“…Al šuti zbiljo! Ustaj, sne!”
Na palubi
Vladimir Nazor je jedan od najznačajnijih hrvatskih pisaca. Za sobom je ostavio bogat opus pesama, pripovedaka, romana, eseja, priča za decu, putopisa, studija, dnevnik… prevedenih dela. Stvarao je vredno i bez književnih padova punih pet decenija. Najznačajnija u njegovom opusu je poezija (objavio je 20 zbirki pesama). Najčešće ga pamtimo po njegovom cvrčku u istoimenoj pesmi, ali i po pripovedki “Veli Jože”…
Rodio se 30.maja 1876.godine u Postirama na ostrvu Braču. Otac Petar bio je carinik, a majka Marija se posvetila čuvanju svoje šestoro dece (najmlađe dete rano umire). Roditelji, ali i ostali članovi porodice bili su umetnički nastrojeni, voleli su muziku, poeziju, klasičnu književnost…
Osnovnu školu uči u rodnom mestu. Nakon osnovne najpre uči pučku školu u Ložištu, potom ga šalju kod rođake u Split da uči gimnaziju. U Splitu završava gimnaziju, ali je i ponavljao jedan razred da bi prelaženjem u Realku postigao uspeh i bio najbolji đak. Odabravši da studira tehničke nauke iznenadio je svoje roditelje koji su od njega očekivali da bude činovnik sa sigurnom platom…
Studije matematike i fizike završava u Gracu i Zagrebu. 1902. godine počinje da radi kao profesor u zadarskoj gimnaziji, a nakon dve godine nastavlja rad u Istri. Radio je i u zagrebačkoj gimnaziji… ali i kao upravnik dečjeg doma nakon penzionisanja (1933)… političar je za vreme II svetskog rata i u socijalističkoj Jugoslaviji ( predsednik ZAVNOH-a, prvi predsednik Narodne Republike Hrvatske).
Umro je 19. juna 1949.godine. Bila je nedelja, rano jutro, kada je prešao preko mosta što jedva da je i vidljiv za nas, što je “visoko, izmeđ vode i nebesa“ (“Most nad morem”), most koji grade vodene vile…
Poživeo je pune 74 godine. Uz dugu, dugu povorku ispraćen je do groba na Mirogojnu (zagrebačko groblje).
Prve pesme napisao je na italijanskom, a prva pesma na hrvatskom objavljena je u časopisu “Gimnazijalac” u Zadru 1896. godine. Na studijama već započinje sa pisanjem ciklusa pesama …
Iako stvara u vreme razvoja moderne u hrvatskoj književnosti, iako sarađuje sa Salonom koji neguje novi naraštaj u hrvatskoj književnosti, Nazor piše drugačije od ostalih ne pripadajući ni jednom pravcu. Stoga je i prepoznatljiv. U mirnom tonu piše o strasti, pravdi… koristeći u značajnoj meri klasičan stih. Valja istaći da je značajno doprineo obogaćenju hrvatskog jezika kako rečnikom tako i angažmanom na proučavanju gramatike…
Nazor je često prepravljao ili da kažemo doterivao svoja dela.
U delima Nazora oseća se uvek i nešto autobiografsko. Rado se seća detinjstva…u mladosti sanjari, prebira po mitskom… potom promišlja stvarnost i o njoj sudi… U starosti traži leka:
Ovdje u srcu osjećam buru,
Ovdje u srcu osjećam jugo,
Ovde u srcu nitko me neće
Spriječit da volim te dugo – dugo.
…
Osjećam…
Da mi se s tobom vratila mladost
… “Ovdje u srcu”
Sa četrdeset i osam godina oseća kako ga starost obuzima, kako sedi i pomalo zaboravlja, ali želja da piše ga ne napušata. I želja da živi u njega je jaka čak i kad pozne godine dođu:
Ne bih htio mrjeti.
Mijenjat bih se htio.
Plesti, što otpletoh,
Odvit što sam vio;
…
Tuga
Svoj raskošan odnos prema životu uneo je na velika vrata u svoju književnost i poeziju. Voleo je kafane i lepe žene.
Volim te kad si nepokretno topla
I ležiš uz mene tiha i mirna
…
Sva potajni pokret – sva život
Sva ljubav i skrivena strast
Volim te kad sva se ljuljaš
Pod mojim željnim prstima.
…
“Kad sva si život”
Prve zaruke raskida zbog preseljenja u Zadar… ili zapravo stoga što nije želeo da se obaveže na jednu ljubav i jednoličan život. Njegovi biografi spominju mnoge veze, pa i sa udatim ženama… voleo je slobodu i to je verovatno razlog što je ljubavni život prepustio lutanju od jedne do druge zanimljive i drugačije žene… priča se i da se neka od njih ubila nakon što je ostavljena… Voleo je dim cigareta i sa tim dimom provodi i svoje poslednje životne trenutke… Želim da verujem kako umire sa upaljenom cigaretom. Verujem da je uspeo, kako je sam spevao, potrošiti ceo svoj život i da smrt nije ništa našla…
Prvo delo “Slovenske legende” objavljuje 1900.godine, “Živana” 1902-e, 1904.-e “O hrvatskim kraljevima”, 1908.godine objavio je svoju najpoznatiju pripovedku “Veli Jože”… “Lirika”…”Nove pjesme”, “Istarske priče”, “Intima”, “Pjesni ljuvene”… “Utva zlatokrila”, “Medved Bruno”, “Stoimena” (1916)… “Pastir Loda” i “Dedek kajmbumščaka” (1939)…”Knjiga pjesama” 1942-e,”Pjesme partizanske” 1944-e, “S partizanima”1945-e…
Bogat je život Vladimira Nazora i duga priča o njemu… Najbolje je ipak družiti se sa njegovim stihovima, jer se moramo ograničiti. S druge strane ako njegove pesme nema dovoljno, svaka priča o njemu gubi smisao.
Jest! Zato sam tu,
Da njivu nam svu
Sad pokrije čarobna granja,
I dušu da sivu,
Ko zlatnom kadivu,
Prepletemo nitima sanja.
…
Jest, za nas je san!
Jer sanja je dan,
A java noć, što nas mori,
Noć koja će minuti,
Kad posvud će sinuti
Sjaj sunca, što u snu nam gori.
…
Na zvijezde se popnite
I sanjajte, sanjajte, sanjajte! (“Sanje”)
Dakle, neprekidno sanjajte i neprekidno volite ako želite da sledite Nazorov put.
…A moj će se rasuti život
Bez tvojih očiju, Zoe!
“Zoe”
Kad je neko rođen na moru i dugo kraj njega živi, staviće nadu ljudsku u veličinu i lepotu mora. U pesmi “More nade” pita se :
Žašto more punit jadom,
Zašto more tugom zvati,
…
I svakoga ko to čini, svakog će nesrećnika pronaći i dovesti na more, zagrliti i toplinom svojom dok posmatra plave, veće vidike naučiti da je more “more ljubavi i sreće” i da ga ima ceo svet. Kao dobar znalac pokazaće mu sve nade mora i vratiti u svoj rodni kraj da pogleda iz detinjstva u budućnost: videće „more nada” pred sobom.
Ostaćemo još na moru, a potom krenuti dalje, ako je Nazor ikada uspeo od njega i mišlju otići. Kako bi rado Nazor jednom zlatnom lađom svet obišao, “od žala do žala” i o tom “slavnom” putu “preko sinjeg mora” dugo govorio…
“Šetaćemo” njegovom šumom i zalaziti sve dublje u unutrašnjost Nazorove duše u kojoj će ko zna ko od nas pronaći reči svoje neiskazane duše.
Proćićemo na kratko njegovim začaranim pesničkim krugom u kojem je oslušnuo i šum cvetova što se zatvaraju, dodirnuo Zemlju, Pakao i Nebo, a ostao i dalje u krugu čudesa (“Krug”).
Oblačak
Bje’l oblačak lebdi iznad mora. Je li
Iz carstva zvijezda jutros sišo amo?
Je l’ se digo iz mora slanog? Il je samo
Grad što sni ga naši ove noći spleli?
Ne znam. – Šum dok ide cv’jećem morske pjene,
On se tiho ziba, diže, tanji, pline…
Ja osjećam: nešto divno se od mene
Kida, pa se s njime gubi sred visine.
Uranak
Sviježim i mirisnim dahom
Pučina jutarnja diše
…
Dižem sa mokrog žala
Sad školjku, sad b’jelu kost sipe,
Sad grančicu crven – korala.
Ostrvce
Osjećam: u jutro svako
Nijeme suze bih plako
Kad njega tu ne bi već bilo.
Galeb
Lebdeć vrh mokrih dubljina,
Od zore, tiho, polako,
U krug se pomiče tako
Između dveju modrina.
…
On kruži, miran i sam,
Omamljen šumorom vala,
Mirisom alge i soli.
A kad se smrkava dan,
Nosi put neznana žala
Krik neutješive boli.
Šuma spava
Mrak je. Na dnu šume iz malena vrela
kaplje tromo voda, i tih grgolj stoji.
Koritu, je na rub n’jema sjena sjela
pa u miru tluhu zvonke kapi broji.
Kada kaplja pane, k’o od bola srha
svaki list se njiše;
ide šum od zemlje sve do zelen – vrha:
“Tiho, tiho! tiše!”
…
Tuga
Lek za tugu je dugo hodanje po lugu, sve dok sva tuga ne postane “ko mrtvo lišće”… a potom:
Vrati se – noseć svojoj novoj tuzi
U ruci cvijet, a na dnu srca med.
Notturno
Ti’o, ti’o, ti’o prede
pauk nit.
…
I ja cvilim, cvilim, cvilim
u bijeloj ovoj noći.
…
Iz srca se krvca toči:
tok, tok tok…
…
Zar ne možeš, zemljo, spati
a bez plaća mog?
Hoće ti se tuđa žalost da uspavaš svoju bol!
Suze rone tople zv’jezde na poljanu i na dol…
O, tako se lakše trpi!
Bol, bol, bol…
…
Noć je sama i duboka.
Ja sam sam.
Kome bol da svoju kažem i da radost svoju dam?
…
U mojoj se grudi t’jesnoj ugn’jezdio c’jeli maj.
…
I ja pjevam, pjevam, u toj noći začaranoj,
u razbludnoj toploj noći pustim cv’jećem ovjenčanoj
malen sam.
…
Predi, predi gustu mrežu, pauče,
…
Njom ćeš noćas uloviti
plijen svoj!
To će tvoje ovit niti
i pjev moj!
I Nazor, kao i mnogi drugi pesnici, u sebi vidi besmrtnost:
Ne, mene neće nestati
…
Na rubu ja ću Mliječnog Puta dignuti
Niz sjajnih vječnih stupova.
Stupovi
Ili
***
Ne priznajem smrt.
Za odmor moj kratki to miran je vrt
Kraj druma, sav napućen snima.
Ne, zastoja nema!
Sve teče…
Panta rei
Ili
Iz jezgra mog će jednom nići mit.
Autobiografija
Za razliku od onih koji ne bi da ga smeštaju u bilo koji “izam”, Miroslav Krleža je smatrao da je Vladimir Nazor veliki pesnik romantizma… A nijedan romantičar nije preskočio rodoljubivu reč.
Šikara
O šikare i šiprazi i ševarje
svud oko naših njiva
gde gn’jezdo gradi ispod gloga grmuša
i lisica se skriva
…
Šikaro, tebi nek je čast! – Uzmaknuše
pred jačom silom divi;
al’ zemlje naše ti si onda pokrila
…
Ni pedlja zemlje ti ne puštaš
…
Oh, rastite sve gušći, sve dračaviji
-sok; otrov; trnje; nado –
vi naše zemlje šiprazi i šikare,
vi poslednja nam nado!
Ej, Hrvatsko, ti koju je Nazor svojim velikim srcem duboko voleo, kojoj je pesme ispevao, rečnik uređivao… koji se protiv svake nepravde bunio (dovoljno je setiti se pripovetke “Veli Jože”) i svima dobra želeo, čuješ li uvek stihove Tebi upućene?
…
Prenesi celu Hrvatsku
na onu stranu vode,
na teške al svetle puteve
poštenja i slobode.
“Čamac na Kupi” 1942.godina
Stihovi pesme “Pravoslavna majka” (1943) svedoče koliko je Nazor umeo ući u bol majki koje gube svoje sinove i koliko je sa njima saosećao. Bol pravoslavnih majki je tolika da za nju cela zemlja mora znati i opomenuti se… Za ovu priliku tek poslednji stihovi:
Bl’jediš, tanjiš i kočiš se, no bol nemoj gušit svoju.
Bol ti preduboku!
Pusti, neka tužba tvoja odjekuje širom zemlje
I nek traje vekovima. Neka čuju, u što sada
Prometnu se sjeta tvoja, tvoja tuga stara, davna.
-Šutiš. Bl’jediš. I oreol mučeništva već te kruni,
Majko pravoslavna.
Završimo ovaj osvrt na Nazorovu poeziju pesmom koja je upućena svakom čoveku i koja nam daje njegovu odrednicu šta je život i kako ga valja živeti.
Cvrčka poj valja nam razaznati!!! A tu je Nazor nezamenljiv! I kad god čuješ da cvrči i cvrči cvrčak… seti se:
…”Sv’jet je lijep, a život dar je s neba,
al’ žeđ nek ti bude velika, ljuta glad.
Pa gutaj vatru moju i siši ml’jeko moje,
i bićeš sveđer mlad.”
…Oh, sunca, sunca, sunca!
…
I cvrči, cvrči cvrčak …
… -Kao voda tišinom razl’jeva se
sunčani ditiramb.
Cvrčak
Ne zaboravljaj na ovu poruku “cvrčka” i kad ga ne čuješ…on uvek negde cvrči…
Slavica Štulić
