Spomenik „Pobednik“ postavljen je na beogradskom Kalemegdanu 1928.godine. Navikli smo da ga tu vidimo, izgleda nam kao da je postavljen baš tamo gde treba i zarad lepote postao je nezvanični simbol Beograda.
Trijumfalni spomenik je uzdignut na stubu koji je visok 17,5 metara, postavljen na najvišem bedemu Kalemegdana, tako da ga možemo videti sa severnih strana grada, a iz blizine, osim jasnih obrisa nage i snažne muške figure, vidimo i mač u njegovoj desnoj ruci a sivog sokola u levoj ruci. Pobednik je zakoračio, noga je isturena napred, kao da govori – ne diraj u ovu snagu. Mač dodiruje tlo čvrsto ukazujući na vrednost slobode i važnost da se brani. Telo je snažno i zanavek upozoravajuće, mač je spremnost da, ukoliko verni soko ugleda najezdu zla, sloboda bude sačuvana.
Znate li kako izgleda lice „Pobednika“? Ako ste mu videli lice, bilo je to sa neke fotografije. Nosite li u sebi to lice u koje je svetski veliki vajar Ivan Meštrović takođe utkao snagu pobedničkog naroda? Da li biste bili radi da ga svaki put kad kraj njega prolazite vidite ili biste ga ostavili tu gde jeste, visoko iznad nas da „poručuje“, „priča“ i „gleda“ u daljinu? Da li vam je prijatno što je tako lepo muško telo bliže nebu no nama? Da li osećate potrebu da kraj „Pobednika“ stanete, oko njega obiđete, sa njim licem u lice „popričate“?
„Pobednik“ je simbol izvojevane pobede i spremnost – zavet da se ostane pobednik. Na licu koje simbolizuje veličinu pobede sve je snažno, konture lica su snažne, čelo kao bedem, u pogledu izečena istrajnost, hrabrost i bol zbog gubitka sunarodnika ali i trajnost pobede, nepokolebljivost. Pobeda nije smekšala pogled „Pobednika“, jer on i dalje treba da čuva slobodu.
1912.godine predsednik Beogradske opštine Ljubomir Nenadović (zajedno sa ostalim gradskim čelnicima) želi da se na Terazijama ( u to vreme najprometnija ulica ) izgradi spomen obeležje u čast pobede srpske vojske u I balkanskom ratu. Izabrali su tada već slavnog vajara Ivana Meštrovića.
Ivan Meštrović (1883-1962) je završio studije vajarstva i arhitekture u Beču. Bio je zagovornik kompaktnog jugoslovenstva, izlagao 1911.godine na međunarodnoj izložbi u Rimu u okviru paviljona Kraljevine Srbije (mogao je, ali nije želeo da izlaže u paviljonu Austro-ugarske monarhije) kada i počinje njegova svetska slava. Bio je prijatelj sa Nadeždom Petrović koja je redovno posećivala njegove izložbe u Zagrebu, a potom pisala oduševljene kritike o grčevitim i bolnim Meštrovićevim skulpturama.
Mnogi gradovi u nas i svetu diče se majstorski urađenim skulpturama, spomenicima-mauzolejima: u Beogradu „Pobednik“, „Anđeo smrti“, „Nikola Tesla“ (identično delo je i u Americi), spomenik „Neznanom junaku“ na Avali, „Sfinga“ u Bukovičkoj banji, Svetozar Miletić“ u Novom Sadu, Njegošev mauzolej na Lovćenu, „Zdenac života“ u Zagrebu, „Grgur Ninski“ u Splitu…
Meštroviću je dat zadatak da izradi česmu u slavu pobede u balkanskom ratu, pobede nad Otomanskim carstvom. 1913. godine Meštrović počinje sa radom na ovom zahtevnom projektu. Radio je punih osam meseci da bi stvorio celovitu idejnu zamisao koju je nazvao „Alegorija“. Započeo je rad u sali za fiskulturu tadašnje osnovne škole u Ulici Kralja Petra I u arhitektonskom odeljenju Jelisavete Načić. Neposredno pred početak I svetskog rata figura budućeg „Pobednika“ i nekoliko maski za fontanu poslata su u Česku na livenje. Tamo ostaju do završetka rata.
Projekat koji je Meštrović zamislio osim bronzanog „Pobednika“ podrazumevao je veliku fontanu – česmu od kamena ( crveni bavarski granit sa reljefima koji prikazuju borbu protiv Turaka ) sa 20 bronzanih maski koju bi nosila četiri kamena lava. U sredini fontane je petostepeni stub visine 5 metara sa 50 bronzanih maski koji simboliše pet vekova ropstva pod Turcima, a na stubu „Pobednik“. Prečnik fontane je 8 metara, visina lavova koji nose fontanu 4 metra, a stub 5 metara. Nepobedivi „Pobednik“ večno zaustavlja vekovno ropstvo srpskog naroda. Iznad „Pobednika“ koji se odatle neće pomeriti širi se vekovna sloboda. Voda bujno teče sa „izvora“ pobede i slobode…
Nakon I svetskog rata figura „Pobednika“ i nekoliko maski prenete su u Beograd i smeštena u zapušteno skladište na Senjaku. Sa Meštrovićem se ponovo vode pregovori, da bi, kada je 1923.godine Kosta Kumanudi postao predsednik Beogradske opštine, predložio Meštroviću da se do donošenja odluke o konačnom rešenju „Pobednik“ postavi na postament na Terazijama. Meštrović se složio. Ali sa početkom rada započinju i čaršijske priče, javne rasprave o tome da li pobednik sme biti nag, bez uobičajenih nacionalnih obeležja, da li su Terazije pogodno mesto za trijumfalni spomenik…tako da se radovi obustavljaju.
„Pobednik“ je podelio narod, pravoslavnu crkvu, intelektualnu javnost, da bi rasprave poprimale i političku dimenziju…
Petar Odavić je 10.04.1927. godine započeo javnu hajku protiv ovog Meštrovićevog, danas tako voljenog, dela. U listu „Pravda“ kritikovao je umetnički karakter „Pobednika“, govorio o lošim proporcijama, licu koje je namršteno i kao takvo ne odgovara oličenju pobede. Koristio se grubim izjavama poput toga da se radi o direktnoj uvredi srpskog naroda…Petar Odavić poznat je kao čovek teške naravi koji nije prepoznao vrednost Isidore Sekulić, Jovana Skerlića…
Vojislav Ilić Mlađi govorio je da bi se srpske devojke zbog nagosti figure zarumenele od stida i spuštale pogled…
karikatura u Politici 1927.
Pojavljuje se u „Politici“ karikatura Pjere Križanića pod nazivom „Pobeđeni Pobednik“ na kojoj tri muškarca u kafanskoj priči odlučuju o sudbini „Pobednika“: „I to mi je neki Pobednik. Otkud se on mogao da popne na Kajmakčalan, kad ne može ni na one skele na Terazijama.“ Karikatura govori o niskom, primitivnom nivou rasprava u narodu.
Dnevni list „Politika“ sproveo je estetsko-moralnu anketu od 21. do 23. maja 1927.godine pod nazivom: Šta mislite o Meštrovićevom „Pobedniku“. Iz te ankete uviđamo da je intelektualna javnost prevagnula ka veličini Meštrovićevog dela kao i da su Terazije odgovarajuća lokacija, ali i sa naglaskom da je naša sredina isuviše umetnički neobrazovana, što ukazuje da ih nije iznenadila prevaga konzervativizma. Izdvojićemo neka mišljenja:
Profesor univerziteta i umetnički kritičar Bogdan Popović izjavio je kako se radi o dva pitanja: umetničkom i „nazovimo moralnom“. Za umetničku vrednost Popović kaže kako je „Pobednik“ pun „mladalačke snage, ponosa i nepobedne hrabrosti“. Smatra da je teško i zamisliti izražajniji spomenik o viteštvu srpskog naroda. O „nazovi moralu“ nema se šta reći.
Kompozitor i upravnik opere Stevan Hristić ističe kako jedno umetničko delo može imati nacionalnu vrednost i bez upotrebe klasičnih nacionalnih obeležja…
Ksenija Atanasijević (profesor univerziteta) je u ovom delu videla „opštečovečanski karakter“, zažalivši nad umetničkom neobrazovanošću naše sredine…Rekla je „ Koliko bi se ova današnja anketa činila blizu pameti starim Grcima čije su najšire mase osećale duboki pijetet prema mnogim statuama Fidije, Praksitela…“
Lekar i član „Ženske stranke“ Ana Brkić Manojlović ukazuje da figura „Pobednika“ prikazuje zdravo, normalno razvijeno ljudsko telo koje u sebi nosi „silnog čoveka“. Kao takvo ono personifikuje pobedu i njeno mesto je svuda. Ne opravdava nikakav strah za moral ni u jednom, pa i tadašnjem vremenu.
Upravnik Narodnog pozorišta S.Petković ne može da zamisli kako bi Meštrovićeva „Alegorija“ našla sebi mesta na Terazijama. Na tom mestu biće bez efekta, progutana malim prostorom. Ipak naglašava kako je u nagosti „Pobednika“pobeda dobila svoj najlepši izraz.
Predsednik Invalidskog društva, rezervni pukovnik Petar Lazarević, ističe da „Pobednik“ nosi u sebi ono što je najvažnije, a to je istrajnost našeg naroda i srpskog junaka. Smatra da nema potrebe za opancima…
Upravnica Prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ Jelisaveta Ibrovac rekla je da u Beogradu treba da se brani umetnička lepota. Ukazuje kako su veliki umovi išli ispred svog vremena, ali kod nas pobeđuju predrasude.
Društvo „Knjeginje Ljubice“ drži se konzervativnog stava i najavljuje proteste u slučaju da se prihvati ideja da „Pobednik“ bude smešten na Terazijama. U našem društvu moral je duboko ukorenjen i one će ga braniti.
Jeremija Živanović (urednik časopisa „Venac“ i predsednik Profesorskog udruženja) ukazuje da pitanje „Pobednika“ poprima političku dimenziju koja je protiv Meštrovićevog dela.
Slikarka Zora Petrović kaže da odelo ne čini simbol nacionalnog junaka i da „Pobednik“ treba da ostane onakav kakav je.
Filozof Branislav Petronijević kaže da je teško dati jedan odgovor koji će zadovoljiti i biti pravedan prema umetniku i širokoj javnosti – publici. Pitanje Meštrovićeve vrednosti ne može se stavljati pod sumnju, ali naša široka javnost „nije sposobna“ da u jednom golom čoveku vidi „čist simbol jedne umetničke ideje“ i da bi joj dodala sve ono što bi je lišilo ne samo umetničke vrednosti koju u sebi nosi već i same umetnosti.
Pravoslavna crkva je podeljena: gradska sredina je oštro protiv, dok sveštenstvo iz unutrašnjosti ističe kako se i u Bibliji ističe lepota ljudskog tela…
Završiću rečima žene koja se potpisala kao Jedna Majka. Dakle, Jedna Majka, kaže kako samo go čovek može da predstavlja pobedu, jer je i naša borba do pobede isto tako gola, gruba i surova. A beogradskim devojkama poručuje da se boje kicoša sa korza a ne golog spomenika.
Svaki govor o lažnom moralu ostao je bez odjeka. „Pobedniku“ je dodeljeno mesto na Kalemegdanu, na visokom stubu, za koje su mnogi rekli da je tu i tako postavljen da bi se „Pobednik“ što manje video…Priče o razlozima okretanja figure spomenika prema Beču i sl. ostaviću po strani kao neumesne.
Na svečanosti kakvu Beograd do tada nije video, na dan proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta 07.oktobra 1928.godine, „Pobednik“ je svečano otkriven u prisustvu velikog broja ljudi.
Vest o tome kako će završiti njegov „Pobednik“ izazvala je u Meštroviću rezignaciju koja je došla dotle da je rekao da su mogli i da ga ostave tamo gde je godinama bio: u zapuštenom skladištu, u šupi.
Meštrović je povređen s razlogom, odustalo se od trijumfalnog spomenika koji bi da je realizovan bio jedan od najlepših na svetu. Svestan svoje vrednosti možda je i suzu pustio što prelepe „Alegorije“ neće biti. A mi, polako, obasipamo ljubavlju spomenik podignut visoko iznad naših očiju zaboravljajući šta smo izgubili.
Da li bismo danas nešto promenili? Ili mislimo da je vreme „zakucalo“ lice i telo „Pobednika“ daleko od naših očiju…
