Kristijan Johan Hajnrih Hajne rodio se u bogatoj jevrejkoj trgovačko-bankarskoj porodici 13.decembra 1797.godine u Diseldorfu. Postoje izvesne nejasnoće oko datuma njegovog rođenja. I sam je svojom šalom tome doprineo, jer je govorio kako je on prvi čovek veka, rođen u novogodišnjoj noći 1800.godine. Već početak priče o njemu pokazuje nam da ćemo se sresti sa neobičnom osobom. Njegovo prvo ime bilo je Hari, ali ga je promenio sa prelaskom u protestantsku veru u Hajne (1825).
Iako se najpre oprobao u poslovima koje je radio i otac, ali kod veoma bogatog ujaka – usledio je neuspeh sa njegovim finansijskim transakcijama – stečaj firme i napuštanje poslovanja. Okrenuo se i posvetio poeziji koju piše od mladalačkih dana. Odlučio je da od pisanja živi što je bila smelost i retkost.
Studirao je od 1817.godine prava, filozofiju i književnost u Bonu, Getingenu i Berlinu, išao na predavanja kod Šlegela, Hegela i drugih. Diplomirao je na pravima 1825.godine.
U rodnom gradu bio je jak uticaj francuske književnosti koja ga je osvojila i oslobodila njegovu poetsku misao. Dominaciju Prusa teško je doživljavao.
1826.godine posetiće Englesku, a 1828.godine Italiju.
Kako je stalno bio u konfliktu sa Prusima, odlučuje se da napusti Nemačku. U “puritanskoj” atmosferi u kojoj je živeo osećao se sputan.
Odlazi nakon julske revolucije (1830) u Francusku – u Pariz (1831) u kojem će ostati do kraja života. Život u Parizu finansijski je pomagao rođak (Hajne ga je ucenjivao otkrivanjem porodičnih tajni).
Lepo je sećati se svog rodnog grada, govorio je, a pod tim mislio samo na svoj dom. Slobodarska atmosfera koja je vladala u Francuskoj odgovarala je njegom nemirnom, slobodarskom duhu, tu se osećao dobro i sa zadovolstvom se predstavljao u svim svojim protivrečnostima.
-
- Sofija Hajne
-
- Matilda Hajne
-
- Spomenik u Parizu
“Ja sam Židov i hrišćanin; tragedija i komedija, Heraklit i Demokrit ujedno; ja sam Grk i Jevrejin; obožavatelj despotizma ovaploćenog Napoleonom i poklonik komunizma koji propoveda Prudon; ja sam Rimljanin i Tevton, ja sam životinja, đavo i bog.”
Na nesreću, već u vreme dolaska u Pariz počinje da oboleva od teške bolesti (sušenje kičme, atrofija mišića), tako da od 1848.godine ne može da napušta sobu da bi ubrzo bio prikovan za krevet. Tako nemoćan živeo je osam godina. Nemoćno telo već je bilo u grobu, a on je nastavio da peva u svom stilu punom duha, ironije, šale… Videti ga kako u punom jeku duša živi dok je telo nemoćno i bolno, sa tek blago stisnutim zubima zbog bolova, izgledalo je uzvišeno – rekao je G.Brandes.
Umro je 17. februara1856.godine. Sahranjen je na Monmartru. Po njegovoj želji na kovčeg je stavljen mač. Znatno ranije, on peva: Ja sam mač, ja sam plamen …
Život su mu obeležile dve nesrećne ljubavi prema rođakama (najpre Amalie Haine, a potom njena sestra Theresa) što će uticati i na njegovu poeziju kroz prisustvo liričnosti. Oženiće se 1834.godine francuskinjom Eugenie Mitrat.
Prve stihove piše oko 20-e godine, ljubavni su i objavljuje ih u časopisu.
1826. objaviće “Slike sa putovanja” koje su učinile da se za njegovo ime zna, 1927.godine obljavljuje zbirku “Knjiga pesama”, 1835.godine studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, 1836.godine objaviće, nakon puta u italiju, “Firentinske noći”, 1844.godine “Nemačka, zimska bajaka”, 1851.godine zbirku “Romancero”, a 1854.god. “Razne spise”. Objavio je i zbirku “Lirski intermeco”, satirično – epsku pesmu “Ata Trol”, pripovetke, eseje…
U Parizu radi i kao novinar pišući za francuske i nemačke novine.
Poezija Hajnriha Hajnea pobunila se protiv klasicizma, nametanja antičke metrike… zalagao se za slobodan stih i slobodnu poetsku reč. Pisao je pesme po formi bliske narodnoj poeziji, ali u njima iskazuje nov senzibilitet. Tako se dobija utisak lakoće u stvaranju, ali i pevnost stihova. Veliki broj njegovih pesama poslužiče kao motiv muzičkom stvaralaštvu ( Šubert, Mendelson, Krojcer, Šuman…inspirisao je oko tri hiljade kompozicija).
Hajne kaže da se sa njim završava stara nemačka lirika i stvara nova škola lirskog pevanja; nove forme I načini stvaranja su nužni, a dok se ne formiraju nove forme, valja pisati iz sopstvene individualnosti, koristiti lični izraz i iz te oslobođenosti iskazati svoju čežnju za životom koja vidi i svoje životne uslove.
Hajne je preteča moderne poezije. U njegovim pesmama prisutan je romantizam ali i realizam, kao i ironija.
Njegova poezija obiluje ironijom, ali i šaljivošću, u njima je i nove revolucionarnosti koja će koketirati sa Marksom i njegovom revolucionarnom teorijom. Njegova ličnost je nedosledna i tu nedoslednost preneo je u svoju pesmu. U njegovim pesmama prisutan je i jad i vera, prkos i poraženost , čas je u revolucionarnom zanosu, čas ga napušta. Nedoslednost je značjnija tj. bolnija u ličnom životu gde biva spreman na neočekivane komromise zarad upošljavanja ili nekih drugih razloga (npr. ponudio je kralju Ludvigu da će se zarad dobijanja profesorskog mesta odreći svoje buntovne prošlosti …). Prepun je podvojenosti i rastrzanosti, spreman i na dobro i na loše… Poezija ne trpi zbog njegove ličnosti, pesma je uvek zaokružena, lepa celina i nije bitno ako u nekoj drugoj pesmi zastupa neku drugu ideju koje su u “konfliktu”. I jedna pesma trpi u sebi uzlet i pad osećanja ili ushićenje i podsmeh ushićenju… Jedna pesma – jedna vrednost, druga pesma druga… Ipak, sve pesme povezuje prisustvo bola.
Hajne je čitan i voljen pesnik do današnjih dana. I cenjen je i kritikovan: Bloku je nedoslednost u ličnom životu odvratna, zamera mu ironiju u revolucionarnim pesmama kao što je pesma “Tkači”, ali smatra ga ipak vrednim pesnikom u ostalom staralaštvu, njegovi zemljaci starog kova ga ne cene, ali Balzak ga ceni, Tolstoj ga voli, Niče smatra vrhunskim liričarem, Marks je podržavao pesnike okupljene u literarnom udruženju “Mlada Nemačka” gde je i Hajne, koji su putem tribina i časopisa širili revolucionarne ideje: borba za demokratiju, republiku (Hajne je bio u kontaktu sa Marksom, ali je docnije došlo do rastanka)…
Pesniku se može štošta prigovarati, ali ako njegova pesma dolazi do čitalaca i u njegovo vreme i mnogo vremena posle – moramo zaključiti: Hajnrij Hajne je veliki pesnik.
Zanimljivo je da su o Hajneu držana predavanja u Americi za vreme njegovog života, a još je zanimljivije da je prva evropska pesma prevedena na japanski jezik bila Hajneova.
Uticao je na čitave generacije evropskih pesnika.
U našoj sredini prvi prepevi javljaju se nakon njegove smrti (pesnik kratka života Damjan Pavlović objavio je prevod dve pesme u časopisu “Danica” – Novi Sad 1861.god.) i odmah su odjeknule; prevodiće ga mnogi naši poznati pesnici poput Zmaja, Ujevića, Šantića, Nazora…
Iako pesme žive svoj život nezavisno od biografskih podataka i reči kritike, one su sastavni deo pesnikove biografije te bi bilo neprimereno priču o pesniku završiti bez barem neke njegove pesme.
Mariji
Smrt ide. – Sad bih priznat htio
Što dosad nije nikad smio
Moj ponos reć: oh, za te, za te
Mog srca kucaj sveđ je bio!
Lijes čeka. – Gdje se mirno spi,
U jaz ću sići vječne tame.
Al’ ti ćeš tad, oh, baš ćeš ti
Svoj dići plač i mislit na me.
I lamati ćeš ruke svoje.
Al’ strpi! – Kob je ljudska to.
Sve dobro, snažno, i sve što je
Lijepo … mora svršit zlo.
Pesme su mi otrovane
Pesme su mi otrovane –
Zar bi moglo drugče biti?
Ti si ljuti otrov znala
U cvetnu mi mladost liti.
Pesme su mi otrovane –
Zar bi moglo drugče biti?
U srcu mi mnogo zmija,
Među njima, draga, i ti.
Kad čujem pesmicu
Kad čujem pesmicu što je
najdraža pevala pre,
bol divlji nadre da moje
grudi raznese sve.
Mračna me čežnja ponese
šumi do vrha tad:
tu suza mlaz odnese
moj pregolemi jad.
Danas draga reci meni
Danas, draga, reci meni:
nisi l’ možda lik iz snova
što ga sparnih letnjih dana
rodi mašta pesnikova.
Ali ne, ustašca takva,
takvu čar što okom gori,
tako milo, slatko čedo –
pesnik ne zna to da stvori.
….
i taj lažljiv pogled smerni –
pesnik ne zna to da stvori.
Ti si k’o cvet
Ti si k’o cvet: i ljupka,
i lepa, i prečista sva.
Gledam te, a srce mi trne;
i dođe mi da zasuzim ja.
I dođe mi da ruke svoje
složim svrh temena tvog
i molim da prečistom, lepom,
i ljupkom te sačuva bog.
Možda biste se radije prisetili stihova “Lorelaja”gde čarobnica ili privlačna sirena ubija pevanjem, možda “Azre”… onih Azra koji umiru kad ljube…
Možda vas zovu “ Šleski tkalci”:
…
Nek proklet kralj je, taj kralj bogataša,
Nije ga smekšala nevolja naša,
On iz nas iscedi poslednji groš,
Ko pse nas strijelja, pa šta hoće još?
Mi tkamo, mi tkamo!
Nek padne na lažnu domovinu kletva,
Jer jad i sramota joj jedina žetva,
Gdje rano je poništen svaki cvijet,
Gde gnjilež i trulež opaja taj svet.
Mi tkamo, mi tkamo!
…
U sukno utkivamo kletvu i znoj.
Mi tkamo, mi tkamo!
Slavica Štulić
