“Sumnje i molbe, gnjev, nemirnu radost —
Sve sam sad gled’o u tami za sobom;
I jednu bujnu, verolomnu mladost,
Početu pesmom, završenu grobom!”
Ovim stihovima pesme “Zvoni” otpočećemo priču čuvenog Vojislava Ilića Mlađeg, pesnika koji je voleo i svoju ljubav skupo platio. Rođen davne 1877. godine u selu Oreovci kod Požarevca, već od malena počeo je da piše svoje prve pesme. Tu je, u rodnom selu, i završio osnovnu školu, nakon koje završava šest razreda gimnazije u Kragujevcu, a potom odlazi na studije prava u Beogradu, gde mu je otac bio paroh u crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu. Tokom studija zaljubio se u Darinku Simonović, ćerku popa Miloša Simonovića, koju odmah posle studija i ženi.
Mladi par se često selio po srpskim varošima u kojima je Vojislav radio kao sudski pisar. Najzad dođoše i u Aleksinac, gde je Vojislav osetio teške bolove u grudima. Po preporuci lekara on potom odlazi na obalu Jadranskog mora, ali se tamo ne zadržava dugo, zbog sumnje jer mu supruga Darinka nije odgovorila ni na jedno pismo. 1905. godina označila je prekretnicu u životima ovog mladog bračnog para (i njihove ćerke Julijane, koja je ime dobila po Vojislavljevog majci). Dok je Vojislav i dalje boravio u Aleksincu, Darinka Ilić je državnim ukazom poslata u Krivi Vir, selo nadomak Zaječara, gde je dobila posao učiteljice. Nažalost, ubrzo im se ćerka razbolela, a potom i preminula. Od tada Vojislava obavija tuga, koja se povećavala svakim danom koji je provodio živeći daleko od Darinke, koja mu i dalje nije odgovarala na pisma. Sledi odlomak pesme “Noćna svirka”, kojom pesnik opisuje trenutak Darinkine preljube.
“Dođite amo, lepa mlada ženo,
Da srknete ljubav sred noćnoga mira!
Ne bojte se ništa! Jer ima daleko
Od Vašega muža do Krivoga Vira!”
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
I prestadoše zvuci violine,
Kao da čekaju šta će biti sada…
A na prozoru nerešljivo stoji,
Stoji i misli učiteljka mlada.
Da li da ide? A prošlost? A vernost?…
. . . . . . . . . . . . .
Zar da zaboravi na onog čoveka
. . . . . . . . . . . . .
Koji je na njenim devojačkim grud’ma
Sanjao nebo, Boga, rajske dveri;
I čiju ljubav čistu i duboku
Sva večnost ne bi mogla da premeri.
Zar sve da zgazi?… I ona se misli…
Slatka je neka jeza poduhvata;
Misli — i šapnu: “Oprosti mi, Bože!”
Pogleda u noć, i otškrinu vrata.
I k’o kad ptica, plašljiva i laka,
Raširi krilca u noćnoj tišini,
I ona prhnu i iščeznu nekud,
Preko sokaka — k svojoj “Violini”.”
Jednog dana, putujući u posetu ženi, Vojislavljev saputnik Krivovirac, ne znajući kome govori, otpočeo je priču o lepoj učiteljici koja svog muža vara sa kolegom. Nekoliko meseci kasnije, i sama Darinka priznaje mu svoju preljubu, što je skoro dovelo do tragičnog ishoda, ali se situacija smirila preko noći. U svom narednom obilasku Krivog Vira, on odlučuje da ženi oprosti i zajedno sa njom se vrati u Aleksinac, što ona isprva prihvata, ali potom i odbija. To razbešnjuje Vojislava i dovodi do bezumlja u kome on izvršava pogubni čin.
“Al’, draga”, — rekoh — “put je tamo strmen…
I dok ja nisam u selu još bio,
Da l’ te je, reci, moj suparnik srećni
Putanjom onom gore izvodio?”
“Ah, ludo moja!” — začuh prekor nežni —
“Tom večnom sumnjom što žalostiš mene?
Da, put je strmen, al’ hajde, da vidiš
Da ne premaša snagu jedne žene!”
Stihovi pesme “Iz jedne šetnje” prenose nam događaje neposredno pre nego što Vojislav vadi pištolj i puca u nevernu Darinku. Međutim, uvidevši šta je učinio, biva očajan, poželevši da sam sebi oduzme život. Na njegovu sreću (ili žalost), bio je u tome sprečen, a potom i uhapšen za “delo hotimičnog ubistva bez predumišljaja”.
“Žureći stazom iz kobnoga sela,
Kroz tužna polja kao zlato žuta,
Ja i moj čuvar, lica nevesela,
Umorni, najzad, sedosmo kraj puta.”
. . .
“Ljubavi! srećo, kojom život sladih!
Šumarci! staze obrasle u cveću!
Vi pratioci mojih dana mladih,
Nikad vas više ja imati neću!
“Ne! nema slatkih iluzija više,
Kad čovek znade da sred zemnog dola
Najveća sreća, i slasti najviše,
Postaju izvor najdubljega bola…”
Na samom kraju dočekali su nas elegični stihovi pesme “Zvoni” u kojoj je opisan trenutak kada Vojislava odvode činovnici, ali i u kojoj sam pesnik iznosi osećaj krivice i čemera koji izjedaju njegovo srce. Bio je osuđen na svega šest meseci zatvora. Vojislav Ilić Mlađi više nije pokušavao da počini samoubistvo, ali sebi nikada nije oprostio što je svoju ljubav, lepu, ali nevernu Darinku, lišio života. Zanimljiv je detalj da, iako je Darinka sahranjena u Krivom Viru, njen grob ne krasi nikakav nadgrobni spomenik, čak ni krst, a njeno ime ne nalazi se na spisku učitelja osnovne škole u Krivom Viru. Ovu nesrećnu priču završavamo poslednjim strofama pesme “Noćna svirka” i ostavljamo čitaocima pitanje: ko je bio kriv, da li Vojislav, Darinka, ili je za sve prosto bio Krivi Vir?
“I ptice nesta… ptice moje mile!
— Da l’ ima Boga i sred noćne tmine?
Tišina… Samo iz izbe dopire
Prigušen, sanjiv drhtaj violine,
Kao kad žica o žicu se tare…
— Al’ ćuti, pesmo, dalje ne govori!
Nebo i zemlja spe u tome času!
Samo brz Timok šumi i žubori…”
