…U pesmi je cvetak vere …
(“Pesma o pesmi” J.J.Zmaj)
U vreme kada se znameniti pesnik Jovan Jovanović Zmaj rodio (06.11.1833.god.) i živeo u Novom Sadu, ovaj i danas lep multinacionalni grad bio je središte srpske kulture. Svetozar Miletić, Zmajev idol i prijatelj, zvao ga je Srpskom Atinicom.
Tu su se skoncentrisale intelektualne snage koje su svojim političkim ali i književnim delovanjem uobličavali nasušnu želju naroda da živi u slobodi i da se za nju izbori. A sloboda je tada bila potrebna svim narodima koji će se docnije ujediniti u Kraljevinu i nastaviti da žive u socijalističkoj Jugoslaviji.
Romantičarske ideje koje pristižu sa zapada bile su pogodne da iskažu probudjenu želju i maštu stvaralaca kao i njihovo prihvatanje u narodu. Ako je u romantičarskom zanosu tog doba i bilo preterivanja i neumerenosti, za Zmaja se tako nešto ne može reći. Ceo svoj život, te i mladost, proveo je kao čovek odmerenosti, mira i neumornog rada. Svoje ideje iskazivao je i branio zdravorazumski, koristeći odmerenu, dobro promišljenu „reč“ kojoj je ostajao dosledan do kraja.
Rođen je u porodici koja je generacijski bila dobrostojeća. Njegov otac će biti prvi u porodici koji se okrenuo školovanju, intelektualnom advokatskom radu i koji će se u tom domenu uspešno ostvariti. Između ostalog bio je senator i gradonačelnik Novog Sada. Burna vremena u kojima se tada živelo učinila su da Zmaj već sa 17 godina oseti propadanje svoje porodice čime će se uslovi za njegovo školovanje I život u značajnoj meri ograničiti.
Tražeći sebe, od studija prava ( Pešta, Prag, Beč) nakon gimnazijskih dana, preko činovničkog rada u novosadskom magistratu (1860.god) i velikog interesovanje za književnost – ulazi u redakciju humorističkog lista „Komarac“ (1861.god.), piše pesme, osniva (1862.god.) i sarađuje sa književnim časopisom „Javor“ (tu objavljuje delove svojih „Đulića“ i najavljuje njihovo objavljivanje), postaje jasno da je morao da napustiti činovnički posao jer mu je mučan.
U pesmi – poeziji se pronašao, ali išao je i dalje. Prvom prilikom (1863.god.) upisuje se na studije medicine u Pešti koje uspešno završava 1870.godine (za to vreme radio je kao nadzornik za mlade Srbe koji su dolazili na više školovanje). Zmaj je postao lekar i pesnik. Ceo život baviće se i jednim i drugim zanimanjem.
Oženio se sa 29 godina za ženu koju je neizmerno voleo, Eufrosinom (Zmaj ju je nazvao Ružom) Ličanin (1862.godine). Ruža se udala za Zmaja pesnika koji tek docnije postaje lekar. Svoju veliku ali nesrećnu ljubav, zasnivanje i nestajanje porodice opevaće u svojim pesmama.
Dok je život bio pun radosti, druženje sa Brankom Radičevićem, Svetozarem Miletićem, poznanstvo sa Đurom Jakšićem za vreme studija u Beču i kad ga je po povratku u Novi Sad obuzela velika i uzvraćena ljubav prema Ruži, Zmaj je već poćeo da ispisuje svoje „Đuliće“ u neobičnoj formi lirskog pesničkog romana ( zbirka pesama ili ciklus od 73 pesme). Objavljeni su 1864.godine u Novom Sadu. Kako je svekolika radost življenja u centru „mirisala“ njegovom Ružom to se i pesnikovo pevanje imenovolo po njoj ( đul na turskom znači ruža).
Iako ovo nisu prvi Zmajevi stihovi najpre ćemo se zaustaviti na njima. Šta god rekli o veličini i lepoti pesnikovog dela, reći ćemo manje od njegovih reči. Dovoljno je istaći da Zmaj peva o realnoj ljubavi za razliku od „nasilno“ tragičnih, kobnih bajronovskih ljubavi romantičarskog doba. Bitno je ipak bajronovsko otkriće iskazivanja subjektivnog.
Zmajevi stihovi iskazuju njegovu intimu, postepeno nas uvode u svet ljubavne idile, uzvišene ljubavi u okviru zdravog porodičnog života koji uključuje druženje među ljudima kao i prirodu u kojoj živimo. Zmaj peva bez pompe i lažne dramaturgije, a sa pregršt osećaja miline koja obuzima i čitaoca. Oslušnimo, podsetimo se ponekog stiha:
…
Mesečina, – al` meseca nema;
Moja mila zelen venac svila,
Pak se malo u snu namejala, –
Od toga se ponoć zasijala.
…
Ljubim li te…il’ me sanak vara,
Ljubim li te…il’ me duša vara.
…
Ljubim li te…ili nema sveta,
Nema sunca, ni rose, ni cveta.
…
Kaži mi, kaži
kako da te zovem,
Kaži mi kakvo
Ime da ti dam, –
Hoću li reći:
Diko, ili snago,
Ili ću: lane,
Ili: moje blago,
Hoću li: dušo,
Ili: moje drago…
…
Al` ja bih proveo
Čitav jedan vek
Tražeći lepše
Milije i slađe
…
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.
…
-Sedi bliže, ljubo moja,
Blizu srca mog!
…
Koliko su nam dragi Zmajevi stihovi pokazuju mnoge pesme iz „Đulića“ (i druge) koje nam pevaju naši poznati pevači, a jedna od njih je i u izvodjenju Zdravka Čolića: Pesmo moja, zakiti se cvetom… pozdravi mi sve na ovom svetu…
Ko od nas nije zapevao „sićane slavuje“ u „tijoj noći“? Nama su je pevali Nada Mamula, Mile Bogdanović, Zvonko Bogdan, Žarko Dančuo i mnogi drugi pevači.
…
Tužno je što je ovim lepim i s merom radosnim stihovima Zmaj u kratkom roku morao pridružiti stihove bola zbog smrti žene Ruže i njihove dece. Pustoš Zmajevog srca grca u „Đulićima uveocima“( njegova voljena Ruža umire 1872.godine, a potom i poslednje dete Smiljka – već su izgubili troje dece; “Đuliće uveoce” objaviće 1883.god.):
…
Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, ka očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“
Vičem bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona je još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Niotkuda nema mi odjeka…
…
Ja ne umem želje kriti,
Te želje nam život čine;
Ja još živim, a ko živi,
Taj za rajem svojim gine.
I ja ginem srcem živim,
I ja ginem neprestano –
Ja za tobom ginem, zlato,
Zlato moje – zakopano!
…
I ja čitam svoju pesmu
Odisaje srca vrela,
Čitam cvetak svoje sreće,
Sve to čitam sa pepela.
Oh, zar tako ljubav sveta
I po smrti jošte traje!
Oh, zar tako pep’o čuva
Moje svete osećaje.
…
Samo lišće kašto šane:
Slobodno je uzdahnuti!
…
Teci pesmo, potočiću
Porušena nada,
Izgubi se u pučini
Opštih, večnih jada!
…
„Đulići“ i „Đulići uveoci“ su najpoznatije Zmajeve lirske pesme ali ne i jedine. Pesme koje je pisao ranije pod značajnim su uticajem Branka Radičevića. Vremenom sazreva, što pokazuju već navedeni stihovi kao i oni koji nastaju docnije.
Zanimljiva je i izrazito vredna njegova pesma “Pesma o pesmi” kojom je pesmom definisao pesmu (poeziju):
„Jer u pesmi nema mržnje,
Ljubav vlada,
U pesmi je cvetak vere,
Melem nada.
…
Pesma mora biti sveta,
Biti čista,
Baš k’o zvezda, u visini
Što se blista.
…
Plemenita,
…
Istinita.
…
Srca zdrava, –
Taka pesma sve osvaja,
Pokorava.“
(„Pesma o pesmi“)
Zmaj je bio i politički aktivan, slobodarski duh koji sa punom smelošću zagovara ideje demokratkog liberalizma. Svoj politički angažman našao je u njega i svoje poetske reči u svima dobro poznatoj satirično – humorističkoj pesmi „Jututunska juhahaha“, ali i drugim. Možemo se i mi danas kao i pređašnja pokolenja zapitati u šaljivom tonu:
…
„Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
…
Juhahaha, haha, haha!
…
…Il’ su smešni Jututunci?
Il’ je smešno juhahaha?
…
… (juhahaha znači porez)…
U svojoj političkoj pesmi „Narod“, Zmaj pita „gospodu“ više puta:
„Šta mislite, zašto su Narodi na svetu?“.
“Svetli grobovi” (1879.god.) zbore:
…
Borac borcu dovikiv’o:
“Gde ja stadoh – ti ćeš poći!”
“Što ne mogoh – ti ćeš moći!”
“Kud ja nisam – ti ćeš doći!”
“Što ja počeh – ti produži!”
“Još smo dužni – ti oduži!”
To su zbori, to su glasi
Kojima se prošlost krasi,
…
A u dobro poznatoj šaljivoj pesmi „Čemer-deka, Pelen-baka“ starac svoju baku poziva da mu kad umre i prodje daća dođe u grob. Ova i druge šaljive pesme bile su novina u našoj poeziji.
Zmaj je poznat i po svojoj dečijoj poeziji koja sa njim u nas postaje značajan književni žanr. Pisao je za decu pre no što je imao svoju (prva objavljena dečja pesma je iz 1858. godine – pesma o “Gaši”), ali i nakon što je izgubio svoje nedužne anđele.
Od tada peva još zdušnije, prigrlivši svu decu sveta u svoj topli zagrljaj. U tom „zagrljaju“ deca osećaju-uče šta je ljubav, ali uče i o svetu i životu na jednostavan i duhovit način. Kroz šalu i lepu reč edukovao je decu. Deci je Zmaj poklonio i prvi dečiji časopis „Neven“( 1881.godine u Beču) koji je uređivao i za koji je pisao do kraja života (dečije pesme objavljivaće se u časopisu “Neven” i nakon njegove smrti).
Tu su i mnoge zbirke dečijih pesama: “Prednevenče”(Zagreb, 1898), “Međunevenče” u tri knjige (Zagreb 1899), “Živa knjiga” (1890), “Čika Jova našoj deci” (1899)…
Kako Sećanja posebnu pažnju posvećuju deci i za njih izdvajaju poseban i bogat odeljak, nema potrebe ovde citirati mnogobrojne dečije pesme na kojima odrastaju generacije dece od Zmajevog pa do našeg doba. Tek dva – tri stiha podeliću sa vama, jer ko može da izdrži a da bar neki ne pomene:
„Dete:
Leptiriću, šareniću,
Hodi k meni amo!
Evo imam lepu ružu,
pomiriši samo.“
… „Dete i leptir“ J.J.Zmaj
1881.godine objavljuje veliko „Pevanije“, a docnije dopunjeno izdanje „Drugo pevanije“ (šaljive i dečije pesme koje je objavljivao po časopisima). Nakon toga objaviće i zbirku pesama „Snohvatice“(1895) za koje Zmaj kaže da ih je još u mladosti napisao a tada po sećanju, kao u snu hvatao i „Devesilje“(1900) u kojima preovlađuju narodni motivi sa dosta doskočica i asocijacija.
Osim rada u časopisima “Komarac” i “Javor”(osnivač) sarađivao je i sa časopisima “Zmaj” (otuda i nadimak Zmaj), “Žiža”(osnivač), “Ilustrovana ratna konjica”, “Starmalog” (osnivač) i “Neven”(osnivač).
Pisao je i prozna dela (nekoliko pripovedaka, književne komentare, političke članke…) i preveo sa velikim umećem stihove mnogih poznatih pesnika ( Petefi, Gete, Hajne, azijske pesnike…).
Zmaj je za početak svog pesničkog stvaralaštva (iako je i pre objavio jednu pesmu) odredio objavljivanje pesme „Proletno jutro“ koja je objavljena u“Letopisu Matice srpske“ 1852. godine.
Osim stvaralaštva Zmaj je i na druge načine doprinosio razvoju književne svesti: učestvovao je u radu većeg broja institucija i pomagao ih.
Narodna skupština dodelila mu je doživotna primanja od 1892.godine zbog zasluga u književnom radu.
Zmaj se često selio, nije živeo samo u voljenom Novom Sadu, već i u Pešti, Beću, Pančevu… Sremskim Karlovcima, Futogu, Sremskoj Kamenici, Zagrebu, Beogradu ( radio je kao dramaturg u “Narodnom pozorištu”), ali pred kraj života seli se u Sremsku Kamenicu gde umire 14.06.1904.godine. Umro je u kako je sam rekao „svom milom selu“ ili „manastiru“.
Zmaj je za života bio cenjen i poštovan kao veliki pesnik, dobar lekar i čovek. Često se pominje da je lečio siromašne bez nadoknade. Samo ako se prisetimo njegove definicije poezije koju je kroz svoje pesme i realizovao neće nam biti teško da predpostavimo i da je celokupno njegovo delovanje, čitav njegov život u službi ljubavi i dobrote. Malo je onih koji su od pesme zahtevali strogu etiku, a još manje onih koji su etičko preneli u skladnoj estetičkoj formi. Zmaj je uspeo da nas lepotom, nenametljivo i jednostavno privede – pozove u moralno življenje…
Dobro je što su njegovi savremenici bili svesni njegove veličine i što je uspevao da objavljuje svoja dela koja su u narodu zdušno odjekivala. Značajne godišnjice njegovog stvaralaštva redovno su se svečano obeležavale i za njegova života.
Nema onog ko ne zna bar neki Zmajev stih … ušao je u narod , osvojio ga svojom toplom pesmom i tu nastavio da živi zauvek.
Slavica Štulić
