Moj (vaš) omiljeni slikar Sava Šumanović

„I videh što videti van sna čovek neće.“ A.Rembo
Kad se ljudska duša izdvoji iz stvarnosti, odluta i na neki način zaluta, uz bolna previranja, često uspeva da iznedri kreaciju koja otkriva naš nepoznati svet uprkos i mimo svih znanja koja imamo o njemu. „Jezik“ tih nepoznatih daljina, visina i dubina, koristi se samo simbolično poznatim „jezikom“. Značenja su nova, drugačija, i znana i nejasna, igra koja omogućava da se „iskaže“ neznano i nepoznato. Genijalnost onih stvaralaca koji nisu racionalno i zdravorazumski zalepljeni za stvarnost i koji prave stvaralačke konstrukcije ostajući spokojno vezani za stvarnost, velika je nedaća koja donosi više radosti drugima no sebi.
Duša koja boluje i stvara pripadala je i našem Savi Šumanoviću. U njegovom životu suviše bola, u njegovom slikarskom opusu genijalna dela, a radost tek ponekad zaiskri kad savremenici uvide i priznaju veličinu njegovog dela. Njegova posthumna trajna slava žalosno kiši po vremenu Savinog života. Kako je i sebe ugradio u svoja dela evo nam prilike da se opomenemo da preko vrednosti koja živi sa nama, pored nas, ne prelazimo olako. Ako se nešto u prvi mah i ne može razumeti, ćuti dok ne postaneš siguran da umetnička vrednost postoji iako se ti ne pronalaziš u njoj. Lepo i iskreno reče M.Krleža kako nikako nije mogao isčitati Dostojevskog, čime ne želi da ospori vrednost njegovog dela. Ko god se rečju i delom oglušio o Savinu veličinu grešnik je…

Rođen u Vinkovcima ( 22.jun 1896.god. ) u imućnoj, a potom nešto manje imućnoj porodici, uprkos očeve želje da postane advokat, ali uz podršku majke, Sava se 1914-e godine našao u Višoj slikarskoj školi ( Škola za umetnost i obrt) u Zagrebu. Profesori su mu bili Oton Iveković i Klement Crnčić. U školi je nužno radio po pravilima svojih profesora akademski, a u svom ateljeu sezanovski. Bio je to uticaj njegovog profesora Isidora Junga, kod koga je privatno pohađao časove u gimnazijskim danima. Završio je Višu školu sa najboljim ocenama. Uronivši u slikarke vode, Sava je pronašao svoj svet iz koga nikada nije izlazio. U tom svetu je tražio svoje mesto, premeštajući se iz jednog u drugi način slikarskog izraza, sve dok se nije pronašao (kako kaže Kastaneda: najbolje i tvoje mesto u jednoj kolibi je ono na kojem si osetio umor i prijatnost udobne smeštenosti za svoj zamor). Umoran od bolesti koja se pogoršavala, smestio se u svoj Šid ( porodica mu je živela u Šidu od Savine 4-e godine), lečio i stvarao. Putovanja su postala njegova umrla mladost, rekao je Sava.

Do konačnog povratka u Šid Sava je putovao, školovao se, vraćao. Proveo je još dve godine u Zagrebu. Živeo je sa prijateljem, slikarom Štajnerom. Imali su lep atelje sa pogledom na ceo Zagreb. Na nesreću, prijatelj mu umire, seli se u atelje-šupu, i iako bolan zbog gubitka prijatelja, nastavlja sa radom. Njegova prijateljica Antonija Tkalčić – Koščević dobila je od njega za rodjendan buket ruža koje je Sava ubrao u dvorištu, stavio u vazu i naslikao. Ubrao, naslikao i poklonio! Ona o njemu priča kao o osobenom čoveku koji je živeo samo za umetnost, čudan jer je ispred svog vremena, nepotrebno u Šidu proglašen bolesnim. Na žalost, iz prepiske Save i Rastka Petrovića jasno se vidi da je Sava nervno oboleo, da se bolest vremenom pogoršavala, da bi ga kako sam kaže prikovala za Šid. U svom životu koji podseća na Kafkine „junake“, Sava je temeljno radio, stvarao, pisao teorijske studije. Njegov unutrašnji život kritičari prepoznaju kao prisutnost melanholije u njegovim slikama i neobičnim, mističnim predelima koje je slikao.

Mrtva priroda sa satom 1921

U Zagrebu postiže i svoje prve slikarske uspehe sa slikama na kojima prikazuje okolinu Zagreba. Nakon toga se otiskuje u Pariz ( posećuje ga tri puta na nekoliko godina ). Iz Pariza donosi, pod uticajem Andrea Lota, moderan slikarski izraz. Počeo je da istražuje i radi u kubističkom stilu nikad mu se ne prepustivši u potpunosti, niti na način nekog poznatog kubiste. Sava je uvek svoj. „Od raščlanjenih elemenata predmeta sklopljen je nov objekt, nova realnost: slika. Prostor je sveden na igru pravog i krivog, ispupčenog i ravnog“- rekao je za Savine slike M.B.Protić. Rastko Petrović piše kako Sava izbacuje čvrste i snažne konstrukcije, čvršće od stene. On na neki način podiže velike spomenike…Tada već nastaju slike „Parisko dvorište“ (1920.god.), „Skulptor u ateljeu“ (1921.gpd.), „Veče“, „Mrtva priroda sa satom“…Vrativši se u Zagreb sa svojim pariskim slikama doživljava neuspeh. Sava je bio svestan svoje vrednosti i teško je podneo ovaj neopravdani neuspeh.

Doručak na travi, 1927

Branko Popović primećuje i istiće kako je Savina paleta smela i dosledna u korišćenju uprošćenih boja i oblika.
Smatra se najznačajnijim predstavnikom – pobornikom kubizma u periodu izmađu dva svetska rata.

Ipak, iako dugo živi u projektu kubističkog pogleda na stvarnost i radi enigmatične kubistične slike, Sava će postepeno preći na dekorativno slikarstvo kao što se da videti na slici „Berba“ iz 1922.godine, romantičarsko, pastoralno sa klasičnim kompozicijama ( „Koncert u polju“ iz 1925.god. ) da bi se približavao realnom. „Autoportret“ (1925.god.) je nastao u tom prelaznom duhu i označava kraj Savine kubističke preokupacije. Postepeno, slikajući „Vazu sa krizantemama“, „Dva akta“… približava se realnom…Sava slika čuvenu sliku „Doručak na travi“ koristeći laku, slobodnu liniju i mekši kolorit.

1927.godine stvara svoje remek delo „Pijana lađa“. Slika je nastala podstaknuta stihovima istoimene pesme Artura Remboa koju mu je čitao Rastko Petrović. Predpostavlja se i da mu je slika „Meduzin splav“- Žerikoa bila podsticaj.
Hajde sad, podsetimo se, zajedno, na nekoliko Remboovih stihova i zagledajmo se u Savinu sliku!

Pijani brod

Dok silažah, nedavno, niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke…
…
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
…
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.
…
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđa obliven, i mlečan…
…
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu…
…
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica…
…
Zvezdana sam otočja video! Gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
…
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
….

Pijana ladja, 1927

Da li biste slušajući Remboove stihove i vi u svojoj mašti stvorili Savinu kompoziciju? Da li bi vam poruke bile iste, slične? Ili ćete priznati kako je samo jednom čoveku, jednom slikaru, jednom stvaralačkom duhu bilo moguće da stvori tako moćnu i vrednu sliku. Ja priznajem, moja mašta je uz Remboove stihove otišla nekim drugim putem, ni približno jakim, životnim i snažnim kao što je to učinila Savina mašta. Nešto jako i moćno nosio je u sebi, nešto nedostižno, neki čudesni entuzijazam borbenosti koju ište ali ne poseduje gotovo svaki ljudski život. Jednom viđena, slika urasta u naša sećanja, jer je retkost sresti se sa toliko damara, strasti, erotizma, vatrenosti…sa Dionisom koji preuzima u toj meri apolonijsko u čoveku. Stvorio je sferu kojoj se u našim životima pribojavamo izlagati, sfera za jake…Moguće je da ga je ta iscrpljujuća stvaralačka moć u isto vreme toliko mentalno ugrozila da nakon toga oseća kako simptomi njegove bolesti rastu.

Kritičar umetnosti M.B. Protić rekao je povodom „Pijane lađe“: „To je najbujnije, najsilovitije, najrazmahanije njegovo delo. Ekspresionizam oblika, žestok potez četke, jedinstvenost postupka nikada se više neće ponoviti u toj meri. Gama je topla, somotasto-siva, tamna; čista boja mestimično, po telima ili u širokim prugama mornarske majice ili ženskog kostima, sevne oštro, senzoralno….to je zenitna tačka Šumanovićeve stvaralačke strasti…“.

Akt sa knjigom, 1927

1928.godine zbog pogoršanja psihičke bolesti počinje sa lečenjem u Šidu i u nemogućnosti je da slika. Uz prvo poboljšanje zdravlja nastavlja sa radom. Uskoro ga stiže i sreća. U septembru 1929.godine priređuje uspešnu izložbu u Beogradu na Novom univerzitetu. Todor Manojlović piše kako je reč o događaju od prvorazrednog značaja. Dodaje: „Još doskorašnji…kubista…iščaurio se, neprasno, kao jedan strasni, lirski ushićeni kolorista, koji razliva po svojim platnima…radosne boje letnjeg cveća…Jedna žarka, ali delikatna, rekao bih, gotovo, spiritualisana čulnost, jedno toplo, zaljubljeno ganuće pred čarima prirode…“. Hvali i slike sremskih predela, ali i velike ženske aktove „Posle kupanja“, „Radosti leta“, „Doručak u travi“ i nadasve „Pijanu lađu“. Sava je ohrabren, naizgled duševno ojačan ovolikim priznanjem i uprkos bolesti ponovo odlazi u Pariz. Slika drugačije, boje su svetle, predeli mistifikovani…I sam kaže kako se tamo bori sam sa sobom svetlim koloritom, ali i da je bio u neprekidnom strahu da će njegov odbrambeni mehanizam popustiti jer je „predživot toliko ružan“. Slika „Crveni ćilim“, „Most na Seni“, „Luksemburški park“…

Beračice, 1942

Nakon ponovnog napada bolesti, definitivno napušta Pariz i vraća se u Beograd na lečenje, a potom trajno u Šid. Nastaje ciklus slika šidskih sokaka: „Crvena kuća“ (1932), „Most na Šidini“(1933)…“Ulica u Šidu“(1933)…“Mali Šidski Hrast“(1939)…“Lonac sa cvećem“…ciklus šidskih kupačica…i poslednja slika „Beračice“ iz 1942.godine koja je ostala na stalku da se suši dok su Savu ustaše odvele na gubilište (30.avgust).

Sava Šumanović je smatrao da je u svim epohama glavno u umetničkom delu kreacija i da svako umetničko delo treba da teži harmoniji kontrasta boja, subjektivnog i objektivnog, logičnosti i jedinstvenosti. U svom tragalačkom putu uspeo je da ostvari sve te „zahteve“ umetničkog dela uprkos rastrojene duše.

Možemo nastaviti da uživamo, bez komentara, u još ponekoj Savinoj slici! Odlazimo u svetove snova! Svako od nas reći će svoju reč.

Slavica Štulić

Posetite i Vaš kutak