Kad se spomene beogradska zima, prvo sećanje koje izvire iz davnina jeste belina sobe u noći, mekoća svega u njoj i neobična tišina, te se čini da je vreme stalo kao u “Uspavanoj lepotici” …
Odavno sam prestala da volim zimu, ali u tim dečijim danima za mene nije postojalo čarobnije godišnje doba, prepuno avantura, kaplisaaaaaaa, promrzlih prstiju, vrtoglavih brzina na sankama niz dorćolsku padinu…
Ipak, najdublje su ostale urezane, jednako u srcu i misli, upravo te zimske noći u kojima je soba bila neobično svetla, kao da se neki drugi svet spustio medju nas: lagan i mek, nežan i nedokučiv.
Nekako sam sebi dovoljan zaokruzen, bez kraja i početka …
Moje su se dečije misli činile slobodnije, lepršavije ali u isto vreme, neuhvatljive kao tuđe.
Kad sam malo porasla i počela da slušam Arsena, prepoznala sam te svoje detinje zimske noći u njegovoj pesmi:
“I dok snjeg snjeg, snjeg tako pada,
dok je grad, grad grad još u snu,
niti misli nisu iste,
biće nježne, biće čiste,
sve dok bjeli krug se steže oko nas…”
*****
Zalutalom pahuljom poljubi usnuli grad…
Zauvek!
Emilija Zukov
