Ako možeš da sačuvaš svoju glavu kad svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to;
Ako možeš da veruješ sebi kad svi u tebe sumnjaju
i sam pridodaješ njihovim sumnjama;
Ako možeš da čekaš, a da ti ne dosadi čekanje,
ili, ako si prevaren – da sam ne varaš,
ili, ako si omrznut – da sam ne mrziš,
a da pritom ne izgledaš predobar ili premudar;
Ako možeš da sanjariš a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako možeš da maštaš a da ti maštanje ne bude cilj,
Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi, kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život
i da, pogrbljen, s dotrajalim alatom opet novo stvaraš;
Ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive
da te služe dugo iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš i kada nema više ničeg u tebi
sem volje koja ti dovikuje:”Istraj!”
Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu s višima od sebe
sačuvaš svoje dostojanstvo;
Ako možeš da ispuniš jedan nezaboravni minut
sadržajem koji traje šezdeset sekundi –
tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i,iznad svega, bićeš Čovek, sine moj!
Rudyard Kipling (1865 – 1936)