Zulfikar Zuko Džumhur, bosanskohercegovački i jugoslovenski putopisac, slikar i karikaturista, rođen je u Konjicu 1920. godine. Potiče iz stare ugledne ulemanske porodice, otac mu je bio beogradski imam, pa je Zuko proveo detinjstvo na Dorćolu. Završio je Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi Petra Dobrovića. 
Od 1947.godine radio je kao karikaturista i ilustrator u “Ježu”, “Borbi”, “Politici”, “Oslobođenju”, reviji “Danas”, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je više od 10.000 karikatura. Prva karikatura koja je iz istočnog bloka objavljena u nemačkom listu “Štern” bila upravo karikatura Zuke Džumhura (1950), a njome počinje film “Otac na službenom putu” Emira Kusturice.
Napisao je scenarije za više kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozorište. Objavio je 10 proznih dela : “Nekrolog jednoj čaršiji”, “Pisma iz Azije”, “Pisma iz Afrike i Evrope”, “Stogodišnje priče”, “Adakale”….
Najpoznatiji je po putopisnoj emisiji “Hodoljublja”, koju je sam uređivao i vodio poslednjih deset godina svog života.
Zajedno sa Momom Kaporom autor je knjige “Zelena čoja Montenegra”.Evo kako je Kapor opisao poslednje dane svoga prijatelja, u mladosti velikog boema:”Sve što je imao u Beogradu napustio je i živeo kao skromni podstanar kod plemenitih hercegnovskih porodica, odrekavši se potpuno sticanja i posedovanja. Poput Osman-paše Sarhoša, imao je samo nekoliko knjiga i nešto oskudne garderobe. Nudili su mu kuće, ali on ih je odbijao. Bio je veoma pobožan i nije se plašio smrti. Govorio je da “nema smrti bez sudnjega dana”. Zuko je potrošio i poslednji korak koji mu je Alah podario 27.novembra 1989.godine u hercegnovskom hotelu “Plaža”.”Odoh ti ja, Vezira…” rekao je svojoj ženi, uhvatio je za ruku i umro”
Sahranjen je u rodnom Konjicu.
