu Nadežda ne stvara svoju porodicu. Ako se i površno pređe preko njene biografije stiče se utisak da i nije bilo vremena za porodični život, da bi je svaka sentimentalnost odvukla od onoga što ona kao ličnost jeste: žena od ideje i za ideju, žena čije slike nude poruku u kojoj se osećajnost gubi u „borbenom činu“.

Portret sestre Andje 1908

Dobar primer je razlika u slikanju autoportreta i portreta voljene sestre Andje.

Tamo gde je sentimentalnost vuče, ona nije svoja u načinu slikarskog izražavanja. Autoportret je jak, jednostavnih kontura, crtež opušten, potezi kićicom gusti i široki, odišu borbenošću i snagom, snagom usmerene svetlosti na lice koje je u polutami, boje „grube“.

Portret sestre za koju kaže da je najlepša i najpametnija je mek, nežan, lirski, pastelnih boja koje idealizuju, svetlost raširena do titravosti…

Najvažnija i ujedno najlepša stvar u životu čoveka je da bude svoj. Teško je u tome uspeti, ali Nadežda je uspela. Nedostaje mi njena priča iz dubina njene duše. Nagadjanja na osnovu njenog slikarskog i političkog dela nisu mi dovoljna. Šteta je što se ne okuša perom nekom kratkom intimnom autobiografijom, bilo bi to remek delo jedne od nazanimljivijih ličnosti u savremenom svetu.

Ostrvo ljubavi 1907-8

To što Nadežda u pismu majci govori kako je potrešena cenkanjem oko miraza zarad čega se i nije htela udati razumljivo je. Ali ona dodaje: „ Ne tražim ljubav, muža, čoveka, niti srce i poštovanje, živeću samo za sebe i svoje roditelje…ja hoću da sam slikar, a ne samo žena, žena ima dosta…Ako mi zaista želiš sreću onda ćeš i ti samo od mene tražiti da budem slikar, a ne udavača.“

Neobična mi je njena konstatacija da ne traži ljubav, jer čista ljubav, za razliku od braka, se i ne traži…ona dolazi bez pitanja i traganja. Izgleda da je Nadeždu nešto nagnalo da zabrani sebi da voli…

Klasičan brak bio bi smetnja njenim idealima, ali zar je ljubav morala da se realizuje samo u tom obliku. Zar je morala biti žena-udavača da bi volela i bila voljena. Mnogi njen izgled kojem ne pridaje značaj i u kome nema ženstvenosti ( pobrojavaju se retke prilike kada je obučena poput dame) pripisuju potrebi da zarad svog statusa u realizovanju svojih ideala mora da se pokaže kao ravna muškarcu.

Ja ipak ne mislim da je to bio razlog njenog nepridavanja značaja sopstvenoj ženstvenosti. Bio je to način da se odbije ljubav i da se iskaže njena nekomunikanitivnost u tom domenu njene, inače izrazito komunikativne, ličnosti. A razlog ostaje tajna za nas.

Prizrenka 1905

Kad bih samo mogla u oči njene pogledati! U „oštrom i sveobuhvatnom“ oku slikara, nadasve njenom, rado bih se ogledala ali i zagledala pokušavajući da otkrijem neiskazanu „reč“ o ljubavi.

Iako umetničko delo ima svoj zaseban životni put, kada je u pitanju Nadežda, nisam u mogućnosti da je odvojim od bilo kog poznatog detalja iz njenog života, koji vam zauvek ostavlja utisak beskrajnog prisustva enegije u jednom biću. Kao da je i u svom telesnom obličju uvek živa, ma koju sliku da posmatram, osećam prisustvo umetnice, te „Pizrenku“ (slika) pitam: gde ti je Nadežda?

Jel’ u suknji sa narodnim motivom iz Prizena, u crnom sa mondenskim šeširom, ili možda sva u crnom sa buketom svežeg poljskog cveća (kažu ljubičica) zakačenog za pojas ili beli mantil već o njenoj brzoj smrti govori…

Kosa joj u visoku pundju uvijena, uvek isto, uvek lepo i neobično. Je li tebi rekla gde je cveće brala, šta je na to nagna, što ga sobom nosi?

bolničarka, Prizren 1913

u Valjevskoj bolnici

sa porodicom

Rođena u porodici intelektualaca, Nadežda nije imala problema da ostvari svoju želju da bude slikarka. Otac Dimitrije bio je učitelj crtanja, ljubitelj umetnosti, poznavalac istorije, načelnik poreske uprave, a kao radikal i strastveni zagovornik ideje o ujedinjenju južnih Slovena u jednu državu. Njena majka Mileva je učiteljica, u rodu je sa Svetozarem Miletićem, a ujak je predavao crtanje u Velikoj školi. Njihov porodični prijatelj bio je poznati slikar Đorđe Krstić ( 1851-1907 ). U porodici sa dosta dece, pored Nadežde, i dve sestre takođe imaju u sebi talenta, ali ponajviše njen 25 godina mlađi brat Rastko (slikar, kritičar i pesnik).

Bavarac sa šeširom 1900

Nadežda je rođena u Čačku 12. oktobra 1873. godine, a u Beograd se porodično seli 1884. godine. Tu završava Višu žensku školu (1891. god.) i polaže ispit kojim stiče diplomu za nastavnika crtanja u srednjim školama.

Nadežda je zaposlena, što je za ono vreme bila retkost kada su u pitanju žene (i plate su im bile manje, ali Nadežda traži povišicu), i izuzetno obrazovana u vreme kada većina žena u Srbiji nije ni pismena. Nadeždino slikarsko umeće ne zaustavlja se na znanju stečenom diplomom za nastavnika crtanja, već daljim učenjem kod profesora Kirila Kutlika i Đorđa Krstića. Potom uči u privatnoj školi Antona Ažbea i školi poznatog profesora Julijusa Ekstera u Minhenu. Kao žena, nije imala pravo da se upiše na Akademiju. Ipak, svoje slikarsko umeće dovela je na nivo vrsnog akademskog slikara. Diplomu stečenu kod profesora Ažbea verifikovala je i Akademija. U Minhenu se susreće sa mnogim sunarodnicima, jer se već tada naši studenti iz Beča sele na studije u Minhen, koji će joj postati prijatelji i sa kojima će sarađivati. Potom slede mnogobrojna putovanja na kojima viđa slike poznatih slikarskih majstora simbolizma, secesije, impresionizma, postimpresionizma. Bila je na izložbi Matisa a veruje se da je videla i slike Munka.

Privremeno i sa prekidima doselila se u Pariz (od 1910. do 1912.god. ) gde je takođe učila. U Parizu je živela u ateljeu Ivana Meštrovića. Njih dvoje uzajamno su se cenili kao umetnici. Iz njenog školovanja i putovanja vidi se da naša sredina još uvek ne poznaje umetničke pravce koje su u zapadnoj Evropi već stvorila poznata slikarska imena.

Breza i jela 1900

Prvu izložbu Nadežda je imala u prostorijama Velike škole za vreme letnjeg raspusta, avgusta 1900.godine. Raznoliku kritiku zasenila je izuzetno loša i brutalna kritika Pere Odavića, tako da su se reči blagonaklonosti zanemarile. Tu je izložila 19 slika, koje po opšte prihvaćenoj periodizaciji, pripadaju minhenskom periodu njenog stvaralaštva. To su slike nastale pod vidnim uticajem njenih minhenskih profesora. Taj period (po opšteprihvaćenoj periodizaciji njenih dela) traje do 1903. godine.

Poznate slike iz tog perioda su: „Breze“, „Bavarac sa šeširom“, „Iz Iberžea“, „Vršidba“, „Sedeći ženski akt“, „Kupačice“…

Drugi period tzv. srbijanski traje od 1903 – 1910.godine. U tom periodu slika predele iz Resnika, „Sićevačku klisuru“, „Seljanke iz Šumadije“, „Ciganka sa crvenim šalom“, ,,Čobanin svira u frulu“, „Guslar“, „Na izvoru“, „Kosač“, „Pletilja“, „Staro beogradsko groblje“, „Devojče iz Sićeva“, „Prizrenka“, „Pejzaž sa crvenim nebom“, „Put“, „Pogreb u Sićevu“, „Portret Kosare Cvetković“, „Autoportret“, „Portret sestre Anđe“, „Nadeždina majka“, „Cigansko selo“, „Tašmajdan“, „Skadarlija“, „Dereglije na Savi“, “Jevrejska mala“, „Ljubičasta jesen“, „Žena sa suncobranom“, „Ada Ciganlija“, „Karaula na Savi“…

Resnik 1904

Ciganka sa crvenim šalom 1905

Od 1904. god. počinje njen angažman u organizovanju Prve jugoslovenske umetničke izložbe. Inicijativa za ovu izložbu poverena je Velikoškolskoj omladini kako se ne bi iritirala Austrougarska vlast. Izložba je bila sastavni deo proslave stogodišnjice I srpskog ustanka i krunisanja kralja Petra. Kralj je lično otvorio izložbu na kojoj su izloženi radovi oko 100 umetnika iz Srbije, Slovenije, Hrvatske i Bugarske sa oko 400 radova. Najbolji radovi su doneli odlikovanja umetnicima, a kralj je otkupio 41 rad. Prikupljena je i materijalna pomoć za razvoj umetnosti.

Povodom konstituisanja Prve jugoslovnske izložbe Nadežda izjavljuje:

„Umetnost ne profaniše, ona podiže pali moral, pomaže razvitak socijalnih pitanja i evoluciju naroda, podiže kult o čoveku do najširih granica, vrednost jedinke i celog plemena u očima naprednih naroda“.

Bila je zadovoljna izložbom jer je ispunila svoje moralne ciljeve.
Posebno je pohvalila radove slovenačkih slikara Ivana Grohara, Matije Jama i Riharda Jakopića…

Žetva 1902

Samo jedna njena slika izložena je na ovoj izložbi uz primedbu da nije od vrednosti i da se moglo i bez nje. Reč je najverovatnije o slici „Žetva“ (postoje neslaganja o datumu kada je slika nastala). Nadeždu takvi komentari nisu zaustavljali u njenom radu.

Ne obazirući se na komentare njenih slika, ona sa respektom govori o velikim slikarima akademskog realizma i posredno, sledeći svoj put modernog umetnika, ona uspeva da (posthumno) bude posmatrana kao „zenit epohe“ (M.B.Protić) koja će označiti prekretnicu između stare i nastajanja moderne umetnosti 20. veka. Iako joj je priroda bila snažna, energična i pomalo eksplozivna, znala je kada sebi može da dozvoli eksplozivnost, a da pri tome ne povredi važne nacionalne interese.

Uroš Predić se ježio od slika modernih umetnika, nije mogao da prihvati da se u umetnosti može tražiti više od savršenstva akademskog realizma. Nadežda se nije ježila nad umetnošću koja polako postaje prošlost, već je zagledana u budućnost koja seže i do naših dana, nosila u sebi i umetnika heroja koji ide i stiže do željenog cilja. U njoj je ideja zrela, od nje ne odstupa i hrabro ide napred. Dobro je što je Nadežda bila materijalno obezbeđena, tako su njeni ideali bili njena jedina preokupacija.

Iste godine kada je nastala ideja za Prvu jugoslovensku izložbu nastaje i ideja za stvaranje Prve jugoslovenske slikarske kolonije. Nadežda je napravila detaljan projekat kako bi se omogućilo upoznavanje jugoslovenskih pokrajina, karakteri,
život i rad plemena, sakupilo sve što je vredno i time vaspitno delovalo na narod. Do realizacije nije došlo. Uspela je ipak da okupi malu grupu slovenačkih umetnika iz Škofje Loke koji su se jedini odazvali njenom pozivu.

Pod vedrim nebom u prirodi sela Sićeva kraj Nišave (otuda se kolonija često naziva „Sićevačka kolonija“) slikari su se družili i slikali prelepu prirodu. Druženje im je ostalo u nezaboravnom sećanju. Sreli su se ponovo i sledeće godine. Teško je bilo u našoj sredini organizovati slikarsku koloniju jer su mnogi umetnici sa podozrenjem i odbojnošću posmatrali svaki rad izvan slikarskog ateljea. Bila je to novina za naše prostore.

Staro beogradsko groblje 1908

Nadežda je 1906.godine radila na organizovanju izložbe kolonije u Beogradu i za Božić 1907.godine uspela i da je realizuje. Tu zapravo i nisu zastupljeni radovi iz kolonije. Učestvuju Meštrović, Krizman, Rački, Katunarič i Vidović od Hrvata, Nadežda i Vučetić od Srba, Grohar, Jama i Jakopič od Slovenaca, Mihajlov i Božinov od Bugara. Kritika je i dalje neumoljiva, posebno kad su u pitanju Nadeždini radovi:radovi su rđavi, crtež je slab, skice nešto bolje, za nekoga je malo uznapredovala, slika „Na kladencu“ nema ničeg dobrog…. Ali A.G.Matoš piše kako je Nadežda fantastični pristalica impresionizma i hvali celokupnu izložbu koja teži savremenom izrazu.

1908. godine Nadežda izlaže svoje slike (“Palilula u snegu“, Staro beogradsko groblje“…) na izložbi Srpskog umetničkog udruženja. Kritika ostaje negativna.

1910.godine izlaže u Jakopičevom salonu 37 slika nastalih u prethodne tri godine. Šta reći kad Ivan Cankar izjavljuje kako joj Bog nije podario ukus.

U periodu od 1910 – 1212.godine sa prekidima boravi u Parizu, u ateljeu Ivana Meštrovića. Ovaj period nazivaju pariskim. Vredno radi i obilazi izložbe. Tek tada je Nadežda mogla da se upozna sa važnim delima impresionista. Pod utiskom svega viđenog i njeno stvaralaštvo se menja. Tada nastaju čuvene slike poput „Fasade crkve Notr Dam“, „Notr Dam“, „Most na Seni“, „Jesen u Bulonjskoj šumi“, „Plaža u Bretanji“, ali i slike poput „Kosidba“, „Kraljević Marko“, „Konjanik“, Kosovka devojka“, „Čobanin“, mnogobrojni portreti među kojima je i portret Ksenije Atanasijević.

Notr Dam 1911

Plaža u Bretanji 1910

1911.godine učestvuje na međunarodnoj izložbi u Rimu u paviljonu Kraljevine Srbije. Tu izlažu i Paja Jovanović, Uroš Predić, Marko Murat…na čelu sa Ivanom Meštrovićem koji se predstavio sa velikim brojem radova (71 rad). Meštrović je zasenio sve i tada otpočeo svoju svetsku vajarsku slavu. Njena slika „Notr Dam“ uzgred se spominje.

1912.godine učetvuje na Četvrtoj Jugoslovenskoj izložbi uz i dalje negativne kritike, ali po prvi put i reči hvale koje dolaze od Moše Pijade:“…na celoj izložbi malo je pejzaža sa više slikarske sadržine…Oni su malani virtuozno i pastozno, sa neobuzdanošću jednog strasnog slikarskog temperamenta…“

Ratni period traje od 1912 – 1915.godine. Tada nastaju slike: „Prizren“, „Dve seljanke“, „Devojka u narodnoj nošnji“, „Gračanica“, „Kosovski božuri“, „Skoplje“, „Vezirov most“… i poslednja slika „Valjevska bolnica“.

Gračanica 1913

Valjevska bolnica 1915

Miodrag B. Protić za ovaj period Nadeždinog rada kaže: „Sva platna su …puna zaslepljujuće, obojene svetlosti. Toplina sunca i krvi, zeleno-crveno-žuto…modrina neba i biljur vode, rumenilo zemlje…Raspoloženje je orfejsko…pobožna zaljubljenost u prirodu, u svetlost – slobodu…“

Nadežda je pisala likovne kritike, bavila se fotografijom, imala je i letnju slikarsku školu…

Nadežda se sama izjašnjavala kao impresionista, ali mnogi vide u njenim slikama poteze „ekspresije“. Jasno je da je Nadežda postepeno usvajala moderno slikarstvo, te je nekad pod uticajem svojih minhenskih profesora, nekad simbolista, a nekad impresionista. Ima slika u kojima je ona klasično impresionistički opredeljena jer se služi belom i prozračnom paletom, potezi kista su kratki i nedovršeni u debelim namazima, traže udaljavanje posmatrača kako bi sagledao „prolećnu blagost“ impresije u kojoj je svetlost dominantna i titrava, boje pastelne. Ima slika gde ostavlja gotovo „brazde“ po platnu, koristi agresivni kolorizam, jake kontraste…na nekim slikama primećujemo Munkov krik koji je kod Nadežde drugačiji i stoga je bolje reći Nadeždin krik…

Ona je na samom začetku modernog doba dala dovoljno da se dozvoli umetnosti da transformiše „prirodno“. Ona pušta da se pejzaž oslobodi i zaživi…zagovara rad izvan ateljea na prirodnoj svetlosti koja oslobađa i čini pokret spontanim… Opčinjena je lepotom krajolika, životom jednostavnih ljudi, ali ih ne idealizuje…seljak je izmoren, breze su tanane, neke su žene jake i to ističe u prvi plan…nošnje su zanosne ali ih ne slika sa minucioznošću, već slika ono što želi da izdvoji i na način na koji želi da ih prezentuje…dugo razmišlja, pravi skice, a potom uzme boje i ruka brzim i energičnim pokretom kista slika kao po božjoj naredbi… Ipak, najjača je kad slika koristeći svoju ličnost punu energije, ili, kako bi slikari rekli, kad slici da deo sebe.

Za sve svreme svog slikarskog rada ona je i politički aktivna: osnivač je „Kola srpskih sestara“ 1903.godine;organizovala je najveći ženski skup avgusta 1903.god. gde pokušava da probudi patriotsku svest žena, zalaže se za socijalnu pravdu i pružanje brze pomoći tamo gde je potrebna; prikupila je pomoć u novcu i oružju i lično odnela u Skoplje posle propasti Ilindenskog ustanka, držala je i govor sa terase Narodnog pozorišta u Beogradu povodom aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougara; aktivni je član patriotskog društva „Narodna odbrana“; bolničarka u ratu…

U osnovi, ona želi da sjedini slobodne slovenske narode i njihovu kulturu pre toga zbliži, kako bi se međusobno što bolje upoznali, ali isto tako želi da umetnost postane dostupna svakome, pa i seljaku. Za nju, umetnost u sebi nosi duboki etički angažman i obavezu umetnika da svojim delom podstakne najbolje u čoveku…da probudi slobodarsku volju individue, da zbliži slovenske narode…

U bolničkoj postelji, uz šljivovicu, razgovarala je o važnim problemima mladoga slikarstva sa prijateljem Brankom Popovićem. Umire 3. aprila 1915.godine. Vest o njenoj smrti spominje njeno veliko herojstvo, ali ne i slikarstvo.

Retrospektivna izložba njenih slika 1938. godine u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, početak je njene umetničke slave.

Slavica Štulić

Posetite i Vaš kutak