Gornji Dorćol, za neke danas možda adresa prestiža, za mene uspomena na siromašne a spokojno-srećne šezdesete…
Znam te iz boljih starih vremena dragi moj. Predamnom se ne moraš folirati i praviti važan. Meni si bio važan i bez šljokica noćnih lokala i žamora “glavnih faca” u gradu, dama u cipelama visokih potpetica i veštačkih, preko mere napumpanih grudi.
Meni si bio važan kad smo skupljali svaki dinar za deset s’ lukom u Doboju. Ja ne želim da naučim ta strana fensi imena tvojih novih restorana kojima se valjda dičiš ili možda ipak stidiš. Ko zna? Meni su karirani stoljnaci, bojili tople prolećne noći, na trotoaru, pred jednom od najpoznatijh beogradskih kafana.
Meni si bio lepši sa starim, predratnim fasadama nego sa novim stakleno-betonskim bez prošlosti i priče, sa razigranom, musavom decom na ulicama, tek po kojim Fićom ili trolejbusom koji klizi na počinak ka Dušanovoj …Mene tvoji Mercedesi i sredinom ulice parkirani džipovi pre zastrašuju nego impresioniraju.
Njihovi vlasnici – pridošli, novokompovani bogataši su ti oteli urodjeno gospodstvo srednje građanske klase, koje si sačuvao i od proletera…Ne daj se lažnom prestižu dragi moj, izaberi neprimetno dostojanstvo. Za mene nikada nisi bio prestiž, za mene si bio i ostao ljubav!
****
Pale se poslednje lampe u toplo letnje veče,
ne haju što jedan leptir umire zauvek…
Emilija Zukov
