…Zapevaj nam Stojanče, zapevaj nam „Kalemegdanski slavuju“…niko bolje od tebe ne može…niko nežnije, niko zanosnije, niko sa više ljubavi… Zapevaj nam Stojanče!
Muzičkom geniju Stevanu Stojanoviću Mokranjcu divimo se do današnjih dana. Od kada je ove prostore zadivio svojim mekim i umilnim glasom tenora do njegovog komponovanja i dirigentskog upravljanja mešovitim horovima (novina koju uvodi Mokranjac), slava Mokranjca raste. Cenjen i voljen za života, nastavio je da živi i nakon smrti: njegova muzička škola i dalje radi, a Rukoveti i ostala dela neprekidno se slušaju.
Jedan je sveštenik rekao kako umetnici najbolje znaju šta je večiti život ukazujući na primer Mocartove muzike. Isto ću ponoviti za Mokranjca: Kad god čujemo muziku Mokranjca, on je tu sa nama. Njegov duh je živ…Ne odvajamo se od ovog velikana iako je ovaj svet napustio 28. septembra 1914.godine u Skoplju. Ispraćen je mnoštvom obožavalaca, celo se Skoplje okupilo…njegovi posmrtni ostaci dočekani su 1923.god. u Beogradu sa ogromnim pijetetom.
Mokranjac je rođen kao deveto dete 09. januara 1856.godine u Negotinu. Za ono vreme manje neobično, ali ne i manje bolno, samo je četvoro dece preživelo. Otac je umro u vreme njegova rođenja. Majka udova teško je školovala decu, tako da je i Mokranjac izgubio mogućnost da vrsno nauči da svira neki instrument, a poznije godine nisu ni pogodne za počinjanje – govorio je Mokranjac. Stoga će se u životu opredeliti za teorijsko školovanje koje mu je omogućilo da komponuje pre svega narodne pesme koje je zapisivao ali i druga dela. Školovan je mogao da preuzme i dirigentsku palicu sa više samopouzdanja. Prvu violinu kupio je od nekog Ciganina, svirao samouko uz malu pomoć druga Svetozara. Bio mu je duboko zahvalan što mu je pomogao rekavši mu kako se povlači gudalo, kako se stavljaju prsti, kako se violina stavlja na rame. Dalje vežba sam… Ali rođeni genije uspeo je da pronađe sebi put uprkos novčanoj oskudici.
Prvi razred završio je u rodnom gradu, a drugi u Beogradu. Veliki grad i Kalemegdan u čijoj su blizini živeli radovali su malog Mokranjca. Posebno je sa drugarima voleo da sluša i maršira uz vojnu muziku. Šetao je potom do Negotina, Zaječara, natrag u Negotin da bi se nakon toga u petom razredu gimnazije preselio u Beograd. Zapisivao je i komponovao pesme, nije ga uznemiravalo što su ga neki profesori muzike obeshrabrili, hvatao se i za samo jednu pohvalu kako bi svesrdno išao dalje. Napustio je gimnaziju da bi bio uz majku i u Negotinu sa 17 godina radio kao horovođa Pozorišnog pevačkog društva koje je osnovano još 1853.godine. Odlučio je ipak da završi gimnaziju i vraća se u Beograd. Hteo je i da peva u horu, tada prestižnom i značajnom Beogradskom pevačkom društvu (osnovano 1852.godine). Uprkos nedovoljno godina za članstvo, primljen je zbog izvrsnih pevačkih mogućnosti. Pojao je Mokranjac još od svojih dečačkih dana u crkvi. Zbog svog umilnog glasa bio je omiljen i dobrodošao u svako društvo. I zanoćili bi slušajući njegovu pesmu. U Beogradskom pevačkom društvu upoznao je i sprijateljio se sa vršnjakom, kompozitorom Kornelijem Stankovićem kao i drugim ljudima od važnosti za muzički i kulturni život tadašnjeg Beograda. Njegov talenat se probija, često zamenjuje horovođu ( sa 19 godina).
Nakon gimnazije odlazi u vojsku a potom ponovo u Negotin, ali ne zadugo. Vraća se u Begrad.
Iako iz mode upisuje tehničke studije (uticaj Svetozara Markovića na tadašnju omladinu: umetnost je beskorisna), Mokranjac se zapravo neprekidno bavi muzikom i kako i sam kaže uz muziku je voleo i lepu literaturu. Pevačko društvo, pre svega direktor (slikar) Steva Todorović, izdejstvovali su mu stipendiju te odlazi u Nemačku na školovanje. Jedva da preživljava jer stipendija ne pokriva troškove. Zamolio je pismom za još novca jer „…obećavam da se Društvo nikada neće pokajati ni za najsitniju paricu što je na mene utrošilo.“
Nakon dvogodišnjih studija, traži od tadašnjeg ministra sredstva za dalje školovanje. Iako je tadašnji ministar hteo da mu pomogne davši mu veću stipendiju, Mokranjac se pre kraja morao vratiti čime je izgubio i pravo na stipendiju.
U Beogradu postaje horovođa pevačkog društva „Kornelije“, ubrzo i dirigent Beogradskog pevačkog društva, nastavlja da komponuje ( „Prvo opelo“ za potrebe crkve, Prvu rukovet uspešno izvodi u Narodnom pozorištu sa Beogradskim pevačkim društvom, priprema Drugu rukovet) i radi kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji a potom u niškoj gimnaziji.
Mokranjac je tada već poznata i cenjena ličnost u beogradskom krugovima, te dobija i stipendiju na nekoliko meseci školovanja u Rimu. Nakon toga završava i studije u Nemačkoj.
Nadalje njegov kompozitorski i horski rad su u neprekidnom bujanju. Nižu se mnoge kompozicije, Rukoveti i dela duhovne muzike, horska gostovanja po Srbiji gde ćemo istaći gostovanje u manastiru Žiči 1898. godine na proslavi 500 godina od Kosovske bitke, sa Šestom rukoveti (pesme o Hajduk-Veljku) predstavlja se u rodnom Negotinu i tada mu je uručena Svetosavska srebrna medalja u prisustvu velikog broja ljudi koji su i iz okoline Negotina došli da čuju Mokranjca – Negotin je tog dana bio okićen kao nikada do tada, lepše i od dočeka priređenih vladaru i drugim javnim ličnostima), gostuje u Kotoru, Cetinju, Sarajevu, Rijeci, Zagrebu, Dubrovniku zarad uveličavanja svečanosti otkrivanja spomenika Ivanu Gunduliću (tu u Dubrovniku, Mokranjac je ugledao oči svog života, oči lepe Marije – Mare), Skoplju, Solunu, Sofiji, Budimpešti, Trstu, Beču, Rusiji, Nemačkoj, Turskoj…
Ovacije, bisevi i hvale muzičkih kritičara ne prestaju. Pevao je njegov hor i himnu Sultanu tzv. marš Hamidiju u Carigradu, a kada je Sultan po prvi put čuo fascinantno horsko izvođenje himne zatražio je da mu otpevaju i himnu „Bože pravde“.
Njegov dan kao da je trajao duže od 24h, toliko rada ali i boemskog života, docnije (u 42-oj godini) i porodičnog života. Spavao je tek nekoliko sati.
1899.godine osniva prvi Gudački kvartet u Srbiji, a i komponovao je za njih.
1. novembra 1899.godine ostvarena je njegova ideja o otvaranju muzičke škole u Beogradu (uz pomoć Stanislava Biničkog i Cvetka Manojlovića) . Bila je to Srpska muzička škola koja docnije nosi njegovo ime (od 1946.godine) i kao što već rekoh još uvek neguje potencijalne vrhunske umetnike. Mokranjac je u školi bio upravnik i predavač.
U Bogosloviji je radio kao predavač.
U svojoj radnoj sobi imao je mnoštvo knjiga, dela poznatih klasika muzike Mocarta, Šopena, Hajdna….Tu je Mokranjac zapisivao svoje note ili pisao pedagoška dela poput „Srpskog narodnog pojanja“ tj. „Osmoglasnika“ koji docnije služi kao udžbenik za crkveno pojanje kao i delo „Opšte pojanje“ (gradska varijanta crkvenog pojanja) i dr.
O njegovom neumornom radu posvedočila je i njegova supruga Marija, bratanica poznatog slikara Uroša Predića. A i njegov muzički opus govori dovoljno. Mokranjac je sve radio iz ljubavi prema muzici i kako i sam kaže nije svoju struku, svoj rad unovčio.
1906. godine postaje dopisni član Srpske kraljevske akademije, a 1911. godine i dopisni član Francuske akademije umetnosti.
1907.godine osnovano je Udruženje srpskih muzičara, a Mokranjac je bio prvi predsednik.
Mokranjac je isključivo vokalni kompozitor svetovne i crkvene muzike. Horsko pevanje postoji od davnina kao što je pevanje u kultnim obredima u staroj Grčkoj, pevanje u crkvi prilikom bogosluženja…ali se svi ti oblici pevanja smatraju amaterskim. Tek od renesanse počinje pravi razvoj profesionalnog horskog pevanja, a u 19. veku se izdvaja kao poseban umetnički – muzički žanr. Sloveni su dali veliki broj kompozitora horske muzike i organizovali profesionalne horove u 19. veku pa na dalje. Osim Mokranjca na našim prostorima tu su Kornelije Stanković, I. Bajić, T.Skalovski i drugi. Na jugoslovenskim prostorima ovo je najzastupljeniji muzički žanr. Kompozitori poput Zajca, Lisinskog, Hristića, Gotovca i drugih koristili su ovaj muzičku žanr samo kao deo svoga stvaralaštva. Horsko pevanje uglavnom je pogodno za pevanje pesama koja bude nacionalna i verska osećanja. Mokranjac je najbolji primer. Hor može biti mešovit, muški, ženski i dečji. U staromodni Beograd Mokranjac uvodi mešoviti hor koji koristi glasovne mogućnosti tenora, soprana, alta i basa. Mokranjčeve Rukoveti su i pisane za mešovite horove osim Prve i Četvrte (tu je samo jedna pesma za mešoviti hor) i čine ih narodne pesme iz raznih delova Jugoslavije. Iako je pesmom obišao jugoslovenski prostor, nije doživeo da zaživi ideja jugoslovenstva.
Napisao je 15 Rukoveti, a deseta se smatra vrhunskim dostignućem koje je originalno „simfonijsko delo u pet stavova“, koncizna i snažna – služi kao uzor celokupnoj našoj horskoj muzici. Rukoveti su poput rapsodija, epske priče prepune narodnih motiva. U Rukovetima srećemo pre svega narodne pesme, ali i pesme naših poznatih pesnika. Tako u Prvoj rukoveti imamo pesme iz „Iz moje domovine“ kao što su „Bojo mi, Bojo, draga dušo moja, Jarko sunce odskočilo (Đorđe Maletić), Stani mori, Igrali se konji vrani…U Drugoj rukoveti pesme: Osu se nebo zvezdama, Smilj Smiljana pokraj vode brala, Jesam li ti Jelane, Maro Resavkinjo i U Budimu gradu čudno čudo kažu. U Trećoj rukoveti su pesme: Zaspala devojka, Urani, bela, urani, Lepo ti je javor urodio, Tekla voda Tekelija…Ala imaš oči, morske trnjinice…U Ćetvrtoj rukoveti obrađuje pesme iz Prizrena, a tu je i pesma „Mirjana“ Dragutina Ilića. U Petoj rukoveti su pesme: Šta to miče iz šibljače, Jano, rosom orosila, Konja sedlaš, kud se spremaš…Moj se dragi na put sprema…Oj đevojko dušo moja… U Šestoj rukoveti su pesme: Knjigu piše Mula-paša, Raslo mi je badem drvo, Ajduk Veljko po ordiji šeće, Kad Beograd Srbi uzimaše i Bolan mi leži, more, Kara-Mustafa. U Sedmoj rukoveti su pesme iz Makedonije, u Osmoj sa Kosova, u Devetoj pesme iz Crne gore, Deseta rukovet ima naslov „Sa Ohrida“ i tu je između ostalih pesma „Biljana platno beleše“ kojom započinje ova Rukovet. U Jedanaestoj rukoveti su pesme „Iz Stare Srbije“ gde su pesme sakupljene u Prištini, Kosovu i jugu Srbije a Dvanaesta nosi ime „ Sa Kosova“ i počinje pesmom „Deka si bila danaske“. U Trinaestoj rukoveti je između ostalih i pesma „Krca, krca nova kola“. Četrnaesta rukovet je sa pesmama iz Bosne, a Petnaesta ponovo obrađuje pesme iz Makedonije.
Osim Rukoveti, Mokranjac je komponovao prigodice kraljevima, „Himnu Vuku Karadžiću, „Čika Pejšinu himnu“…pesmu „Kraj Vardara stajaše“, vinsku pesmu Đure Jakšića „Što ne piješ vina“, pesmu Branka Radičevića „Jadna draga“, i u Francuskoj hvaljenu baladu o starcu Lem Edimu (za tekst je koristio stihove J.J.Zmaja) koju su svrstali u red najvažnijih evropskih balada – pisana je za klavir i solo glas, „Prizrene stari“ Alekse Šantića…Primorske napjeve.
Komponovao je Liturgiju Sv. Jovana Zlatoustog sa slavnom „Heruvimskom pesmom“ (ovu liturgiju prihvatila je i ruska crkva), Opelo, Tebe Boga hvalim, Akatist Bogorodici, Veličanije Svetom Savi…Duhovna pesma „Plač majke božje“ koju crkva nije prihvatila, ali javnost jeste…
Uradio je melografske zapise za pesme koje su pevane u „Koštani“ Bore Stankovića, zapise pesama i igara iz Levča …poznat mu je i originalni duhoviti skerco „Kozar“ (tekst Milovana Glišića)…“Svadbena pesma“ za izlazak mladenaca iz crkve (tekst D. Brzak)…
Poslednja i nedovršena pesma nosi ime „Zimnji dani“.
Pitao se Mokranjac u ono vreme zašto se tako malo ulaže u kulturu. Iako nedovoljno novčano nagrađen, nastavljao je sa neumornim radom smatrajući da je svakom narodu potrebna misija poput ove koju on čini za svoj narod.
Čovek posvećen muzici koju je voleo kao deo sebe sama, voleo je i svoju porodicu sa istim žarom i zalaganjem. Na umoru, kad više ni reč nije mogao izgovoriti, povukao je suprugu Maru za haljinu kako bi mu prišla: poljubio je neposredno pre no što se rastavi sa životom. Njihov sin je spavao. Mokranjac je umirao nem. Kažu da su i Čehovljeve poslednje reči bile: Umirem nem! Mokranjac ne reče reč o svojoj nemosti, poljupcem ovekoveči svoju ljubav a nama ostavi u amanet da pevamo umesto njega dovjeka.
St. St. Mokranjac: Lem Edim
Reči/Lyrics: Jovan Jovanović Zmaj
Peva/Singer: Miroslav Čangalović
