Kad god se približava zima, osete vetrovi i snegovi nastupajućeg januara, jave se uspomene na velikog barda narodne muzike Vlastimira Pavlovića Carevca, koga su odnele košave desetog dana jednog snežnog januara, i rodi se želja da tog dana svi ciganski orkesti koji najbolje osećaju veličinu violinske melodije, cele noći sviraju samo “Svilen konac”, onaj pravi, Carevčev…
Otišao je bez odlikovanja
Sneg je prestao da pada. Nebo oblačno, sivo, a mraz steže i ledi dah. Iz kapele iznose leš. Neko jeca.
Crna gomila sveta stiska se oko glavne staze Novog groblja. Leš iznose drugovi, muzičari. Za njima oni koji bi hteti da sviraju Posmrtne melodije. Venci. I onda povorka kreće.
A odlikovanja? Gde su odlikovanja?
Nema! Niko mu nije nudio, Ni od kog nije tražio…
Ovo je njegovo najbolje odličje, ovaj svet, ovih dvadeset hiljada Beograđana što su došli da se oproste od njega… i da ga ne zaborave…
Orkestar od deset violina je za kovčegom. Sviraju dok se prsti lede i drhte. Sviraju Caru, Vlastimiru Pavloviću Carevcu, najboljem muzičaru, poznavaocu narodnog melosa, članu Komunističke partije od 1919, partizanu iz 1941, logorašu s Banjice i Dahaua, večitom borcu i stvaraocu bez odlikovanja.
Vijuga crna kolona između snežnih bregova dugačkom grobljanskom stazom. Odnosi Cara, njegovu dugu kosu, markantan, malo povijen nos, njegov soporni glas, njegovu violinu, njegov gunj od kojeg se ni leti ni zimi nije rastajao, njegovu čašu ružice kod “Zore” i “Manježa”, njegov mikrofon kome je više od tri i po decenije neumorno služio, njegove gramofonske ploče, melodije koje se još čuju i ovde na grobljanskim stazama…
Kako se postaje carem
Otišao je jedan bard iznenada, dok se niko nije nadao. Bolelo ga je u grudima. Rekao je dve noći ranije da mu previju obloge od komovice. Lekaru nikada nije išao. Preznojavao se i prvi put valjda nije mogao da ustane iz postolje. Kad su najzad pozvali lekara, bilo je već kasno: umro je od zapaljenja pluća desetog januara 1965. stisnutih zuba i napućenih usana, kao da pokušava da odzviždi još jednom, peslednji put svoju pesmu “Vinogradi suze liju…” Talasavi vinogradi Rama nikad više nece ćuti tu pesmicu. Ni jek njegove violine. I zaboraviće onog malog đečaka koji je s početka veka čuvao stada ovaca na tim proplancima, slušao pesme pastira i pokušavao da od kukuruzovine izdelje nešto što bi imalo vlati i ličilo na violinu…
Noću dugo nije mogao da zaspi preslišavajući se svih pesmica i melodija koje je do tada čuo. Izjutra bi nekom tamo šaptao o jedinoj želji da ima violinu, da svira. Oca nije smeo da moli. Otac je bio strog. Hteo je da mu sin upozna mukotrpan seljački rad, ali i da se školuje, da bude dobar đak i još bolji činovnik… Ne mora u nekom velikom gradu, dosta je da službuje u Velikom Gradištu ili Petrovcu, ali samo da bude “gospodin”.
Dečak, sin seoskog delovođe, rođen 1895. nije postao “gospodin”, postao je Car.
Hteli su da bude – pop
Postao je to još onog dana kada je seoski uča doneo njegovoj kući gramofon s velikom trubom i ručkom kojom se navijao feder da okreće ploču. Mali Vlastimir pevao je uz muziku sa gramofona. A učitelj je sav srećan preporučivao njegovom ocu da ga da u bogosloviju. Samo pop može mati takav glas i takav sluh.
Otac ga je dao u gimnaziju, da bi se vec na kraju prvog razreda – pokajao, ali samo za trenutak. Sin mu je sav srećan pokazao ocene: sve petice izuzev iz muzičkog obrazovanja. Tu je “zaradio” jedva dovoljnu ocenu. Strogi profesor, koji mu je bio razredni starešina, Vacval Vedral nije verovao u njegov sluh ako ga ne bi potvrdio i na nekom instrumentu. Sledeće jeseni Car je pošao u drugi razred da razrednom s novom, pravom violinom potvrdi svoj talenat, u koji više niko nije mogao da sumnja.
U gimnaziji su mu profesori bili Mihajlo Miladinović, predavao je ruski, Rudolf Biklović, nemački, Božidar Đorđević, istoriju, Miloš Dinić, hemiju, Miloš Trebinjac, srpski jezik, Vaclav Vedrat, muziku, Venceslav Prohaska, gimnastiku. U sedmom razredu bilo je 32 učenika. Ni jedna učenica. Ali su drugarice ipak imali…
Drugovanje sa Radom Vujovićem
U Požarevcu je stekao nove drugove. Jedan od njih bio je i Radomir Vujovic, koji će dve decenije kasnije postati sekretar CK KPJ. Obojicu je vezivala muzika – zajedno su u maloj kući na početku požarevačke Gornje male, sate i sate provodili u sviranju. Vezivala ih je i nova ideja: socijaldemokratija i “Radničke novine” koje su zajednički rasturali po požarevačkim zanatskim radionicama.
Kao učenik požarevačke gimnazije mnogo vremena provodio je s Radom Vujovićem. U njegovoj kući koja se nalazila u tzv Radičevićevom sokačetu. Mnogo drugova iz škole ili s fakulteta skupljalo se tu. Razgovaralo se, otkrivale socijalističke teme, recitovali stihovi Koste Abraševića, maštalo o idejama Vase Pelagića, ili sviralo. Rada Vujović je svirao flautu. Vlasta Carevac na violini. Čak su se jednom tako i fotografisani.
S proleća i leta išlo se u Ljubičevo. Na izlet i diskusije. Carevac je obavezno nosio violinu. Nije bio s njom samo kad se odlazilo na sednice đačke literarne družine “Razvitak”. Rade je držao referate sa socijalnim temama. Carevao nije nikad uzimao reč. Nije pisao ni pesme. Ali je voleo da sluša svoje drugove kad žučno o tome raspravljaju. Voleo je da bude uvek s njima. Jedino nije pristao da se zajedno s njima upiše u trezvenjačku družinu “Polet”. Razloge nije naveo.
“Vlasta Carevac je imao neka svoja shvatanja sveta – govorio je njegov školski drug Radivoje Raka Pejić, kasnije profesor u požarevačkoj gimnaziji. – Socijalstima je prišao, po mom mišljenju iz razloga nekakve borbe za višom harmonijom. Bio je umetnička duša, pa je onda smatrao da društvo treba organizovati s nekakvim skladom, koji bi obezbeživao da se kultura i materijalna dobra više i brže umnožavaju…”
Prvi put u prvomajskoj povorci
Jedno od mesta gde su se srednjoškolci sastajali i sretali sa svojim starijim drugovima studentima bila je mala čajdžinica nazvana “Zdravljak”. Nalazila se negde preko puta sadašnjeg požarevačkog parka, a držala je tetka Donka Atanasijević. Ponekad bi tu svraćao i mlađi suplent Miloš Trebinjac, koji je već tada bio opredeljen za socijaldemokratski pokret Dimitrija Tucovića, čiji će član Glavnog odbora ubrzo postati. Možda je on bio taj stariji drug koji ih je oduševio socijalističkim idejama i pozvao ih da učestvuju u prodavanju “Radničkih novina” ili čak da se pojave u prvomajskoj povorci 1912.
“Kako da ne pamtim taj Prvi maj – seća se njihova drugarica iz tih dana Bosa Tešić – Budimir. Išli smo ne u koloni s radnicima, već sa strane. Bili smo još đaci i strahovali smo da nas ne isključe iz škole. Carevac je bio s Radom Vujovićem. Išli smo srećni što se i mi možemo protiv nečega buniti. Mislim, mi devojke… Od Ljubičeva smo se opet vratili zajedno, a pred ulazak u grad izdvojili smo se ponovo na trotoar. Sad smo već malo opreznije pratili manifestante. Koliko smo bili ponosni na sebe zbog toga. Posle se u školi povela neka istraga. Pitali su ko je učestvovao, s kim je bio, šta se pevalo i govorilo, ko je koga pobunio. Sve se nekako brzo zataškalo. Možda je tome doprineo mladi profesor Miloš Trebinjac.”
A “Radničke novine” u br. 93. iz 1912. godine pisale su: “Ove godine je Prvi maj izveden lepše nego ijedne od kako postoji socijalistički pokret u ovom mestu. Dok je prošle godine bilo svega 46 učesnika dotle je ove godine bilo 330 učesnika. Tako je i u Požarevcu prvi put proslavljen praznik rada i izvedena majska proslava kako valja…”
Zašto nije maturirao u Požarevcu?
Gimnaziju nije završio u Požarevcu. Morao je da ode čak u Užice jer strogi direktor Miloš St. Dinić nije mogao otrpeti da se neko pored redovnog školovanja bavi tako intenzivno muzikom i svira zajedno s Ciganima nedeljom po podne po “zapisima” i “seoskim proslavama”.
Maturu su spremali svi zajedno. Pomagali jedan drugom. Rada ih je podučavao u filozofiji, istoriji, geografiji. Oni njega u matematici. Carevac je bio sam. Muzika se nije polagala na maturi. A i da se polagala bili obojica oslobođeni tog ispita.
Kad se sve završilo, u proleće 1914. Carevac se vratio u Požarevac da se zajednički provesele. Prvi put kao akademski građanin bez straha od strogih profesorskih nadzora. I ko zna koliko ih je još kasnije dočekao, ali se to školsko društvo nikad više nije sastalo. Te zore su saznali o Principovom atentatu u Sarajevu…
II
Bila je to već ratna 1914. godina. Car je dobrovoljac u đačkoj četi. U jesen tragične 1915. godine dolinu Morave zaposele su bugarske trupe, a Car se našao u austrijskom zarobljeništvu, negde preko Dunava u kadetskom lageru. Tu je među srpskim zarobljenicima formirao orkestar. Opet je s violinom – da zavara stražare, i da jednog dana nestane… Obreo se u Beogradu, gde je, krijući se od okupatorske žandarmerije, sačekao kraj rata.
U Parizu i posle njega
Godine 1919. upisuje se na pravni fakultet i postaje član Komunističke partije sećajući se svog dečaštva i drugovanja s Radom Vujovićem koji se u to vreme već nalazio u Parizu. Vuklo ga je srce za njim. I on će se kroz godinu-dve pojaviti na Monmartru. Opet su zajedno da još jednom učvrste prijateljstvo i drugarstvo sjedinjeno idejom i muzikom.
Ali je i tada njihovo drugovanje bio kratko. Rada Vujović bio je član rukovodstva Socijalističkog saveza omladine Francuske, pipremao njihov kongres koji je odlučio da ovaj savez pristupi Komunističkoj omladinskoj internaclonali. To mu je donelo progonstvo iz Pariza početkom 1920. I Car ponovo ostaje sam. Sa muzikom više nego s pravnom naukom.
Po mansardama Latinskog kvarta srpska studenstka omladina zavoleće Cara i njegovu muziku, prigrliće ga strasno i toplo, ali zbog toga on neće završiti školovanje. Ljut na sebe, spakovaće svoj mali prtljag – crnu futrolu violine i vratiće se natrag u Beograd.
Tu je s jeseni 1923. diplomirao prava i stvorio narodni orkestar radničkog društva –”Abrašević”. Strogi paragrafi “Obznane” i Zakona o zaštiti države oterali su ga iz Beograda zbog veze s naprednim radničkim pokretom.
Ali ga nisu odvojili od drugova. Do proglasa monarhofašističke diktature Carevac brani pred sudovima za Zaštitu države komuniste. Tako je na velikom komunističkom procesu februara 1928. branio u Beogradu šestoricu optuženih: Josipa Cazija, Otokara Keršovanija, Luka Madžarca, Obrena Nikolića, Vasu Stajkića i druga Vujovića, mlađeg brata svog školskog druga Radomira Vujovića iz Požarevca. Neke je uspeo da odbrani tvrdeći i dokazujući “da sav dokazni materijal i svi elementi istrage uopšte ne dokazuju da postoji komunistička propaganda ili neko terorisanje…” Tako je bar pisala beogradska štampa tog doba.
Spašavanje Rada Vujovića
Carevac se vratio u rodno selo. Samo za kratko. Odatle je otišao u Veliko Gradište da bude advokatski pripravnik kod Čede Brkića i uveče da svira po dunavskim kafanicama. Da vodi razgovore s drugovima sedeći dugo s večeri na obalama velike reke gledajući daleko na istok… Poznavao je sve alase, sve brodarce i sve lađe što prolaze Dunavom. Znao je i drugove s one druge obale. I koliko puta prelazio preko… S društvom i sam. U čamcu, lagano veslajući kao ribar ili izletnik… A mesto udice i merodova, nosio je pisma i poruke, a ponekad i starog druga koji je bežao ispred žanđarske knute na istok…
Jednog dana u teto 1933. sreo se opet u V. Gradištu sa svojim školskim drugom Radom Vujovićem, koji je odležao pet godina robije i sad živeo pod prismotrom policije u Požarevcu. Razumeo ga je. Rada je tu ilegalno. Beži. On, Carevac treba da ga prebaci čamcem preko Dunava, u Rumunju. Može. I to koliko sutra uveče. Lako je za čamac. Ta toliko ima prijatelja među alasima. I prevezao ga je.
Preko Karnela Nadvandića, šefa agencije Bečkog dunavskog parobrodskog društva, Carevac je obezbedio prebacivanje Radomira Vujovića u Rumuniju… Pomogao mu je gradištanski kafedžija Mika Jović zvani “Hajduk” i čuveni dunavski alas poznat pod imenom Beda.
Na rastanku su se poljubili. “Do viđenja” rekli jedan drugom. Ali se nikad više nisu sreli. Ni Carevac ga nikad nje zaboravio.
Osvajanja Mikrofona Radio-Beograda
Muzika je bila njegov život. Sve je podređivao njoj. I poziv, i borbu, i svoj lični život. Nemaran u odevanju, isključivo svoj u ponašanju, prek ponekad u razgovoru, ako bi ga ko slučajno prekinuo u muzičkom meditiranju, dobar i blag kad sretne nevoljnika. Srećan kao malo dete kad naiđe na nekog ko voli muziku. Ko istinski voli muziku, narodnu, ne da bi zarađivao hleb, već je voli što postoji… I njegov prvi orkestar koji je formirao bio je sačinjen samo od onih koji svim bićem žive za muziku: profesori, inženjeri, pravnici… To su bili članovi njegovog orkestra koji je prvi put zasvirao na talasima Radio-Beograđa marta 1929.
Tada je postajalo pravilo da se muzički program na radiju 60% mora izvoditi “živo”. Svaka emisija bila je koncert, brižljivo pripreman. Pevači su se smenjivali, Carevac je ostajao. A svako je bio srećan ako ga Car prati. On pak, ako bi program bio sastavljen od pravih vrednosti a ne od pomodnih uličnih pesmica. Dešavalo se tako da sam izmeni program. Šapne pevaču: “De, onu za našu dušu…” Odmah bi se razumeli.
Tako je jednom usred programa kazao Vlastimiru Jovačiću Laletu, jednom od najboljih interpretatora narodne muzike između dva rata: “Onu našu”. Lale je odmah shvatio i već su talasima radio Beograda zabrujali tonovi njegove pesme “Vinogradi suze liju, tuga golema…”
Sutradan ih je direktor, bivši general Kalafatović, pozvao hitno na “raport”. Ali, Carevca nije smeo da kazni.
Čubura mali Monmartr
Vezan za muziku, odlučio se Carevac 1938. godine da na Čuburi otvori svoju kafanu (na uglu Makenzijeve i Zorine). Rodila se tako čuvena “Savinačka kasina”. Iz noći u noć svirao je Carevac, a pevali su najčuveniji pevači Beograda: Milica Bošnjaković, Ružica Protić, Lale Jovanćić, Dragi Čkanović, Vera i Bogdan Butaš, Dobrica Grozdanović … Pevali su za Cara i za “svoju dušu”. Pevali su njegove pesme kao što je bila ona setna “Magla padnala, od nje od nje se ništa ne vidi”.
A za jednim stolom u uglu svake noći menjali su se usamljeni gosti – agenti beogradske specijalne policije za progon komunista. Kad bi se slučajno desilo da Car odsvira onu “Duni, vetre, malo sa Karpata”, kafanu bi zatvarali, a primaša bi odvodili u zatvor. l koliko puta je dolazio u studio Radija neočešljan sa slamkama u kosi, uspomenom na beogradsku “glavnjaču”. Ili ne bi uopšte došao na emisiju. Celu nedelju bi ostao u tamnici.
Ponekad bi policija napravila raciju u kafani. Pretresali goste, odvodili za njih “sumnjive”, pretili vlasniku… Ali, nikad, ništa nisu mogli da otkriju. Priča se da je uvek uoči takve gužve, Carevčev gost bio jedan žandarmerijski kapetan, neki Rade Gane. Sedeo bi samo u uglu, polako pio i ništa ne bi govorio. Carevac je odmah znao: za sutra uveče je planirana racija…
III
Kad je počeo aprilski rat prva bomba hitlerovskih “Štuka” pogodila je “Savinačku kasinu”. Carevac je tada već bio u svom selu, i istog leta postao ratnik u Požarevačkom partizanskom odredu. Četovao je u svom rodnom kraju, držao mitinge, pozivao narod u revoluciju, – a uveče svirao. Vrlo često govorio je političkom komesaru:
“More nisam ja za političara, ja sam za muziku stvoren.. ”
Ali je dobro znao: u ovom ratu su potrebni borci, pa bili političari ili muzičari…
Voleli su ga i narod i partizani
Voleli su ga i cenili. Od komandanta Veljka Dugoševića do najmlađih boraca. On je bio onaj stariji drug. Imao je tada 46 godina i borci su ga čuvali da ne ide u prve borbene redove. Ni onda kada je oslobađano Veliko Gradište (20. septembra 1941.) ni kad se napadao Kličevac, kad su se mitraljirali nemački drednoti na Dunavu.
Narod ga je voleo i slušao. Poštovali su svaku njegovu reč, i zbog muzike koju je voleo, i zbog patriotizma koji ga je odveo u rat.
“Za tebe Care sve?” – govorili su njegovi Braničevci kad bi išao u akcije prikuljanja hrane za borce.
Kad su nemački tenkovi prodrli u Gradište i kad su “štuke” bombardovale Rabrovo, bodrio je kolebljivce:
“Mogu nam otimati gradove, ali nas ne mogu uništiti! Mi nismo obični ratnici. Mi smo komunisti!”
Svojom postojanošću i odlučnošću podizao je moral. Svoj i svojih drugova: Buđonija, Pere Metalca, inženjera Draškocija, Gandija…
U jesen 1941. počele su teške borbe. Neprijatelj je navalio sa svih strana. Partizanske čete su desetkovane, povlače se na istok u planine. Neki prijatelji su mu govorili: “Ostani, sakrićemo te dok prođe ova gužva!”, ili “Beži preko Dunava!”
Car je ostao – ali s partizanima…
Kako su me zarobili
U februaru iduće godine došao je opet u svoje selo, ne samo da prezimi već i da prikuplja borce. Neko je od doušnika saznao za njegovo prisustvo i pozvao neprijateljske vojnike… Uhvatili su ga na spavanju. Gledali ga s nevencom. Taj čovek zbrčkanog lica, s dugom već prosedom kosom, u seljačkom gunju i suknenim čakširama. Je li moguće da je to čuven muzičar poznat s radio-talasa? Car!?
“Bila je te godine strašna zima. Sneg, da se nije moglo kretati” – govorio je Vlastimir Pavlović 10. Juna 1958. godine stručnom saradniku Istorijskog arhiva Beograda. Davao je izjavu o svom zarobljeništvu, o Banjici. To su jedine njegove reči o ratu sačuvane od zaborava.
“Sneg, veliki, da se nije mogla uhvatiti veza… Bio sam smešten u Carevcu, kod jedne žene, neke moje daleke rođake, koja je imala samo jedno dete, u osnovnoj školi. Pored sve konspiracije, dete je ipak zapazio da se ja tu krijem… Morali smo da mu odamo tajnu. Ono je zaista lepo igralo svoju ulogu sve do fatalnog momenta kada je u kuću došao čovek koji nije bio u četnicima, ali je i dalje s njima sarađivao…”
“Moje sklonište bilo je otkriveno – nastavlja Carevac svoje kazivanje. – Morao sam da pređem u drugu kuću. Tamo sam, naravno, pošao bez oružja. Zbog domaćina. Bilo je tada vrlo opasno ako u nekoj kući neprijatelj nađe naoružanog čoveka. Nameravao sam da sutradan uveče pređem opet na drugo mesto. Međutim, u zoru čuo sam lavež pasa. Pokušao sam da pobegnem na zadnja vrata, ali je kuća bila opkoljena. Bar jedno 15 ili 20 ljudi bilo je svuda okolo… Pošto sam bio bez oružja, odmah su me uhvatili. Odatle sam odveden u Veliko Gradište… Posle u Požarevac…”
Svezali su ga i poveli. A u dnu staje bila je u slami skrivena crna kutija s violinom. Poneli su i nju…
Okupatorska štampa likuje
Kako je tek neprijatelj likovao kad je saznao da mu je u ruke pao Vlasta Carevac, jedna od najpopularnijih ličnosti Beograda, Požarevca i cele Srbije. Prvo je okupatorska “Obnova” pisala (u petak 30. januara 1942. godine pod krupnim naslovom “Poslednja avantura Vlastimira Carevca”) da se među požarevačkim partizanima nalazi i on. Naravno tih nekoliko reči kiptile su od pakosti i zajedljivosti.
Navodeći imena nekoliko rukovodilaca požarevačkog partizanskog odreda, “Obnova” beleži da su “posle pogibije Veljka Dugoševića, učitelja iz Turija, glavne komunističke vođe koje su preživele – Žika Popović, učitelj iz Rabrova, koji je postao komandant preostalih komunističkih bandi u istočnoj Srbiji, i Vlastimir Pavlović zvani Carevac, samozvani advokat Beograda, primaš u narodnom radio-orkestru, kafeđija sa Čubure i poznati avanturista koji je pred sam rat bio uhapšen od Uprave grada zbog komunističkih manifestacija u svojoj kafani.”
Dve nedeije kasnije, (ponovo u petak) 13. februara 1942. “Obnova” ushićeno saopštava “Hvatanje Vlastimira Pavlovića Carevca, beogradskog primaša i kafedžije”. Tekst ima ton zvaničnog saopštenja.
“Jedna žandarmerijska patrola uhvatila je juče u jednom selu u neposrednoj blizini Požarevca, beogradskog advokatskog pripravnika, kafedžiju i primaša Vlastimira Pavlovića Carevca koji se još od letos nalazio na čelu jedne komunističke bande, a koji je sada po slomu komunističke akcije, pobegao u selo kod jednog svog prijatelja u čijoj je kući uhvaćen. Carevac će biti predat prekom sudu.”
“Zvanični dnevnik izdajnika Milana Nedića, beogradsko “Novo vreme” objavilo je tu vest dva dana kasnije (u nedelju 15. februara) ali već sa čvršćom konstatacijom – da je “Vlastimir Pavlović Carevac predat prekom sudu”. Javnost je dobro znala šta ta jeziva i kratka rečenica znači. Carevac je mrtav. Više ga ništa ne može spasiti.
IV
Sudbina je pak bila drugačija. Carevac je tog zimskog i snegom propterećenog dana doteran u Požarevac. U svom klasičnom gunju, razdrljene košulje, vezan lancima. Zatvoren je najpre u podrum kafane “Mali bulevar” iste noći prebačen je u gestapovski zatvor. Sutradan je nekoliko hrabrih požarevačkih građana pošlo gestapovskom šefu Mihajlu Baumanu da moli za život umetnika. Bio je dovoljno poznat i veliki. Okrutni gestapovac odgovorio je da to nije njegova stvar već srpske policije.
Komandant misli da se razume u muziku
Nemački krajskomandant u Požarevcu izvesni Klauzen, hteo je da izigrava čoveka koji se razume i ceni umetnost. Pristao je da primi delegaciju. Hladno je procedio: “Dovedite mi tog muzikanta!” Carevca su nedićevci poterali kroz Požarevac vezanog lancma. Svet je tužno pratio negovu malu ali stamenu figuru i dugu kosu umršenu zimskim povetarcem, onaj njegov večiti gunj, koji je uvek nosio ispod kratkog kaputa. I lance u koje su mu sputali ruke. Išao je bard narodne muzike požarevačkim ulicama uzdignute glave. Ljudi su zastajali na trotoarima i nemo ga posmatrali odajući mu počast.
Kad su ga uveli nemačkom komandantu, Klauzen je zatražio da ga odvežu. Kraj njega su stajali kapetan Goldaler, inače u civilu bankarski činovnik i obavezni obaveštajac Vizner. Svi su ga dugo, ispitivački i oštro posmalrali. Komandant poče prvi. Bujica psovki i pretnji ispuni odaju uz ono obavezno: “Zašto ste bili, vi, kao umetnik, komesar komunističkim banditima?”
To je moje opredeljenje
Carevac polako okrete glavu ka prevodiocu. Znao je nemački i za toliko razumeo pitanje ali je hteo da se baš u ovom trenutku ne služi jezikom okupatora. Odgovor je bio: “To je moje ubedenje i od njega nikad neću odstupiti!”
“Ni pod vešalima!?”
“Ni tad.”
Zaneme “cvet požarevačkog građanstva”. Krajskomandant Klauzen cinično se osmehnu: “Možda ipak vi niste muzičar, violinista, umetnik, maestro…?”
Sva tri nemačka oficira okrenuše leđa i zagledaše se nekud kroz prozor u smetove, u sneg. Tada promuca Boža Paviović, bivši veliki župan požarevačke oblasti, koji je predvodio delegaciju Požarevljana da mole za Carevca:
“Hajde Care, zasviraj! Glava je u pitanju. I tvoja i naša!”
“Car više ne svira”
Na stolu je bila već pripremljena violina. Carevac steže prste u pesnicu. Onda polako iskorači samo jedan korak i pruži ruku. Onaj podoficir je stajao kraj vrata, priskoči i prinese mu violinu. Dugo ju je držao u rukama, milovao vlažnim očma strune na gudalu, kobilicu, vitki vrat instrumenta, žice što su već počele da podrhtavaju. Onda je podiže, savi malo glavu i prevuće gudalom…
Odsvira samo jednu frazu šumanovog “Sanjarenja”. Ne okrećući se Klauzen dobaci: “Dalje… Još… ” Carevac pre prevodioca odbrusi:
“Dosta! Car više ne svira!” Vrati violinu podoficiru koji je zanemeo i ne mrdnu.
“Dovraga! – dreknu Klauzen – Svršeno je s vama! Vodite ga u policiju…”
Car se lagano okrete da primi opet lance i da s još uzdignutom glavom pođe požarevačkim ulicama. Kroz sneg…
Na Banjici, soba broj 26
Sutradan, 20. februara 1942. izveden je pred ljotićevski preki sud koji je izricao samo smrtne kazne. Tužbu je zastupao “dobrovoljački kapetan Nenad Branković”, predsednik suda bio je major Mirko Čubrilo, a članovi kapetan Simeun Dimitrijević i kapetan Pavle Pavlović. Vrto brzo doneta je kratka presuda. Carevac se “oslobađa smrtne kazne”, ali sud nalazi da se “akta ovog predmeta upute redovnom građanskom sudu na dalji postupak”. To je značilo u stvari izručivanje beogradskoj “specijalnoj policiji”, odnosno zatvaranje u zloglasni logor na Banjici, odakle put najčešće vodi u smrt. Okovan, razdrljene košulje, u svom “večitom gunju” Carevac je vozom, pod naoružanom pratnjom sproveden u Beograd.
Ali i tu je Car bio onaj isti. Veliki. Dostojanstven, čovek. Borac.
“Iz Požarevca sam sproveden u Specijalnu policiju, u Beograd – nastavlja svoje kazivanje Carevac saradnicima Istorijske arhive. Ispilivala su me dva islednika… Tukli, naravno… Onda su jedne noći iznenada prekinuli saslušanje. Dakle, pre nego što je ispitivanje završeno bio sam prebačen na Banjicu. Tamo sam saznao da je ubijen zloglasni agent Kosmajac. Znači sve je prekinuto – određen sam za streljanje, za odmazdu za jednog agenta…”
“Na Banjicu sam prebačen s grupom od 20 drugova i smešten sam u sobu broj 26. S nama je bila i jedna omladinka. Mislim da se zvala Dana. Bila je studentkinja i kasnije je streljana. Zatim jedna grupa iz električne centrale u kojoj je bio Borivoje Savić. On je strahovito bio pretučen u Specijalnoj policiji. Njegov otac bio je poslužitelj na univerzitetu i kao talac bio u mojoj grupi. S njim sam posle transportovan i za Beč… U sobi 26 zatekao sam Uglješu Radića, brata Divne Đoković-Radić, odlične glumice. Umro je kasnije. Zatim Milorad Ašković, koji je bio transportovan u Norvešku. Preživeo je rat…”
U očekivanju smrti
“Iste noći, nešto posle našeg dolaska – pričao je Carevac prvi i jedini put o svom životu na Banjici – doteran je još jedan “transport” ili dva. Sećam se jednog mladića koji je umro u sobi te noći; bio je strašno, do smrti, pretučen u “specijalnoj”. Te noći bila je stroga pripravnost. Nismo smeli da ležimo uza zid, nego smo svi bili nabijeni u sredinu sobe. Niko nije smeo da izgovori ni jednu reč. Ni da se pomeri, skoro…”
“Znali smo da smo odvojeni za streljanje. I da je to naša poslednja noć, pa ipak, hladnokrvno smo očekivali jutro, da nas prebace na strelište, u Jajince… Čula se s vremena na vreme neka buka u hodniku, pa posle opet zavlada jeziva tišina, predsmrtno.. Očekivali smo svakog časa da dođu po nas. Ali niko nije došao.”
Ujutru neko procedi: “Ostadosmo za iduće mučenje”…
Ubijali su iz obesti, svuda
“U našoj sobi, – nastavlja Carevac – bilo je takođe i kriminalaca, švercera, crnoberzijanaca. Našao se i po neki četnik. Atmosfera nije bila najpogodnija. Ljudi su se čuvali jedan drugog. Pa ipak, imali smo snage da se okupimo, organizujemo i ublažimo koliko-toliko sve te muke…”
“Često bi poneko bio izveden na streljanje. Pojedince su ubijali tu u logorskom dvorištu. Za nešto više od dva meseca koliko sam proveo na Banjici, streljano je tako pet ili šest zarobljenika. Streljan je i jedan mladić, gotovo dečak, iz Hercegovce. Bio je osumnjičen da je spremao atentat na Vujkovića, upravnika logora. Streljan je uprkos intervencijama i molbi.”
“Ključari su bili neki Milan i neki Lala. Oni su tukli za najmanju sitnicu. Tu pred vratima u hodniku, za čas premlate čoveka. Gotovo ni za šta, recimo, ako samo malo posrne iz stroja kad se ide na umivanje…”
V
“Nešto kasnije sam prebačen u sobu broj 4. Takozvanu sobu smrti – nastavlja Carevac svoju priču o Banjicu, logoru i drugovima. – Tu sam zatekao književnika Velibora Gligorića, pa profesora Đelinea, Luku Jovanovića, Dugalića, Lazu Bajčevića i druge… Bilo je to u vreme oko sto ljudi u toj sobi. Nekog organizovanog kolektivnog života nije moglo biti, jer je to bilo vreme kad se nisu delili paketi. Ali, mi smo ipak nekako uspevali da organizujemo zajedničke dogovore. Ljudi su po dvojica ili trojica šapatom razgovarali. Trudili smo se da održimo duh kod svih uhapšenika, da nadvladamo malodušnost i potisnemo neizvesnosi.”
Velibor Gligorić, drug i sapatnik o caru
“Često smo maštali o pobedi – kazuje Carevac. – Drug Žorge, koji je doteran iz niškog logora, pričao je često da će banjička tamnica posle rata da bude pretvorena u bolnicu… Neke organizovane veze sa spoljnim svetom nije bilo, izuzev nekih pojedinačni, onako kako se ko smeo da dovija. Sećam se da je s nama bio jedan dečak. Fransis Trebinjac, sin profesora Miloša Trebinjca. Njegova majka Francuskinja, uspela je da se nekako dopisuje s njime. Bile su to možda jedine vesti koje smo dobijali s one strane žice…”
Velibor Gligorić zabeležio je u svojim uspomenama nekoliko detalja o susretu s Carevcem u banjičkim ćelijama:
“Našao sam ga u donjim odajama logora, zloglasnim “sobama smrti”. Soba, u koju sam preseljen, bila je već najvećim delom ispražnjena masovnim streljanjem u kojima bi pogubljen i književnik Ilija Petrović, takođe borac iz odreda Veljka Dugoševića. Soba se punila novim kandidatima smrti. Nabijeno je u nju oko dve stotine ljudi. Carevca je očekivao put Jajinaca, kao i druge borce, tu u donjim odajama pakla.”
“Logorske vlasti mučile su internirane i glađu. Povremeno su davale dozvolu za unošenje paketa sa hranom u logor, i ništile ih. Igrali su se sadistički sa životom ljudi koje su spremali za strelište i vešala. I pljačkali. Tako su posle dužeg iscrpljivanja glađu lišile paketa krojača Žarka Kočovića i mene. U “sobama smrti” tada nije mogla da se organizuje zajednica ishrane. Logorske vlasti smeštale su u njih pored političkih zatvorenika, i ljude problematične, kriminalce i one koji su krenuli u izdaju. Organizovanju zajednice pratila je najsurovija kazna. Već je izvršeno egzemplarno javno vešanje u logorskom krugu. Carevac tad dobi vrlo skroman paket. Dođe s njime kod Kočovića, dotle nepoznatog mu, i kod mene i sa nama ga podeli. Spontano, drugarskom čovečnošću.”
“Posle nekog vremena ođveđoše ga sa velikom grupom na prinudni rad. Na rastanku zagrlili smo se. Odveđoše ga u Austriju i tamo dopadne zatvora u Beču, a iz njega – čudovišnog logora u Dahauu …”
Poslednji paket podelio je s drugovima
Pre nego što se stiglo đo Dahaua, bilo je još mnogo iskušenja. Kao prvo – glad.
“Nekoliko dana posle dovođenja naše grupe – kazuje Carevac – primljeni su paketi s namirnicama. Oni su primani dva puta nedeljno: četvrtkom i nedeljom. Nekoliko drugova iz moje grupe primilo je po paket. Ja nisam… Ubrzo je primanje paketa bilo obustavljeno, ne znam iz kog razloga. Počelo je ponovo tek u maju. Tako da sam ja primio samo jedan paket, pred 1. maj, sledeći nisam, jer sam već odveden u Beč… ”
Banjička “soba smrti”. Neprestano iste misli: na smrt i na glad. Sutra se puca u tebe, ali danas – bar komad hleba. Glad je najužasnije osećanje, ali ni hleb nije jedino čemu se žudi: “U jednom trenutku izvršena je “blokada” paketa – seća se tih jezivih prolećnih dana 1942. godine Filip Marjanović -. U “sobi smrti” nastupila je prava glad, gde su ljudi, i pored visokog nivoa političke svesti, najčešće mislili o hrani, neprestano je sanjali… Međutim, mada sam kratko vreme bio s Carevcem, zapamtio sam njegov odgovor kada sam ga jednom upitao “Jesi li gladan?” On je ćutao dugo. Onda je polako rekao “Voleo bih da sad imam svoju violinu. Uveren sam da bi ste svi bili manje gladni, da biste bili snažniji i bodriji… ”
Iz logora u logor
“Jednog dana – potresno priča Carevac dalje – došao je neki agent i zatražio da se jave oni koji žele da idu na rad u Nemačku. Izvestan broj se javio. Mi nismo. Ja i Velibor Gligorić i još neki. Oni koji su se javili bili su premešteni u drugu sobu, a mi ostadosmo u “četvorci”… Ubrzo su nas sve izveli iz sobe. Bila je neka gestapovska komisija koja je vršila ko zna kakvu reviziju. Posle su nas vratili natrag. Nekoliko dana kasnije, opet je bilo prozivanje. Rečeno je da svako ko bude prozvan uzme svoje stvari i izađe iz sobe. Tako se prozivalo i za streijanje. Čuo sam i svoje ime, uzeo stvari i lagano pošao…”
“Odveli su nas u sobu broj 13. Tu smo ostali dan ili dva, a onda su nas prebacili na staro sajmište, preko Save. Bio je 6. Maj. Tamo su obrazovali transport za Norvešku. Tu sam ostao pet dana… Bio sam smešten u nekom paviljonu na gornjem spratu. Vesti su bile strašne. Čini mi se da sam bio svedok poslednjem ubijanju Jevreja kod nas. Oni su stizali na sajmište i odmah upućivani u gasne komore. Trpali su ljude, u odaje iz kojih niko nije izlazio živ…”
Kad je prolećno sunce pripeklo, Car je pošao na novi put. U nove logore. Tamnice smrti. Ali i bastione izdržljivosti, prkosa i nepokornosti.
Kako spasiti prste violinisti
To putovanje u nova mučilišta dovodila su ponekad Cara u najteža iskušenja. Ne straha od gladi, ni kukavičluka ili neizvesnoti. Bio je to strah od sebe samog, od svoje umetnosti…
Jedno takvo iskušenje opisao je general potpukovnik Aleksandar Vojinović kada se kolona interniraca zaustavila kraj Beča u logoru Hajligen Krojc, krajem proleća 1942:
“Nikad nisam saznao ko je obavestio upravnika logora da se među nama nalazi i čuveni violinista Vlastimir Pavlović Carevac. Tek upravnik je zahtevao da Carevac – svira.
– Vi ste umetruk, virtuoz na violini? – upitao je upravnik.
– Nije tačno! – rekao je Carevac
– Želim da vas čujem, iako ne verujem u vašu umetnost.
– Ne umem dobro da sviram, ne mogu…
Upravnik je u jednoj ruci držao violinu u drugoj korbač.
– Prebiću vam prste, nikada više violinu nećete uzeti u ruke.
Uplašili smo se da Carevca ne pretuku, zalo smo U horu povikali:
– Sviraj, Care! Za nas sviraj…
Carevac je stajao utučen. Gledao je upravnika, pa nas. Ćutao je nekoliko trenutaka, a onda uzeo violinu u ruke… ”
Poslednji akordi odsvirani u logoru kraj Beča
“Počeli su da se okupljaju logoraši i stražari – piše dalje general Aleksandar Vojinović. – Svaki sa svoje strane. Carevac je najpre naštimovao violinu, okrenuo leđa stražarima i poklonio nam se. I zasvirao – stare narodne pesme, koje su grlile srce i dušu. Sećao sam se domovine, drugova u Topličkom odredu, svega i suze su počele da mi se slivaju niz lice. Plašio sam se da drugovi ne primete da plačem, ali gotovo su svi plakali.
Carevac je završio tušem.
Spustio je glavu i ćutke saslušao aplauz nas zarobljenika i stražara. Gorke li sudbine, pomislio sam. Nemci ga pozdravljaju zbog umetnosti, a mi, osim toga i zato što nas je vratio, bar za nekoliko divnih trenutaka, divnih nezaboravnih – u domovinu.
Posle ćutanja, Carevac je naglo podigao glavu i s prezirom pružio violinu najbližem stražaru.
Onda se vratio nama.
Odatle iz Hajligen Krojca, išlo se u “fabrike smrti”, u koncentracioni logor Dahau, gde je uništavanje ljudi podignuto na “industrijski” stepen: gasne komore, vivisekcije, sterilizacije, iznurivanje glađu, iscrpljujući rad, krematorijumi… Tu je u žicama, pred mitraljezima, pod gestapovskim korbačima Carevac brojao dana ne nadajući se više ničemu. Pa ipak…
VI
Njegovi drugovi iz Dahaua pamte da su ga često viđali, dok je ležao na tvrdoj logoraškoj postelji kako nemirno pokreće prste leve ruke kao da drži violinu i dodiruje njene strune. Kao da tu, gde je smrt carovala, izvlači u magnovenju melodije iz Pomoravlja. Stiga. Braničeva… Prsti su mu ono čime je stvarao svoju umetnost. Njih treba sačuvati da ne popuste, svejedno dokle će se živeti.
Ne pokazati nikad da si slab
Živeti – znači boriti se. I zato je on, Car, ovde u krugu smrti bio jedan od rukovodilaca partijske organizacije. Bodrio je drugove da istraju, da ne pokleknu, da nađu snage i izdrže glad i torturu… A on sam – jedva se kretao. Znao je da ga pluća opet muče, njegova krhka pluća koje je još davno pre rata počela da nagriza tuberkuloza…
Poslednjih dana nacizma prebačen je u četu za spaljivanje, gde je od jutra do mraka gurao kolica znajući da će poslednji biti i on, u takvim istim kolicima, na putovanju u nebo. Kad je sasvim iznemogao, oni malo snažniji od njega, nosili su ga na rukama na posao. Nije smeo da ostane u baraci. To je značilo smrt. Samo jednom je ostao. Iscrpljen, u nesvesti. Tad su topovi gruvali već pred logoraškim žicama i čula se grmljavina tenkova. On nije čuo ništa. Ni da je stigla sloboda…
Kako se spasiti – hrane
Rat je završen. Ali borba za žrvot nije prestala. Prvi dani u slobodi nosili su sobom novu opasnost. Ovog puta smrt je vrebala – od hleba. Carevac, iako bolestan, sav u škrofulama, iscrpljen i gladan kao i svi ostali, dobio je zadatak, kao partijski rukovodilac u logoru, da organizuje sve jugoslovenske internirce za povratak u domovinu. A to nije drugo značilo, već samo da – ostanu živi! Da se odbrane od hleba. Da izgladnele organizme ne unište naglom i obilnom hranom, koje je bilo dosta.
Kako se hraniti? Bilo je pitanje života ili smrti. Malo, samo malo dvopeka i komadić mesa. Carevac je išao od druga do druga i molio ih da malo jedu. Naređivao. A kad je bilo potrebno i – otimao. Na konzervama bi obeležio crtom dokle se može pojesti za doručak, dokle za ručak, za večeru. Oni koji ga nisu poslušali postali su poslednje žrtve Dahaua…
Sloboda dolazi s violinom
Carevac, kao član pokreta “zbijenih Jugoslovena” bio je jedan od organizatora otpora pritiscima profašističkih i monarhističkih emisara iz bivših oficirskih zarobljeničkih logora. Tako je pod njegovim rukovodstvom ismejan jedan general bivše Jugoslavije, koji je pokušao da savetuje internirce da ostanu tu i ne vrate se u “komunističku otadžbinu”. Doviknuli su mu: ” Mi smo Titovi vojnici! ” – i general je uz zvižduke – pobegao.
Nekoliko nedelja posle oslobođenja, u ruševinama neke kuće blizu logora, Carevac je našao ono o čemu je tri godine žudeo: violinu. Na žalost imala je samo jednu žicu. Pa ipak, on je mogao i na njoj da svira. Iste večeri čula se ponovo melodija, tiha, setna: “Vinogradi suze liju, tuga golema…” – I suze su tekle.
Kao onog jezivog proleća u logoru Hajligen Krojc. Ali, ovog puta suze radosnice. Tu violinu sačuvao je poznati gimnastičar i novinar Ivan Sedlaček. I doneo je u Beograd.
Radostan susret kraj ruševina krematorijuma
Nekoliko nedelja pred povratak u svoj rodni kraj Carevac je sreo jednog logorskog druga s Banjice. Dva internirca ponovo su se radosno zagrlila. Velibor Gligorić našao se tada u Nemačkoj da organizuje repatrijaciju ratnih zarobljenika i interiraca.
“Neposredno po završetku rata nađoh ga u Dahauu – zapisao je o tom ponovnom susretu s Carevcem. Dođoh iz Minhena, prateći člana naše vojne misije iz Pariza. Bio je od strane američkih vojnih vlasti oglašen karantin zbog tifusa, no mi dobismo dozvolu da u logor uđemo. Na kratko vreme pre toga oslobođenjem je zaustavljena fabrika smrti. Prisutna je pustoš smrti u logorskom krugu. Njime se kretao svet u senkama ljudskih života. U sećanje mi se upisaše vizije o tom svetu živih skeleta i onih sa očima ugašenim, kako u ponornoj rezignaciji sede ili leže kraj ljudskih leševa. Užasava viđenje nacističkog zločinačkog krematorijuma koji uli u nas grozu, jer smo znali da ie donedavno, zbog vršenih u njemu masovnih umorstava, izbacivao dim od užarenih ljudskih tela.”
“Još su bili sveži tragovi i masovnog zverstva koji počiniše nacisti kada su na prilazu logoru uništili čitav transport ljudskih bića svirepom smrću. U tom stravičnom ambijentu zagrlio sam Carevca kao da sam ga pronašao na drugoj obali života i bio mi je opet vrlo drag njegov lik iz koga je zračila neporažena vera u život i čoveka”.
Sa tom verom Carevac se vratio u Beograd, da preboli logorske rane, ponovo uzme svoju violinu, obnovi orkestar i više od dve decenije svira pred mikrofonom.
Samo jednom se razočarao. Ne u čoveka već u ljudsku pakost. Na jednom sastanku, neko je zlobno postavio Caru pitanje: “Pa, dobro, kako baš ti da preživiš dušegupke Dahaua?” Ništa mu nije odgovorio. Digao se i u grobnoj tišini, lagano napustio prostoriju.
Muzika je za njega bila sve, ceo život
Drhte strune violine, razleže se setan melos, srca su uzbuđena. To Carevac svira narodne melodije, oživljene snagom njegove interpretacije. One ostaju na gramofonskim pločama, magnetofonskim trakama, u dušama i srcima onih koji istinski vole narodni melos. Njegov prijatelj i drug više od tri i po decenije, kompozitor i dirigent Đorđe Karaklajić ovako ocenjuje Carevčevu umetnost:
“Carevac je dao obeležje čitavoj jednoj epohi narodnog melosa, jer je pored svojih dela za sobom ostavio dosta učenika, pevača, svirača, koji nastavljaju njegovo umetnčko shvatanje i interpretaciju narodnog melosa.. Carevac je kao seljače upio na izvoru autentične tonove narodnog melosa, koje je kao zreo umetnik sublimisao i vraćao narodu…
“Carevac je sve podredio violini. Bio je odličan pevač, ali je prestao rano da peva. Interpretirajući pesmu, on je svirajući pevao. Kroz tonove njegove violine mogla se takoreći razaznati svaka reč teksta… Carevac je duboko ponirao u svaku narodnu melodiju izvlačeći iz nje prvenstveno umetničke valere. Nije zloupotrebljavao tehniku, čemu su skloni mnogi interpretatori sa velikih tehničkim mogućnostima. Tehniku je podredio interpretaciji…”
“Kod njega je muzika bila u prvom planu… Prilikom sviranja narodnih igara, uvek je pred sobom imao igrača, jer je i sam bio odličan igrač. Često bi tumačeći orkestru prvo zaigrao kolo, pa ga onda zasvirao. I sam je komponovao dve igre, ali je u mnogim pesmama i igrama često uobličavao formu i određivao zakonomernost ukrasa melizmatike..”
Više od pet decenija Carevac je svirao.
VII
Pred mikrofonom Radio-Beograda svirao je od časa njegovog nastajanja ali nikad nije pevao. lako je imao lep glas, brzo ga se odrekao. Nikad nije dao ni jedan intervju preko radija. Samo jednom, kad se beležila tridesetogodišnjica Radio-Beograda marta 1959. kazao je nekoliko rečenica. Tehničari su blendovali “Žikino kolo” u majstorskoj interpretaciji starog Cara, a spiker je, očito uzbuđen, najavio:
“Ovu violinu poznajete. Svira Vlastimir Pavlović Carevac. Njegovi još uvek elastični prsti dodiruju zategnute strune, gudalo se penje i spušta a bezbroj tako prijatnih tonova ispunjavaju sve oko nas… Trideset godina je on tu, u našem studiju, pred mikrofonom… Pola veka posvetio je narodnoj muzici… Sada je prestao da svira, spustio je violinu, prilazi mikrofonu. Trideset godina slušali smo samo njegovu muziku, a sad evo govori nam on, Carevac lično.”
Jedine Carevčeve reči izgovorene pred mikrofonom
Čuo sam potom sonorni glas, onaj uvek simpatičan naglasak donjeg Pomoravlja, Stiga i Braničeva:
“U leto 1929. godine pozvan sam iz Radio-Beograda da dođem i nastupim sa svojim orkestrom… u studiju, radi emisije… U to vreme svi članovi orkestra biti su muzičari-amateri, inače intelektualci… Evo nekoliko imena, takoreći celokupnog orkestra: dr Milutin Radivojević, lekar, sudija Čupić, koji je takođe pevao… zatim, arhitekta Siniša Savić, službenik PTT Milan Lukić, doktor Bata Živković, pa Boža Todorović, diplomirani pravnik… i drugi, jer smo se menjali, sem mene i dr Radivojevića… Svi smo bili mladi… I dobro smo svirali… Žao mi je što danas jedino mogu ja da oživim uspomene na te dane i doktor Bata Živković, potpukovnik JNA… Ostali su pokojnici… Tada mi ni na kraj pameti nije bilo da ću toliko dugo imati mogućnost da sviram u to jedno uvo, u mikrofon… Tada, kao i danas, najčešće smo svirali srpske narodne pesme i igre…”
Tehničar je ublendovao ponovo muziku Carevčeve violine. Spiker je nastavio:
“Jedna pesma iz tih dana. Jedna od onih mnogobrojnih koje su direktno izvođene pred “otvorenim” mikrofonom u malom studiju na vrhu zgrade Akademije nauke u Knez Mihajlovoj ulici, gde se nalazio prvi studio Radio-Beograda… Plava svetiljka je zatreptala. Upalila se crvena. Orkestar počinje da svira… ”
“Al’ me namuči sinovac”
Carevac se okrenu k meni. Nikad mu nisam video takvo lice. Čelo se orosilo kapijicama znoja…
– Al me namuči, sinovac… Šta mi je trebalo da pričam. Moje je da sviram…
I ode. A sve je trajalo samo minut i 55 sekundi. Zajedno sa svim cezurama.
Retko je govorio o sebi. Uvek i samo o – muzici. Najređe bi spomenuo vreme ratno. Tek pokatkad, kad se prsti umore od sviranja i kad čašica “ružice” probudi uspomene, pričao bi vise za sebe nego prijateljima kod “Zore”.
“Bio sam određen za spaljivanje… Nisam imao snage da izdržim… Ja, predratni tuberkulozni bolesnik, kopnio sam od gladi.. Ali nije me htelo. Od gladi i žeđi nije mi suđeno da umrem…”
Poslednjih godina neprestano je žuđeo za rodnim krajem u koji je sve ređe stizao da ode. Koliko puta bi se dogovorio sa nekim prijateljem: “Da skoknemo, koliko na obdanicu…” I obično nisu mogli da “skoknu”…
Za njega se znalo: nikada nije svirao zbog para, nije se pogađao za honorar. Raznorazni muzički “menadžeri” pozivajući ga na koncerte obično su mu davali pet puta manji honorar od onog koji bi dobijala neka trenutno važeća “zvezdica” narodne muzike. To ga nije bolelo. Njegova muzika ne može da se plati. Bio je svestan toga. A još više da zbog hiljadu-dve neće biti siromašniji… Bunili su se oni drugi, koji su u tim postupcima videli duboku nepravdu. Car se nije bunio. Dostojanstvo mu nije dozvoljavalo…
Vest koja je iznenadila svet i ožalostila
Iznenada, kad se niko nije nadao, prostrujala je jednog zimskog popodneva vest: umro je… Prvi je saopštio spiker Radio-Beograda. Uveče na televiziji poslednji put se pojavio njegov lik. Sutradan su sve novine u zemlji zabeležile: Umro je Carevac.
“Mada je imao preko 50 godina radnog staža, nije otišao u penziju – pisala je “Borba”. – Samo je smrt iznenadna i okrutna mogla da ga odvoji od violine i studija Radio-Beograda. Jer još juče, Carevac je bio u studiju VII, stajao ispred orkestra i energično mahao gudalom. Prva violina naše narodne muzike prestala je zauvek. Ostale su samo trake u diskoteci Radio-Beograda da podsećaju na Carevca, na toplinu njegovog tona, na majstorsko izvođenje… ”
“Posle kraće bolesti – pisala je “Politika” – juče u 13.40 časova preminuo je u Dijagnostičkom centru u Beogradu Vlastimir Pavlović Carevac, istaknuti interpretator narodnog melosa, šef Narodnog orkestra Padiotelevizije Beograd. Odmah posle rata, juna 1945. kao težak bolesnik došao je u Beograd i po povratku stavio se na raspolaganje Radio-Beogradu. Otada pa do svoje smrti vodio je Narodni orkestar… Kao veliki poznavalac i izvođač narodnog melosa, on nije bio samo šef orkestra već i pedagog – učitelj mnogih pevača i svirača…”
Nije napunio ni sedamdeset godina
“Sedamdeseti rođendan nije dočekao – beleži dalje “Politika Ekspres” – Njegova violina je zaćutala. A svirala je svuda: na televiziji, radiju, koncertnim podijumima i u malim kafanama periferije” – Koji kraj najviše volite? –
pitali su ga.
“Čuburu! ”
Zašto?
“Čini mi se da nikad nisam padao u takav sevdah kao u malim čađavim kafanama ovog kraja, koliko puta sam dočekao zoru u “Kikevcu” i “Sokolcu” svirajući ozarenim licima zidara, dimničara, kočijaša, bifeđija. Kad umrem recite – “Carevac je odsvirao“. Samo to. Ne volim govore i nekrologe.”
“Umro je, govori se, poslednji pravi beogradski boem koji nije mnogo mario za udobni život – pisala je “Politika”. Svirajući, on je, kažu, sagoreo. Govori se da ga niko nikad nije video u zimskom kaputu ni po najljućem mrazu. A bio je diplomirani pravnik i mogao je da je hteo raditi stotinu poslova u kojima nema muzike. Sada kažemo: umro je onaj koji nas je jedino zabavljao svojom muzikom, bez odmora, bez prestanka. Jeste. Bio je veliki zabavljač, bez obzira na cenu koju je morao da plaća… On je bio obuzet svojim strunama. Njega je muzika iz naroda opsela. On je i nju zauzvrat proslavio…”
Pisalo je to u novinama posle 10. januara 1965. kada je u 13.40 prestalo da kuca srce Vlastimira Pavlovića Carevca.
Ni mrtav ne napušta Pariz
Prvog proleća posle Carevčeve smrti pesnik Branko V. Radičević je, lutajući pariškim bulevarima, bučnim i u zoru, zapisao odjeke Carevčeve uspomene: “Jedne večeri na Monmartru sretoše se četiri slikara i Vlastimir Carevac. Ulica Lipik. Tri koraka od Pigala. Gde se dovikuju mesari i piljari. A vino toče, prodaju jeftino vino kao najveći dar zemlje. Četiri slikara, četiri čudesne avanture, i Carevac, već mrtav. Ali sav od violine. On ih čudesno začara Drinom – vodom, koju, srećom, Binički pretvori u marš, čarobnim štapićem.
Bilo je to nezaboravno veče. U svetu nadničenja Carevac je svirao. Nevidljiv. Ali tako stvaran. Sa kosom preko čela. Sa izvijenim gudalom. I rodina je nicala sa crnim oranicama, sa smeđim žitištima i zelenilom vrbaka. Ko da odoli divnoj nostalgiji? I kako zaboraviti početak i kraj…”
Ko čuva uspomene
l tako već godinama. Uspomene na Cara ne gasnu. Od Monmartra do Braničeva. Ali, kad neko potraži podatke o njemu, jedva ako će naći nekoliko redaka u publikaciji “Ko je ko” izdatoj još 1957. godine od strane Saveza novinara Jugoslavije. Tamo kratko stoji: “Pavlović Vlastimir – Carevac, interpretator narodne muzike, rođen 7. oktobra 1895. u Carevcu, srez Ramski. Srbin. Adresa: Beograd. Bulevar revolucije 126. tel. 43-294. Pravni fakultet završio u Beogradu. Za vreme rata u logoru na Banjici, u zatvoru u Beču i u koncentracionom logoru Dahau u Nemačkoj”.
Njegovog imena nema u Jugoslovenskoj enciklopediji ni u Maloj enciklopediji Prosvete. Jedina ploča njegovih interpretacija izašla je devet godina posle smrti. Ni jedna muzička škola ne nosi njegovo ime.
Kao da je zaboravljen. Ali, Carevac se ne može zaboraviti…
Autor: Saša Marković
Svilen konac tekst
Svilen konac srbijanski kroj
sitna žica vezak tanak
ja malena, a ti sladak joj
Milane, Dragane
hej milovanje moje sa Morave
Košuljica izvezena
ja malena isprošena za Milana
svilen konac pletem od sna
tanka pređa srcem se tka
pa se pokida
hej zeljo moja pusta devojačka
Tanak konac pokid’o se sav
il’ je moja suza pala
svilen konac pokidala joj
Milane, Dragane
hej tugo moja, tugo sa Morave
Košuljica izvezena
ja malena ostavljena od Dragana
svilen konac pletem od sna
tanka predja srcem se tka
pa se pokida
hej zeljo moja pusta devojačka
