Ajde nazdravje Skopje!
Tamo gde večno sunce sja, tamo je Makedonija…
Kad si sam, kad je sve tužno, ti se seti nje.
Makedonija ti pruža ljubavi sve…
(hit Dade Topića)
Kako smo voleli Makedoniju! Kako smo voleli Skoplje! Kako ga još uvek volimo i u makedonskom duhu sa čežnjom zauvek il’ bezvremenito volimo…Čežnja ili Makedonija…Ljubav ili Makedonija…
Virtuozna makedonska narodna muzika do te mere je primamljiva i vredna da nikoga ne ostavlja u ravnodušnosti. Svi je pamte i ponovo traže. Uostalom, uz nešto pića na svakoj se zabavi zapeva nešto narodno, jer narodno nosi u sebi najplemenitije od duše jednog naroda. A svaki je čovek samo u narodu ziv. Za sve generacije i za sve ukuse:
Zajdi, zajdi jasno sonce…
mojta mladost goro
le, sesto,
Nema da se vrati.
……
Jovano, Jovanke,
kraj Vardarot sediš mori
belo platno beliš…
srce moe Jovano.
……
Da li ima na ovoj
beli svet
poubavo devojče
od Makedonče.
Nema, nema, ne ke se rodi…
…
Pesma iznikla na tlu Makedonije usaglašena je sa pečalbarskim duhom, siromaštvom i čežnjom ovog slovenskog naroda da pronađe sebe i zdomi dušu svoju u slobodi. Pesme koje nastajaše i nestajaše na istorijkom putu planinske i kotlinske zemlje, gde i goleti je i bujnih šuma, reka i plodnih oranica, nose u sebi jednovremeno bol i neizmernu nadu koja nakon dugog vremena bi i nagrađena.
Pesma i igra sve do naših dana specifično je obeležje svakog Makedonca. Ne čuh nekog ko ne peva dovoljno slušno niti videh nekoga ko ne igra lepo. Kad se Makedonka zanjiše sa čašom vina na glavi, krećući se u ritmu muzike, shvatiš koliko im je pesma i igra prirođena, niče iz njih poput cveta. Taj cvet ne bereš.
Puštaš da što duže živi. Ovaj miroljubivi i prostosrdačni narod prihvaćen je u staroj Jugoslaviji kao miljenče.
Ipak, moram priznati da mi je film režisera Milče Mančevskog „Pre kiše“ obnovio sećanja, a biće i nostalgiju za tom zemljom, uz poznatu pesmu „T’ga za Jug“ Konstantina Miladinova:
Ne, ja ne mogu tu da ostanem,
Ne mogu da gledam smrznute grane!
Dajte mi krila sebi da stavim,
naših krajeva da se dobavim…
Tamo zora dušu ogreva
i sunce na zalasku za gorom sneva…
polje gledaš, planinu – eto:
božja lepota je rasuta svetom.
Tamo bih u sviralu da sviram, dok srce
mi je sve šire,
sunce da zalazi, ja da umirem.
Drugi put o mnogim lepotama ove zemlje, drugi put o nekom od lepih gradova
ove zemlje…Sada krećemo put Skoplja, pričaćemo o njemu a kad stignemo smislićemo i neku pesmu.
U severnom delu Makedonije u Skopskoj kotlini ili Skopskom polju nalazi se glavni i ujedno najveći grad u Makedoniji. Grad leži na obe obale reke Vardara podno planine Vodno. Na severu mu Skopska crna gora.U blizini Skoplja u Vardar se uliva nekoliko reka, a na 2 km od Skoplja su i dva veštačka jezera: Matka i Treska. Mogli bismo reći: sve žubori u i oko Skoplja. Vode uz koje se opušta ali i duboko razmišlja. Nedaleko od današnjeg grada pronađeni su ostaci Rimskog utvrđenja pod imenom Skupi (poreklo današnjeg imena) koje datira iz 2 ili 3 veka p.n.e. Zemljotres je u 6. veku unuštio ovo naselje. Kroz vekove, od kako su se na tom području doselili sloveni, smenjivala su se Bugarska i Vizantijska carstva da bi nakon osvajanja od strane Srba prešli u petovekovno ropstvo pod Otomanskim carstvom. U tom gradu je srpski Car Dušan proglašen za cara i tu je proklamovao svoj zakonik. Nakon turkog osvajanja grad se zove Uskup. Turci su ovom gradu posvetili veliku pažnju te je jedan od turskih pisaca iz 17. veka po imenu Dildžer Zede zapisao kako ga je iznenadila nebeska lepota ovoga grada. Od tadašnjeg „nebeskog grada“ ostalo je malo tragova, što žbog paljenja od strane austrijskog generala Pikoliminija u 17. veku, što zbog mnogih ratova i jakog zemljotresa 1963. godine čiji su svedoci još uvek međ nama. Posle I balkanskog rata 1912. godine Srbi ga oslobađaju od Turaka i tada postaje deo Srbije u Kraljevini SHS, potom Kraljevine Jugoslavije, a nakon II svetskog rata je glavni grad federalne republike Makedonije. Od nedavna je Makedonija samostalna država. U Skoplju živi etnički mešovito stanovništvo: Makedonci, Albanci, Romi, Srbi, Hrvati, Turci.
Stari deo grada Skoplja je na levoj obali Vardara. Povezan je Dušanovim mostom (Kameni most) sa novim delom Skoplja koji je građen po ugledu na ostale moderne gradove sa Univerzitetom, galerijama, bioskopima, muzejima, bibliotekama, pozorištima…
Za Dušanov ili Kameni most ne zna se tačno vreme nastanka, ali se pominje dogradnja u vreme krunisanja Cara Dušana u tvrđavi Kale ili je rađen u 15. veku za vreme sultana Mehmeda II Osvajača…Ne ulazeći u tačnost ovih podataka na nama je da kažemo da je ovo jedan od onih mostova što ih zauvek pamtimo jer je poput tvrđave spojio nerazdvojno obale Vardara. Snaga i moć izbijaju međ lukovima koji su jednostavni, jednako raspoređeni i nenakićeni.
U starom delu grada Turci ostaviše čarčiju na Čairu, Mustafa- pašinu džamiju iz 15. veka, kao i Isa-begovu džamiju i Daut-pašin amam, potom Kuršumli han koji je jedno vreme služio i kao zatvor, Ćifte hamam… Ispred Isa-begove džamije nalazi se platan koji je posađen polovinom 15.veka i kao spomenik prirode je i pod zaštitom države…bit-Pazar (pijaca)…Znamenita je i crkva Sv. Spasa u kojoj je sahranjen makedonski (i Bugari ga prisvajaju ) nacionalni heroj Goce Delčev koji je predvodio Ilindenski ustanak 1903. godine…
Svojom lepotom osvaja nas i zgrada-zadužbina iz 1926. godine tzv. Ristićeva palata.
U starom gradu mnogo toga je uništeno za vreme zemljotresa 1963.godine, a nakon toga se grad obnavlja u duhu našeg vremena.
Dugotrajno probijanje makedonskog naroda kroz okove velikih, moćnih carstava učinili su da se makedonski duh iskaže u većem intezitetu tek u 18. i 19. veku kroz borbu za svoj jezik i isvoju pisanu reč. Znamo da su Sv. Kliment i Sv. Naum začetnici staroslovenskog jezika i pismenosti u Makedoniji koji su svoju misiju započeli još u 9. veku i da docnije makedonski jezik dobija svoja specifična obeležja…Vremenom se polako ali uporno teži ka upotrebi „prostejšeg“ jezika…Narod sriče svoje stihove:
U momka je srce razigrano!
Kao vino u srebrnoj čaši,
kao jagnje u golemom stadu,
kao soko u silnome jatu!
Tek u za istoriju poznom dobu narodnu, neimenovanu poeziju zamenjuju pesnici individue za čije se ime zna i čije se knjige pojavljuju na makedonskom jeziku…Iz tih vremena gde borbu za makedonsku slobodu i jezik vode intelektualci spomenimo Miladinova, Prličeva, Žinzifova ….Legende, mitove, narodne pesme i priče zamenile su umetničke pesme…Istrajnost makedonskog naroda što se sa silinom budi tek u 19. veku izražena je i poezijom koja je nevezana za kulturne tokove, ali svoja i neuobičajena jer nastaje u okolnostima nakon viševekovnog narodnog usamljeničkog života…Poezija pomenutih pesama u sebi nosi svu prošlost i zahtev za novu budućnost. Stoga je puna stpljenja, čežnje, nade ali i pojačanog glasa što traži slobodu. Nije neobično što su baš pesnici vesnici slobodarskog buđenja jednog naroda. Posle I svetskog rata pokušava se sa nadoknađivanjem svega što ih je mimoišlo…Pišu Racin, Markovski…Posle II svetskog rata nove pesme Ace Šopova, Slavka Janevskog…
Iz Skoplja nam stižu pesme čuvene rok-džez grupe „Leb i sol“ sa Vlatkom Stefanovskim koji nas je neprekidno zanosio svojom maestralnom muzikom i kroz induvidualno stvaralaštvo. Podsetimo se na trenutak:
Neka kaže telo šta bi tačno htelo,
neka prizna smelo da je srcu vrelo…
Igraj u mraku, igraj u zraku,
igraj po stanu, igraj po danu,
igraj ko nekad, igraj kao sad,
igraj za sebe, igraj za mene….
Iz Skoplja i Esma Redžepova, Maja Odžaklijevska, Zafir Hadžimanov, Milčo Mančevski, Majka Tereza, Srđan Kerim (Predsednik Generalne skupštine UN)…
Obećali smo i našu pesmu za kraj:
Skoplje
Neka T’ga prođe načas svetom,
da uči, uči i nauči
čega ne sme biti…
Ti oprosti sve nanete ti grehe,
i pronađe sebe u beskrajnom svetu.
Mirno i čisto živiš pesme
za odmor duše.
Priđoh ti,
a tvoja čaša već je puna i
čeka na mene još od davnina.
Priđoh ti,
Vardarac me obavija,
vodom lice umivam,
Suncu lice predajem
i čekam
da u noći
tvoje nebo
pusti zvezdu padalicu
i ispuni mi ednu želju.
