Ćira je išao polako. Onako kako ide samo onaj koji zna da ga svigurno čekaju.
Bio sam mali, možda šest, sedam godina, kada me baka prvi put povela da ga vidim. Nosila je korpu sa jajima za prodaju, a ja sam nosio balon od modre staniolske folije, vezan kanapom za ruku, da mi ne odleti. I obavezno kuvano jaje u džepu, jer se od vožnje ogladni, govorila je.
Stanica je mirisala na prašinu, kafu i onaj miris starog drvenog prozora, koji ne znaš da objasniš, ali ga nikad ne zaboraviš.
Kad bi Ćira stizao, najpre bi ga čuo. Duboko u brdima. Kao uzdah starog vola. Pa bi se pojavio dim. Pa tek onda on – crn, debeo, sav u zakrpljenim delovima, kao stara jakna od deda. Ali kad stane, svi ućute. I on stane, ne da izađu putnici, nego da se odmori. Tako mi se činilo. Jer, taj voz je bio umoran od života.
U vagonu – sve je škripalo. Drvena sedišta grebala su po nozi, prozor se otvarao na guranje, a kondukter je znao svakog po imenu. I uvek je neko nosio teglu sa kiselim krastavcima, koja se kotrljala kad voz skrene. A uvek je neko i zapevao. Bez razloga. Samo tako, iz stomaka.
Ćira nije prevozio ljude. On je prevozio uspomene. Komade života, upakovane u putne torbe od skaja, u miris hleba i jabuka. Nosio je i one što odlaze zauvek, i one što se vraćaju zauvek. I nijednom nije zamerio ako neko plače.
Zimi, prozori bi se zamaglili, pa bismo pisali po njima: ime, srce, pa još jedno ime. Ponekad bi se neko i poljubio. Prvi put. I taj bi poljubac ostao u vazduhu, negde između dve stanice, zauvek. Niko nije znao da se ljubi u vozu kao Ćiri.
A kad bi stao – znao si da si stigao. Iako možda nisi. Možda si samo zastao da udahneš. Jer s Ćirom si uvek imao vremena.
Danas…
Na tom mestu više nema stanice. Samo korov, i ona stara tabla „Pazite, voz!“
Nema ni voza, ni dima, ni onog konduktera sa šeširom nakrivo. Samo ja, koji nosim svoju ćerku na isto mesto. Da joj pokažem – ništa.
„Ćira je ovuda išao“, kažem joj.
Ona me gleda, zbunjeno, pa pita:
„A zašto je išao tako sporo?“
Ćutim.
Jer ne zna da ti koji idu brzo – nikada ne ostanu u srcu.
Samo oni što se sećaju svakog stajanja.
B.M.
Ćira
Ponekad mi se učini da još čujem…
ne zvuk, ne škripu,
već disanje.
Duboko, teško, toplo – kao čovek pred san.
To nije voz.
To je uspomena. To je Ćira.
Vukao se, niz pruge koje su, kao vene, raznosile život kroz tamnu, tihu Jugoslaviju.
Niz brda, kroz magle, kraj žita, kraj reka…
Kao neka stara pesma, koju niko više ne peva, ali se svako seća.
I gledali smo za njim – kako nestaje – ne kao nešto što prolazi,
nego kao nešto što zauvek ostaje.
U jutrima bez sunca, dok je sneg lepio prozore,
Ćira je dolazio, crn i umoran,
ali živ, kao stari deda što se ujutru razmrdava.
Na stanici – drveni kiosk, dve žene s maramama,
i tišina.
Ne gradska, ne prazna,
već ona što postoji samo tamo gde ljudi još govore šapatom, i ne žure da stignu.
Jer sve što je važno – stigne samo.
Ćira nije imao brzinu,
imao je pravac.
Ne ka mestu – već ka čoveku.
Jer kuda god išao, ljudi su se vraćali sa njega drukčiji.
Zagledaniji. Sporiji.
Puniji nečega što se ne može opisati.
Kao što ni dom ne opisuješ – već nosiš.
U Ćiri se govorilo tiho.
Pevalo tiho.
Plakalo u sebi.
A van prozora – jesen. Letnje prašine. Dečji pozdrav sa bicikla. Starac što diže šešir.
I mi, deca, zaljubljeni u dim i paru.
U sve što nestaje.
U ono što nas nije pitalo ko smo, već gde idemo.
A i to – ne hitno.
Već nekad.
Sada više ne postoji.
Samo u vetru, kada miriše na drvo i garež.
Samo u nekim rečima koje još umemo da izgovorimo bez žurbe.
Samo u onima koji su zaboravili mnogo,
ali nikada – Ćiru.
Jer Ćira nije otišao.
On je samo stao.
I čeka.
Na nekoj stanici – u nama.
M.C
