Sećas se, u našem su predrgađu tada još uvek beharale trešnje i imali smo poljanče za loptu, a šumu za žmurke i prve zagrljaje…Ni trešanja ni poljančeta odavno nema. Bilo je to vreme kad su naši roditelji i nastavnici bili mladi, iako su se nama naravno, činili veoma starim, kako to već biva kad smo deca.
Rane sedamdesete, vreme Bitlsa i ljubičastih somotskih pantalona…Ti si ih naravno nosio i u njima ponosno igrao fudbal na prašnjavom terenu iza poslednjih kuća …Uvek nasmejan, u trenu bi izvrnuo i najbezazleniji trenutak u šalu kojoj su se svi u glas smejali. Moja pokojna majka, te je nazvala Spadalo. Tebe je čovek prosto morao da voli.
Svojim šarmom i uvek nasmejanim licem, opčinio si i naše roditelje kao i nas, decu iz komšiluka. Pristojan mladić, koji uvek nazove ” Dobar dan”, spreman da pomogne, ponese težak ceger, pruži ruku da se preskoči barica, utovari ugalj…i sve to uz prigodnu opasku koja izaziva osmeh. Spadalo je uvek tu. Unosio si vedrinu u svaki dom, i neću pogresiti, ako kažem, da je čitava ulica tvojim prisustvom postajala svetlija, otvorenija i milija. Običnu, prigradsku, tek asfaltiranu ulicu, učinio si prijatnijim mestom za život.
Veoma sam patila za centrom grada koji smo napustili da bi smo se preselili u veći stan. Ničeg privlačnog nije bilo za mene, na mestu poslednje stanice gradskog autobusa, u kome tada još nije bilo ni telefona! Svi su moji drugari i drugarice ostali u, po meni, najlepšem delu grada – gornjem Dorćolu.
Samotni dani i večeri uz Arsena i sanjarenja bili su moj izbor tih prvih godina života na nevoljenom mestu. Ti si jedini razbijao tu začaranu sliku, udaljenu od stvarnog života koji je vrveo negde napolju i nikoga nije čekao, pa ni mene. Samo, ja to tada nisam znala.
Banuio bi iznenada, i dok bi mama ili tata otvarali vrata, već se mogla čuli neka od tvojih veselih opaski i predsobljem bi se zaorio smeh. Uvek si imao teme za sve uzraste, sa tobom je uvek bilo zanimljivo i nekako opušteno, prirodno…
Bio si mi kao brat, uvek tu, prekoputa…
Voleo si muziku, kafanu, lude provode, sve što je italijansko i naravno, i iznad svega lepe žene…Neosporno veoma šarmantan, zgodan, ali ne i lep, pomalo i ružnjikav, “šetao” si , kako bi se reklo u beogradskom žargonu, “najbolje ženske”. Zavidljivi muškarci su se pitali, šta li to nalaze u tebi! Čudila sam se i ja, priznajem, jer za mene si uvek bio i ostao, brat i nikako nisam mogla da shvatim šta te lepotice nalaze u tebi. Kad sam porasla, shvatila sam, u tebi su žene nalazile – život! Nepresušni izvor radosti samog postojanja, novog dana, dragog lika, lepe pesme, sklada u svakodevnici… Da, devojaka si imao, ne zna im se broj. Dolazile su u tvoju kuću prekoputa, besprekorno doterane, brzog koraka, nasmejane, zanoseći svoje duge kose, a ja sam se iza zavesa pitala, u kakav ih to tajanstveni svet vodiš…šta li tamo radite, zašto je svakih nekoliko dana neka druga na tvom pragu…
Ipak, voleo si ponekad da podeliš ponešto i sa mnom, uobraženim derištem i bio si jedini muškarac koji je imao slobodu dolaska u našu kuću i kad roditelji nisu bili tu. Svima drugima je to bilo nemoguće pored mog strogog oca. Živo se sećam jedne zimske večeri, koja je ličila na duboku zimsku noć, ušuskanu u belinu snega i omekšale zvuke, upao si u moju sobu sa kasetofonom, seo i zadihan i samo izgovorio : “Slušaj ovo – čulo se ono poznato klik od pritiska na dugme i … “Fijaker stari ulicama luta…”
I danas oči zasuze sećajuci se jedne tako obične zimske večeri, događaja koji nije najavljivao večno sećanje, a koji nezvano dolazi u moju misao veoma često, a naravno uvek, kad čujem tu dragu pesmu, koju sam te noći čila prvi put.
Izraz radosti na tvom licu kao da si otkrio neku veliku dragocenost, nestrpljivost u tvom telu dok sediš na ivici stolice očekujuci moju reakciju, ostavlja trajni pečat u galeriji mojih sećanja… Znao si da ću razumeti, da ću osetiti, da i meni pesma koja silazi u samu bit čovekove duše, jeste vrednija od svakog opipljivog blaga, jer nas ona vodi nama samima, onome što jesmo, što bi smo mogli biti ili što bi smo želeleli biti…
Godine su prolazile, meni nekako sporo jer tako biva u vremenu odrastanja…mi deca smo gotovo neprimetno postajali mladići i devojke, a roditelji sredovečni ljudi sve usporenijih pokreta, dobijali su svoje prve sede, koje mi, zaokupljeni svojim mladalačkim brigama, nismo primećivali…
Otišao si u vojsku, čini mi se u Split. Jednog juta pismo u sandučetu otkriva tvoju skrivenu ljubav. Začuđena, razmišljam nekoliko dana kako da ti odgovorim… a da te ne povredim….Ubeđena sam bila da si jednostavno bio u tipičnoj vojničkoj krizi i setio si se male garave iz komšiluka…ali ti to nisam napisala, već samo kratko,da te volim kao druga, kao brata…ionako ti, mislila sam sve one tvoje silne devojke pišu mnogobrojna pisma, utešićes se brzo…
Nikada neću saznati odgovor na moju dilemu, da li je to zaista bila ljubav, niti da li te je moj odgovor povredio, jer ni ti ni ja taj dogadjaj više nismo spomenuli.
Ostali smo drugari sve dok nisam upoznala čoveka za kogu ću se kasnije udati. Zabranio mi je da ti kažem ” zdravo” prolazeći kraj tebe na ulici morala sam se praviti da te ne vidim. Nisam morala, naravno ali sam to shvatila mnogo kasnije. Ipak nikada te nisam zamolila za oproštaj, a kad smo nastavili naše druženje, ti si se pravio da se to nikada nije dešavalo…
Hvala ti.
Živeli smo tako sasvim odvojene živote deceniju i možda malo više. Udala sam se, podizala decu, završavala studije, zaposlila se, ostala bez prijatelja, odvojena i od porodice, nisam imala kome da kažem koliko je bilo teško, koliko je bolelo … razvod, teške godine se nižu, svaka noseći svoje breme…
…i više se ne sećam kako, niti kada si se ponovo pojavio…tiho, nenametljivo…jednostavno si bio tu… neprospavane noći su postale podnošljivije jer bi zazvonio telefon, bez glasa i pozdrava…čula bi se tvoja omiljena italijanska muzika…zagledana u noć, sa slušalicom na uvetu, dugo bih slušala prelepe zvuke bliskih nam kancona…i lagano, neprimetno, tonula u san…
Nikada neću saznati, niti sam te ikada pitala, dokle bi ostao tako uz mene i menjao kasete na svom “Pioneer” – u, najboljem koji se tih godina mogao kupiti jer ti si uvek morao sa imaš sve najbolje…
Ponekad bi smo izasli na večeru da se ispričamo ili na muziku, da se izlumpujemo sa tvojim društvom. Činilo se da te poznaje bar pola Beograda. Konobari su te dočekivali uz širok osmeh, muzičari uz dubok naklon, prijatelji i poznanici uz topao zagrljaj i ozareno lice … svi su se radovali tvojoj pojavi i to ne samo zbog visokih bakšiša, napojnica ili plaćenih večera, pouzdano znam! Nemoguće je bilo ne voleti te, ne biti jednostavno opčinjen tvojom dobrotom, srdačnošću, šarmom, galantnošću, osmehim, lepom rečju i uvek spremnom šalom… ili što rekao Kundera, tvojom, “lakoćom postojanja”…
Ponekad bih otišla kod tebe i slušali bi smo muziku u potpunom mraku, bez pokreta i dodira, bez reči i uzdaha…toliko smo toga rekli jedno drugom…ili bi smo se jednostavno dugo, dugo vozili slušajuci italijansku muziku…
Sve su moje boli bile umanjene tvojim melemima i meni se to činilo tako, prirodno i normalno, kao da mi pripada, kao da će zauvek biti tu, baš kao i svako koga volimo i ko voli nas.
Poslednja tvoja ludost sa mnom, je bila odlazak na vrh Avale iza ponoći jedne letnje noći. Posle lumperajke na nekom od splavova, bez reči smo seli u kola. Ja te nikada ništa nisam pitala, ni gde ćemo, ni šta ćemo raditi…imala sam neograničeno poverenje i u tebe i u tvoje izbore…tako i te noći.
Vozili smo se gradom ćuteći, samo su nam čistači ulica i ponoćni program Radio Beograda pravili društvo.
Zaustavljaš auto na vrhu Avale, otvaraš vrata i izlaziš, ja te pratim, pod našim nogama zaspali Beograd utonio u izmaglicu i mesečinu, saginješ se i pališ kasetofon u kolima ..
” Otkud ti k’o sudbina…”
… razleže se planinom i dolinom ispod nje…a meni se čini da svet počinje i završava se baš sad i ovde…
Neka pitanja se nikada ne postavljaju, za nekima se večno žali što nisu postavljena…
Ja nikada neću saznati da li sam ja tebi bila nešto više od sestre po izboru, Da li je moguće da me onaj neki ženski osecaj tako jako prevari, ili si i ti mene ipak voleo kao i ja tebe, kao najrođeniji rod? Ja ću zauvek verovati da jesi. Znamo i ti i ja, da ti to pitanje, nikada ne bih postavila. Odlučila sam da verujem. Želim samo da znaš, da je velika praznina ostala na tvom mestu, da je niko nikada neće popuniti, jer draga bića koja nas prate iz rane mladosti, su nenadoknadiva…sa njima odrastamo, sa njima lepše starimo, bez njih život nepovratno gubi svedoke prvih buđenja…
Tvoje je mesto posebno, kao što si iz ove moje ispovesti mogao videti, sasvim posebno…tako si mi mnogo dao, a ništa, baš ništa nisi tražio za uzvrat…ja sam opet, nepromišljeno i uvek zaokupljena svojim ljubavima i raznim problemima, sasvim zaboravila da su oni, koji zasmejavaju druge, počesto najtužniji ljudi na svetu…
Nažalost tvoje srce to nije zaboravilo…Otišao si iznenada, kao da zbijaš još jednu od svojih bezbrojnih šala…Činilo se nemogućim da te nema, kao da ljudi poput tebe nikad ne umiru…
Htela sam ti još reći – oprosti, oprosi sto sam prolazila kraj tebe bez pozdrava, oprosti što ti nisam ukazala ni mrvicu pažnje, što sam lakomisleno verovala da ljudi poput tebe nemaju problema…što nisam bila kraj tebe kad sam ti bila potrebna, kao što si uvek bio ti…
Često si kraj mene i sada, živo osećam tvoje prisustvo na sedištu suvozača, dok lagano vozim nekim pustim predelima… … ćutimo tako i putujemo bez cilja…kao što smo mnogo, mnogo puta ranije, ipak, ne usuđujem se tada da slušam “našu” italijansku muziku …
Nedostaješ mi sve više prijatelju, brate moj…i često mi se učini da te vidim, kako se nestašno zavaljuješ u fotelju preko puta mene, prebacuješ jednu nogu preko druge i uz svoj osobeni, šeretski osmeh progovaraš : “ A šta kažeš?” pokazujući na svoje čarape…ponosan što su i one one “slažu” sa svakim delom tvoje odeće i naravno, sa brižljivo odabranim, italijanskim cipelama…sve je na tebi moralo biti u svršenom skladu još od onih ljubičastih somotskih farmeki sedamdesetih…To je bilo spolja – za svet!
Unutrašnji sklad ili nesklad bila je tvoja najbrižljivije čuvana tajna…
Počivaj u miru i sačekaj me, sad sam već i ja bliže kraju no početku…
Emilija Zukov
