“Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu sto nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.”

Ivo Andrić, naš jedini dobitnik Nobelove nagrade za književnost, rođen je u Dolcu kraj Travnika 1892.godine. Detinjstvo je proveo u Višegradu, gimnaziju završio u Sarajevu, a slovensku književnost i istoriju studirao u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu, gde je i doktorirao 1924.godine.

U ranoj mladosti Andrić je pripadao pokretu Mlada Bosna, a u vreme prvog svetskog rata, austrijske vlasti su ga zatvorile zbog njegovih političkih stavova. Posle rata, posvetio se diplomatiji, najpre u Vatikanu, pa u Bukureštu, Trstu, Gracu, Parizu, Madridu i Ženevi. Do izbijanja Drugog svetskog rata bio je ambasador u Berlinu, a onda se vraća u Beograd i sve vreme okupacije provodi u podstanarskoj sobi u Prizrenskoj ulici. Tu je napisao tri velika romana: Na Drini ćuprija, Gospođica i Travnička hronika, koje je objavio posle oslobođenja.

1958.godine oženio se svojom dugogodišnjom ljubavlju, prvom školovanom srpskom kostimografkinjom, Milicom Babić. Ona ga je pratila na dodeli Nobelove nagrade u Stokholmu 1961.godine, orkestar je tiho svirao “Kad ja pođoh na Bembašu”, a hor stokholmskih madrigalista je otpevao “O jesenske duge noći”… Živeli su njenom stanu, u Proleterskih brigada 2a, gde je sada spomen-muzej. Ali, sreća nije potrajala. 1968.godine Milica umire, a 13.marta 1975. umire i Ivo Andrić. Oboje su sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

 

)

Svoj književni rad Andrić je započeo poezijom, pesmama u prozi. Prvu takvu knjigu objavio je 1918.godine – Ex Ponto. Sve njegove neobjavljene pesme u prozi objavljene su posthumno u knjizi Šta sanjam i šta mi se događa.

Najpoznatija dela Ive Andrića su: Put Alije Đerzeleza, Anikina vremena, Most na Žepi, Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica, Prokleta avlija, Jelena žena koje nema, Omer Paša Latas, Znakovi pored puta…

 

)

 

 

)

 

O PRIČI I PRIČANJU

(Odlomak iz Andrićeve Besede prilikom primanja Nobelove nagrade)

Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima.

Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.

Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah?

Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili, a šta propustili, šta bi trebalo činiti, a šta ne.

Možda je u tim pričanjima, usmenim i pisanim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.

Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da s lakoćom, kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i sa istim problemima?

Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih podataka i društvenih pojava; jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: “Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane.” Ukratko, može postojati sto načina i puteva kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega i to svima i jednom zauvek, drevne reči: “Cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui.” (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.)

Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila.

Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha.

Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

Književnost