“Ne plašite se savršenstva, nikada ga nećete dostići” reči su prve žene Nobelovca i jednog od najvećih umova koje je ovaj svet ikada video.
Reč je o Mariji Kiri, rođenoj kao Marija Sklodovska 7. novembra 1867. u Varšavi. Bila je najmlađa od petoro dece dvoje siromašnih seoskih učitelja. Stekla je osnovno obrazovanje u lokalnoj osnovnoj školi, a zainteresovanost za nauku primila je od svog oca. Majka joj je preminula kada joj je bilo svega 9 godina.
Tokom 1891. Marija odlazi na studije u Pariz, na univerzitet u Sorboni, gde i upoznaje budućeg muža, Pjera Kirija. Bio je u svojim srednjim tridesetim i već uveren da se nikada neće oženiti. Igrom slučaja, Marija ga je upoznala baš u vreme kada joj je bila potrebna tehnologija preciznog merenja električne struje koju je Pjer razvio. Spojila ih je večera kod zajedničkog prijatelja, na kojoj su razgovarali bez prestanka, u potpunosti obuzeti jedno drugim.
Nakon ove, nizale su se večera za večerom i razgovor za razgovorom, prvo kako bi diskutovali o naučnim projektima, a potom i jer nisu mogli jedno bez drugog. Godinu dana nakon njihovog upoznavanja, Pjer je zaprosio Mariju. Iako joj se dopadao Pjer, odbila ga je, jer je nameravala da se zaposli u Poljskoj. Sudbina je, ipak, imala druge planove. Kako je u to vreme bilo apsurdno da žena bude zaposlena kao profesor na fakultetu, njen zahtev za posao na univerzitetu u Krakovu nije bio prihvaćen, stoga se Marija vratila u Francusku. Već 26. jula 1895. godine Pjer i Marija Kiri imali su skromno venčanje. Bivajući jako nesebična i posvećena naučnom radu, Marija je svoje sudbonosno da izgovorila noseći jednostavnu, tamnoplavu haljinu, rekavši Pjeru da nema drugu haljinu sem one koju nosi svaki dan i, ukoliko će već biti dovoljno ljubazan da joj kupi novu, da joj kupi haljinu koju će moći da nastavi da nosi svaki dan u laboratoriji. Svoj medeni mesec ovaj par koji je svetu doprineo više nego mnogi drugi, proveo je putujući biciklima kroz Francusku.
Sam pomen imena Marija Kiri (koja je prilagodila svoje ime francuskom jeziku i promenila ga u Marie) asocira nas na otkriće novih hemijskih elemenata – radijuma i polonijuma. Ipak, ne smemo zaboraviti da do ovih izuzetnih uspeha nije došla sama – imala je pomoć svog voljenog i inteligentnog muža, takođe izuzetnog naučnika koji je doprineo svetu nauke.
Pjer Kiri rođen je 1859. godine i potekao je iz imućne i visoko obrazovane porodice. Već od malena prepoznali su njegov potencijal i usmerili ga ka nauci. Kao devetnaestogodišnjak diplomirao je fiziku, da bi se već sa 36 godina zaposlio kao univerzitetski profesor. Zajedno je ovaj par radio besomučno i naporno u drvenoj šupi, pod krovom koji je propuštao vodu i koristeći peć koja je bila pokvarena, prerađujući skoro 20 tona neobrađene rude uranijuma, smatrajući da se u njemu nalazi radioaktivni element koji mu daje promenljiva svojstva. Tako jula 1898. uspevaju da izoluju potpuno nov hemijski element – polonijum, koji naziv nosi u čast Marijine domovine.
Nakon niza novih istraživanja, dvoje intelektualaca otkrili su da tečnost koja je ostala nakon ekstrakcije polonijuma ima izuzetno jaka radioaktivna svojstva. Nije im trebalo dugo da shvate da je to prouzrokovano prisustvom još jednog, do tada neotkrivenog elementa. Zajedno, iznose čvrste dokaze o prisustvu hemijskog elementa nazvanog radijum, ali i dalje nemaju ni gram njegovog uzorka. Da bi ga dobili, bilo im je potrebno preko 20 kilograma uranijum-oksida i preko deset godina rada pri konstantnoj izloženosti radioaktivnom materijalu. Treba istaći činjenicu da je par i dalje radio u istoj šupi, bez rukavica, što je prouzrokovalo osećaj mučnine i slabosti, ali ih nije sprečilo da naporno rade. Njihovo istraživanje je dostiglo vrhunac 1902. godine, kada su uspešno izolovali radijum. Bivajući u siromaštvu, Pjer je želeo da patentiraju svoj metod izolovanja radijuma, jer bi samo za jedan gram uzorka dobili milione. Nasuprot njemu, Marija je smatrala da produkt njihovog rada treba da služi na korist čitavom čovečanstvu. Već sledeće, 1903. godine, Pjer je čuo novost o njegovoj nominaciji za Nobelovu nagradu u oblasti hemije, koju je odbio da primi bez njegove inspiracije, ljubavi i laboratorijskog partnera – Marije. Na svečanim sastancima, ovaj par ostao je upamćen kao eksentričan zbog svoje skromne i iznošene odeće, ali je to zapravo posledica njihove požrtvovanosti, jer su sav zarađeni novac koristili za odgajanje svoje dve ćerke, Irene i Eve, i za potrebe laboratorijskih istraživanja.
Kako to uglavnom i biva, velikim ljudima dešavale su se velike tragedije. Ni naše junake nije obišla nesreća. Naime, 19. aprila 1906. godine je Pjer Kiri poginuo prelazeći ulicu kada ga je udarila kočija. Marija je bila skrhkana i duboko nesrećna zbog iznenadne smrti svog muža, ali ju je njena ljubav prema njemu pokretala. U svojoj autobiografiji, Marija je navela sledeće: “Nisam se osećala sposobnom da pogledam budućnosti u oči. Nisam mogla da zaboravim, ali, kako je moj muž imao običaj da govori, iako očajna, morala sam da nastavim sa radom”. Marija je čuvala Pjerovu odeću, obraćala mu se u svom dnevniku, gajila uspomenu na njega dugo nakon njegove smrti, koristeći svoja osećanja kao motivaciju da nastavi baš onde gde je njen muž zastao. Zahvaljujući svojoj odlučnosti, dobila je drugu Nobelovu nagradu 1911. godine za stvaranje metoda za merenje radioaktivnosti. Tokom Prvog svetskog rata, Marija je dizajnirala automobile koji su sadržali skenere sa iks-zracima, što je umnogome doprinelo otkrivanju položaja metaka i šrapnela kod žrtvi, a njen doprinos ogleda se još i u osnivanju ustanova za lečenje raka zahvaljujući radioaktivnim elementima.
I pored svoje genijalnosti, postojala je jedna stvar koju Marija nije znala. Prevelika izloženost radioaktivnim supstancama i njihovo baratanje golim rukama u periodu od nekoliko decenija prouzrokovalo je ranu smrt jedine žene koja je Nobelovu nagradu primila dva puta. Marija Kiri preminula je 4. jula 1934. godine. Zahvaljujući njenoj požrtvovanosti i samoodricanju svedoci smo mnogobrojnih naučnih dostignuća i ljubavne priče koja prkosi zaboravu.
