…Moji pevi, ka mirisni cvet…
Pesnik Branko Radičević je poput svitanja, orošene zore suncem obasjane, on je jutro novog dana za sve naše dane, mladost svih naših mladosti, nežnost, ljubav i divota za sve naše doživljaje.
Ali, kako život ima kraj, kako danu dođe mrak, tako i Branko ima reči, lepe reči, tešne al i bolne za suret sa smrću.
… Aoh svete, mio i premio,
Krasno li te višnji udesio –
Samo, samo, da još mreti nije!
… “Gojko”
Početak je i verni pratilac celokupne srpske umetničke poezije. Pesmi je dao svoju mladost i u večnost otišao. Pesmom je sebe ovekovečio. Pesmom je i naš jezik (Vukovim radom reformisan) nama približio i ostavio da ga čuvamo i na njemu stvaramo. Pokazao nam je kakvu lepotu i draž nosi u sebi srpski jezik, koliko mu je poezija prijemčiva i kao takva bliska narodu. Do njega pevane su narodne pesme, a manji broj pesnika pisao je stihove koji nisu bili dovoljno bliski narodu.
Jovan Skerlić je rekao da je on prvi pesnik koji piše pod uticajem Vuka Karadžića i dodao:
“Stvarno, on u književnosti srpskoj otvara cvetnu … bogatu romantičarsku epohu.”
Do pojave drugih romantičarskih pesnika Branko je bio neprikosnovena veličina. Vrhunac interesovanja I divljenja njegovoj poeziji usledio je 60-ih godina XIX veka. Vladala je pomama za svakom njegovom rečju, svemu što je u životu radio. Ovu lepu, jer Brankove su pesme lepe i vredne, pomamu za svime što se njega tiče njegov sledbenik, pesnik Laza Kostić nazvaće “brankomanijom”. Ako prelistamo časopis koji je po njemu ime dobio “Brankovo kolo” (1895-1914) primetićemo da je u svakom broju nekoliko stranica posvećeno Brankovom ličnom životu ili stvaralaštvu.
-
- Branko Radičević
-
- Karlovačka gimnazija
Proći će i to vreme kada su sve “oči” uprte u njegovu poeziju, doći će njegovi sledbenici koji će pevati svojom ličnošću i puniti istoriju ili da kažem naše pesništvo novim i drugačijim pesmama. Nema ipak ni pesnika, a još manje obična čoveka koji neće odati počast lepoti njegovih pesama i do naših dana…Tu negde, u našoj okolini, neprekidno se pevaju pesme na njegove stihove…slušamo ih, volimo ih. Svako od nas bira svoju (e) pesmu ili bar neki stih kao njemu posebno drag i u tom odabiru mi ćemo se razlikovati ali ne i razići.
Svaki nas septembar više od 40 godina podseća na njegovu pesničku veličinu manifestacijom – instiucijom “Brankovo kolo” koja se održava u Sremskim Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu…
Branko Radičević je rođen 28.03.1824.godine u Slavonskom Brodu. Kršteno ime mu je Alimpije, ali će ga docnije, u vreme objavljivanja svojih prvih pesama promeniti u Branko. Kako je očev činovnički posao zahtevao i česta seljenja, tako i Branko svoje detinjstvo, ranu mladost i mladost živi u raznim mestima.
Sa šest godina stiže u Zemun gde pohadja pet razreda srpske osnovne škole, a potom dve godine uči u nemačkoj školi. 1836.godine upisao je gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a potom uči dve godine filozofiju u Temišvaru. 1843.god. upisuje studije prava u Beču koje nije završio ne samo zato jer se morao zbog ratnih uslova i loše materijalne situacije vratiti već i što ih nije voleo.
U Beču je u živeo u društvu Vuka Karadžića i njegovih pobornika i prijatelja, tu se platonski zaljubljuje u lepu Vukovu ćerku Minu, tu objavljuje svoju prvu zbirku pesama na narodnom jeziku (1847). Njegove su pesme bljesnule po našem narodu, bio je voljen i cenjen svuda, samo je zbog onih koji su bili protivnici Vukove reforme morao da se kloni Beograda.
Knez Mihajlo mu je dodelio stipendiju za nastavak studija u Beču, ali Branko se odlučuje da studira medicinu (1849) kako bi i sebi pomogao u izlečenju bolesti koja u njemu odavno tinja. 1951. godine objavljuje i drugu zbirku pesama. Tuberkuloza će mu smrtno izmučiti mlado telo.
Umro je u bečkoj bolnici 01.07.1853.godine. U Beču je sahranjen, a kosti su mu prenešene na Stražilovo 1883.godine. Osam godina nakon smrti, njegov otac Todor je objavio Brankovu treću zbirku poezije.
Branko je bio veliki ljubitelj narodne poezije, veliki sledbenik Vukove reforme srpskog jezika i zaljubljenik u poetske sadržaje stranih pesnika. Sve tri njegove ljubavi prisutne su u njegovim pesmama ali na njemu svojstven način. Ponekad bi koristio neku formu pevanja uobičajenu u narodnim pesmama mešajući ih sa novom formom pevanja.
U njegovim pesmama srpski jezik je kažu čist i više no što je Vuk u tom trenitku očekivao. A u njegovim lirskim pesmama buja romantičarska ljubav prepoznatljiva u narodnog čoveka, neizmerna ljubav prema prirodi i rodoljublje koje uglavnom iskazuje kroz epsko pevanje. Kada se ovako odredjenoj njegovoj poeziji pridoda Brankova specifična, samo njemu svojstvena lepršavost, polet i obožavanje života jasno nam je koliko je pitka njegova pesma.
S druge strane, susret sa smrću brata, tinjanja smrtonosne bolesti u njemu, učinili su da nas neprekidno opominje na žal naše ograničenosti iako se živi do poslednjeg dana. Brankov bol dubok je do te mere da se svaki bolnik i svaki čovek svestan svoje prolaznosti oseća obuhvaćenim, zagrljenim…Branko pesmom plače nad sobom i svima nama, za sve nas.
U našim suzama uvek su prisutne i Brankove. Naučio nas je kako se i koliko treba i može radovati životu, ali i kako se sa bolom neminovnosti nosi: bez vriska, buke i panike, tužno ali vredno valja izneti svu svoju bol. Samo je tako čovek dostojan samog sebe: “izricanjem” svoje boli uzvišeno. Ko je i šta je Branko u našoj poeziji pesmom je iskazao pesnik Branko Miljković u svom ciklusu “Sedam mrtvih pesnika”. Prvo je mesto pripalo Branku, a potom Njegošu, Kostiću,Tinu… U njihovo ime on piše stihove koji govore o najtežoj i neumitnoj reči, o smrti. A reč je po Miljkoviću u poeziji apsolut, biće! Kako su je oni rečju iskazali? Kakav je pogled na smrt Branka Radičevića iskazan Miljkovićevim stihovima:
Branko
Noć ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim
Nepronašane proplanke krvi
u peščano podne sam odbolovo
al topli hleb tvog imena još mrvim
ptico među predelima, Stražilovo
zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati
sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?
Branko Miljković, 1965.godina
Niko od nas ne može reći da mu nije lepše sa Brankom se životu radovati. Po meni on je jedan od najboljih učitelja radosti. Slušajmo već čuto, jer podsećanja nikad dosta za naše pomalo nemoćne i prečesto umorne i zabludele glave:
Perivoj
…Cvati, cveće moje drago
Što sam danju ja naslago,
Sjajte, zvezde sjajnim zrakom
što ja digo noći mrakom
Sve za srce tu ma koje,
Ružo, Danice, za moje –
Za me, mila ti!
Putnik i ptica
Divno gora lista,
Divno sunce sja,
…A na reci lednoj
Divne lipe stoje,
A na lipi jednoj
Divno tica poje.
…
Oj, tiče umilno,
Što na grani stojiš,
Odakle tako silno
Srce meni svojiš.
Ubica u neznanju
…
Tu na bregu tije reke,
Sred travice ove meke,
Padaj, telo, pa s’ odmori
Dok zorica ne zazori.
…
Kako l’ cveće lepo miri
Kako l’ vetrić tio piri
Kako l’ reka ta žubori….
Želja
Kad sam ludo dete bio
Želja mi je bila:
Kad bi bože udelio
Meni jedna krila…
Neka sunca
Neka sunca, neka,
Mene draga čeka,
Draga sunca dva
Meni će da da.
Kletva
Ao nono bela,
Voda te odnela
Pa – meni donela!
Nikad nije vito tvoje telo
Nikad nije vito tvoje telo
Ruka moja mlada obavila
…
Sam ostado’ sa suznijem okom
Sam tu samcit na svetu širokom
…
O, zoro moja, zoro bez osvanka,
sunce milo, al’ bez bela danka,
na te mislim dušo bez prestanka…
Dok je rečica i vetrića, dok je tica i cvrkuta, dok je travice i hlada, cvetića i mirisa, gora što listaju, dok te moma, dragi čeka…radost živi.
Dok je osećanja koja te nose, poput onog koje Branko skriva prema Mini Karadžić, u duši ti je pesma neka, Branku ova:
Pevam danju, pevam noću
Pevam sele što god hoću
I što hoću to i mogu…
Ali i stihovi pesama “Devojka na studencu”, ”Ukor”, “Oj, jesenjke duge noći”, “Noć pa noć”, “Kad bi ove ruže male”…ljubavne su, malo jada, malo sreće…
I dok o radosti života slušamo dođe i nama da poput Isidore Sekulić kažemo kako nam se čini nemogućim da je tako mlad otišao sa ovoga sveta. Smrt obuzda život koji je ljubio žarko.
Pesme “Tuga i opomena”, “Kad mladijah umreti”… pisane su elegično i otkrivaju drugu stranu Brankovog poimanja života i neposrednog susreta sa smrću.
Smrt: nenadanje novom proleću, neverica da je ičeg bilo, uzaludna nada…
…Proleća ti ne dočeka dana…
…Lisje žuti…zelenoga ja videti neću… Zbogom zoro, zbogom beli danče!…
…Nado moja nisi valjda pena…
…Nje više nema, to je bio zvuk…
Poema “Đački rastanak” isprepletana je ljubavlju prema Srmeskim Karlovcima, Stražilovu, gde je proveo gimnazijske dane i po svoj prilici bio neizmerno srećan i zadovoljan, sa osećanjima koja ga nose šire od te ljubavi.
Oj Karlovci, mesto moje drago…
…Oj Karlovci, lepo l’ žive’ tude…
Karlovačka gimnazija je najstarija srpska gimazija osnovana 1791.godine. Kako su Sremski Karlovci bili kulturna oaza, sa prelepom okolinom koja budi životnost, nije čudno što se Branko vezao za Karlovce…Tu je bio srećan…a u buri osećanja proneli su se i rodoljubivi stihovi koji zagovaraju jugoslovenstvo… Tu je i svoj grob video…
Napisao je i epske pesme “Gojko”, “Hajdukov grob”, “Stojan”, “Uroš”… satirični spev “Put”.
Hteo je Branko “dugu da sa neba svuče”, a smrt ga na tom putu zaustavi. Ono što stvori osta nam ipak kao deo duge sa plavetnog neba Brankovog. Vreme prolazi, a Brankova pesma ne odlazi.
“Al’ što pevah neće propanuti
Nakon mene hoće ostanuti”…
Slavica Štulić
