Pero Zubac, Nevesinjac, je sa svega dvadeset godina napisao poemu “Mostarske kiše” koja je proslavila njega i Mostar. Ta poema je bila i ostala obavezno štivo svake mladosti na ovim prostorima. A uvrštena je u njegovu prvu pesničku zbirku, na insistiranje Perinog profesora, Draška Redjepa… Pesma je prevedena na trinaest svetskih jezika, a 1988.godine “Mostarske kiše” su objavljene u moskovskom časopisu “Rabotnica”, u tiražu od skoro 20 miliona primeraka.
Pero Zubac je do sada objavio 36 knjiga za odrasle i 18 za decu, 14 antoligija, dve knjige parodija na jugoslovensko pesništvo, zbirku eseja… Bio je glavni urednik i saradnik brojnih časopisa širom Jugoslavije, pisao drame i scenarija za dokumentarne i igrane filmove. Realizovao je oko pedeset multimedijalnih spektakla (čuveni Dan mladosti), a kao televizijski autor i urednik napisao je i realizovao brojne emisije. Uredjivao je “Muzički tobogan” i “Fazone i fore”, kao i seriju emisija o klasičnoj muzici na RTS. Objavio je brojne studije o našim pesnicima i preveo najbolje ruske pesnike za decu.
Rodjen je 1945.godine u Nevesinju, studirao književnost u Novom Sadu, gde i danas živi i radi. I posle toliko dobro obavljenog posla, svi ga i dalje identifikuju sa njegovom prvom mladalačkom pesmom. Duško Trifunović je svojevremeno rekao: “…Najbolji mostarski pesnik, posle Alekse Šantića, jeste Pero Zubac, koji je kroz Mostar prolazio kada ide iz Nevesinja za Široki Brijeg, gde je pohadjao školu. Napisao je tu svoju ljubavnu priču, i onda je ta ljubavna priča postala pojam za Mostar i za mostarsko pevanje…”
SPIRAM TE SA KOŽE
Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,
Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.
Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.
Mostarske kiše-Pero Zubac tekst i video