Majakovski Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!

V.Majakovski

Nesvakidašnja pesnička i književna pojava Vladimira Majakovskog u ruskoj i svetskoj književnosti učinila je da se uz njegovo ime vezuje ekstremna smelost, ekstravagancija, domišljatost, bliskost i naizgled laka reč koju svako može stvoriti… Ipak, jedan je Majakovski!

Rođen je 19.jula 1893.godine u Bagdadi pored Kutaisija (Gruzija) u porodici šumara. Nakon smrti oca 1906.godine, seli se sa majkom i sestrama u Moskvu. Nastavio je klasično školovanje, ali zbog siromaštva mora da ga napusti – izbačen je zbog neplaćanja takse (1908).
1911.godine započeo je studije slikarsva i vajarstva.
Iako je studirao slikarstvo i vajarstvo, život je posvetio književnosti. Pisao je pesme, eseje, drame, scenarije…
Piše od dečačkih dana, u početku nezadovoljan napisanim. Na studijama se upoznaje sa futuristima ali i pristalicama marksističkih ideja.
1912. godine objaviće prvu pesmu “Noć” i nadalje neprekidno pisati i sarađivati sa mnogobrojnim časopisima.
Najpre se iskazao kao prvi među nekolicinom ruskih pesnika futurista. Kao gromom – udarili su na prošlost, i Puškin posta hijeroglifa, sve staro se „baca“, iznova i potpuno drugačija stvarnost se stvara. 1912. godine futuristi tj. Majakovski objavili su manifest ruskog futurizma: „Šamar javnom ukusu“.

Izdvojimo tek ponešto iz manifesta futurizma:
…Osnovni elementi naše poetike biće hrabrost, drskost i pobuna… Mi hoćemo da uzdignemo agresiju…Pesnik mora ispuniti sebe toplotom, glamurom i genijalnošću da bi pojačao žar primordijalnih elemenata… Lepota postoji samo u borbi… Kakva je danas korist od gledanja u prošlost kada moramo ostvariti misteriozne kapke nemogućeg? Vreme i prostor umrli su juče… Hoćemo da slavimo rat… Hoćemo da unuštimo muzeje i biblioteke… Pevaćemo o velikoj gomili zavedenoj radom…talasu revolucija…

 

Njima je potreban novi jezik, smeo i slobodan, bez obzira na sva negodovanja. Pokazalo se da futuristička reč, posebno u Majakovskog, dopire do naroda. On kreće u pohod, međ` ljude na trgovima, u fabrikama… recituje svoje pesme, raspravlja o poeziji, omamljuje slušaoce koji od njega sve i sva traže da im objasni a za uzvrat uvek dobiju neki domišljat odgovor. Pesnik i zagovornik revolucionarnih proleterskih ideja ćuti samo dok spava. Njegova budnost je agitacija, osvajanje, stvaranje, zavođenje. U tom periodu, kad često nosi upadljivu – žutu košulju, sav je od snage i vatre, neprekidno uposlen. Govori o svemu što oko sebe zapaža, stvara sa lakoćom i za sobom ostavlja veliki opus. Novi jezik Majakovskog uveo je u poeziju nove kovanice, žargonske reči, reklame, paradoks, hiperbolu, ironiju, humor, satiru… Novim oružjem pucao je na malograđanki život, ukus, navike… U takvom poimanju stvaralačkog pesničkog zadatka nastaje i slobodan, gotovo neuhvatljiv stih, a stvara i „stepenasti stih“ koji nosi u sebi intenziviranu jačinu koju proizvodi svaka izgovorena reč… Stiče se utisak da Majakovski kao najistaknutiji futurista „radi“ neprekidno, spava tek da bi mogao nastaviti posao koji mu ne pada teško, jer je ponesen idealima, novim svetom u kojem se oseća kao važna karika u stvaranju ali i realizovanju novih ideja. Majakovski je eksplozija, mase se okreću oko njegovih grubih, a ipak u celokupnom sklopu i skladnih reči, ljudskih reči, toplih reči. Verovao je da estetsko delo ( kako ga on poima) ima veliki uticaj na društvo, smatrao ga je značajnim doprinosom u realizaciji revolucije.

 


Majakovski je hapšen još kao maloletnik zbog svog aktivizma vezanog za marksizam, doživeo je pobedu revolucionarnih snaga, smeo je da putuje po svetu, obišao Kubu, Nemačku, Englesku, Ameriku… ipak, razočaraće ga birokratsko postrevolucionarno događanje. I opet, iznova se valjalo boriti.
Značajna dela su : pesme “Pristanište” (1912), “Pa ipak” (1912),“Vama”, “Evo vam”, “Himna ručku”(1915)… poeme “Oblak u pantalonama”(1915), “O tome” (1923), “Vladimir Ilić Lenjin”(1924), “Iz sveg glasa”(1930), “Dobro”, “Partija i Lenjin”, “Čovek”… pesme o ljubavi i na druge teme… drame “Stenica” i “Hladan tuš”…

A ako ja danas, što ličim na Hune,
neću da majmunišem, jer vama to prija,
ja ću – evo vam! – da se kikoćem i da pljunem,
pravo vama u lice,
ja – jeftinih reči rasipnik i trošadžija.

“Evo vam”

Kada bi bio
malecan
Kao Veliki okean –
čučnuo bih na talase,
Uz plimu koketovao s lunom ko sa ženom.
Gde naći dragu
koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kada bih prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta će duši?

Moje želje – to je horda što ruši,
Malo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bih bio mucav
Ko Dante
ili Petrarka!

O kada bih bio
tih
kao grom jak –

Kad bih
svoj moćni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od – tuge.
… “Sebi voljenom posvećuje ove redove autor”


Pesnički rad častan je takođe –
loviti ne ribe, nego žive ljude.

Mozgove turpijom jezika glačam.

Ko više – pesnik ili tehničar tvori
i koristi?. Oba, svako kako može.

Jednaki smo drugovi u radničkoj masi.
… “I pesnik je radnik”

 

Svoj stav prema Puškinu i ostalim velikim ruskim piscima vremenom će ublažiti… bunt je bio svrsishodan samo u određenom vremenu…

Za vreme jednog od svojih putovanja (Amerika) upoznao se i družio (tajno) sa Eli Džons (ruskinja udata za stranca –prebegla zbog revolucije) koja će mu roditi kćer. Za to će saznati tek 1929.godine.
U Rusiji je imao dugu vezu sa udatom, obrazovanom i izuzetno lepom Ljiljom Jurevnom Brik. Jedno vreme živeo je zajedno sa bračnim parom Brik. Njen suprug štampao je o svom trošku “Oblak u pantalonama” sa posvetom Ljilji. Njoj je posvećivao i ostale knjige, u oproštajnom pismu su i reči: ”Ljiljo voli me”. Ljiljina osećanja su se od zaljubljenosti i imponovanja što je sa tako genijalnom osobom kao što je Majakovski vremenom promenila, počela je da se druži sa drugim muškarcima… ima izjava u kojima piše hladno o Majakovskom, ali ga je ipak poštovala. Imao je i on drugih žena, ali one nisu bile tako značajne, nisu bile dostojna zamena za njegovu “pravu” ženu Ljilju, za njegovu nepresušnu inspiraciju. Nije se ženio, samo je neko vreme Ljilju predstavljao i doživljavao kao svoju suprugu.

Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Ako hoćeš,
od mesa besan ću režati
– i ko nebo menjajući tonove –
ako hoćeš
biću besprekorno nežan
ne čovek – već oblak u pantalonama.

“Oblak u pantalonama”

 

1930.godine izvršiće samoubistvo. Bez obzira na oproštajno pismo, razlozi su misteriozni. Iako je kritikovao Jesenjina zbog samoubisva i sam se odlučio da sebi okonča život 14.aprila 1930.godine..

Sergeju Jesenjinu

Otišli ste,
što se kaže,
na svet drugi.
Pustoš…
Letite,
postajuć zvezdanost.
Nema više
ni piva
ni druga.
Treznost.
Ne, Jesenjine,
to nije
ironija vama.
U grlu je
grudva bola
a ne smeh.
Vidim –
prerezanim rukama
dižete
vlastitih kostiju
meh.
-Prestanite!
Dosta!
Zašto buncate?
Hoćete
da lice
skrije
smrtni veo?!
Vi tako
preterivati
znate
kako niko
na svetu
ne bi umeo.
I zašto?
….
Teško je
i glupo
biti misterija.

U ovom životu
nije teško
mreti.
Izgraditi život –
daleko je teže.

Čovek se menja, životne okolnosti otvaraju nova poglavlja razmišljanja… Majakovski, koji voli i gradi život, u oproštajnom pismu kaže kako je sveo račun sa svojim životom i kako drugi ne treba da ga slede. Zar je hteo misterija biti? Zar je život postao “izgrađen” do kraja? Od svih mogućih pitanja nije li težina tog čina najveća upitanost? ”Teško je” biti “misterija”!!! Ove reči koje Majakovski u spletu reči iskazuje tako da najvažnije tek slede, ipak mi se čine ključnije od onoga što sledi ili da budem precizna: iskrenije.

Kako je ovaj čin u Rusiji protumačen kao kukavičluk, neko vreme su povučena njegova dela. Kao da ga nije bilo… Na inicajitavu jednog čoveka ( Staljin prihvata žalbu Ljilje Brik) ponovo se štampa i masovno čita. Kao da nije izvršio samoubistvo…

Samoubistvo, osim u slučaju mentalne bolesti, ne mogu dovoditi u vezu sa kukavičlukom ili tajnim slabostima duše koja se krije ispod javnog gorostasa… U toj misterioznoj odluci i činu, uvek vidim i hrabrost. Zar je lako oduzeti sebi život? Život za koji i Majakovski kaže da je lep ma kakav da je…

Nakon tog mučnog pucnja iz pištolja koji zaustavi i svaki njegov pev, rado bih čula “iz sveg glasa” Vladimira Majakovskog, tek delić poeme što vanvremenski diše:

Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja – telegram
Nema zbog čega da plaši te i budi.

Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna priča o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, i što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, veku i kosmosu.
“Iz sveg glasa”

 

Slavica Štulić

PODELI: