Najznačajniji festival svih vremena, Vudstok (Woodstock) ostavio je neizbrisive tragove, kako u muzici tako i u životu. Postavio je neraskidivu vezu između rokenrola i politike, šaljući poruke slobode, ljubavi i mira. Hipi pokret je progutao svoju decu, ali dobri utisci traju već decenijama. Vudstok je za većinu bio rizična investicija. Nastao iz ideje šačice entuzijasta, višestruko je prerastao planirane okvire, uključujući vreme, spisak izvođača, broj posetilaca, klimatske uslove, pa i samo mesto dešavanja. Prema početnoj zamisli trebalo je da se održi u mestu Volkil, u državi Njujork, a gradić Vudstok bio je najbliže odredište, koje je trebalo da posluži samo kao orijentir.

Vudstok je bio naselje sa dugom umetničkom tradicijom, koje je krajem 19. veka bilo začeto kao umetnička kolonija. Upravo iz tog razloga je festival poneo, a kasnije i zadržao to ime, čak i kada je premešten 70km dalje. Pravo mesto održavanja bio je Vajt Lejk kod Betela, u državi Njujork. Maks Jasgur bio je farmer, sada već pokojni, na čijem je imanju festival održan. On ga je ustupio za tadašnjih 50.000 dolara, što bi obračunato sa današnjom inflacijom iznosilo oko pola miliona dolara. Njegov sin, Sem, pričao je da su, čim je dobijena dozvola za koncert, ljudi počeli da se bune. Pojavljivale su se parole negativnih konotacija, dok je jedan od mnogih mirnodopskih slogana festivala upravo bio “udišite vazduh koji nikada nije udisan”. Koncert koji će ući u istoriju počeo je 15. avgusta 1969. godine. Prvi izvođač, Riči Hejvens, morao je da se spusti helikopterom na binu zbog neverovatne gužve koja se napravila.

Prvobitno očekivanih 50.000 ljudi preraslo je u 200.000, a zatim i u pola miliona posetilaca. Nekoliko dana pred početak festivala iz tehničkih razloga je doneta odluka da ulaz bude besplatan, što je i doprinelo omasovljavanju publike. To je bio još jedan simboličan gest ovog događaja, ukinuta je podela na one koji imaju i one koji nemaju novca za ulaznicu. Ozvučenje je moralo u hodu da bude pojačavano i na kraju je ton bio takvog kvaliteta da je dobio epitet uzora za sve festivale koji su sledili. Nastupili su Santana, Dženis Džoplin, Grejtful Ded, Džo Koker, Džimi Hendriks – ukupno više od 30 izvođača. Neki od najznačajnijih predstavnika muzičke scene tog perioda odbili su svoj nastup na festivalu. Među njima je bio i Bob Dilan, koji je već imao zakazan nastup u Parizu, očito mnogo isplativiji. Isto su postupili i Stonsi, a Bitlsi su smatrali da nije pogodan trenutak jer je grupa već počinjala da se raspada. Džim Morison je imao stalan strah od lošeg zvuka napolju.

Svi nastupi su zabeleženi na istoimenom filmu iz 1970. godine, u režiji Majkla Vadlija. Vorneru su ponuđena prava za snimanje filma o Vudstoku za 100.000 dolara. U tom trenutku su postojale dve opcije: ili će film biti prodat u milion primeraka, ili će to biti najbolji dokumentarac u slučaju da izbiju neredi. Svi su očekivali nasilje, ali naprotiv, sve je prošlo u potpunom redu. Meštani su se sprijateljili sa publikom, a publika je bila jedinstvena u svojoj različitosti. Na globalnoj političkoj sceni aktuelno je bilo zaoštravanje blokovske podele sveta, hladni rat, trka u naoružanju, Kubanska kriza i Berlinski zid. Još aktuelniji su bili rasplamsavanje rata u Vijetnamu, borba za građanska prava crnaca i seksualna revolucija. Mladi su pokazali svoj bunt protiv rata i društvenih normi. Ovaj skup je bukvalno spojio nespojivo: antiratne aktiviste i vijetnamske veterane, homoseksualce i vođe antigej lobija, borce za legalizaciju droga i borce za zabranu droga, promotere antiameričke i pristalice vladine politike.

Po prvi put je viđena jedna nova, drugačija generacija Amerikanaca. Između nastupa, kao i za vreme istih, istovremeno se odvijao bezbroj manjih performansa. Gomila nagih tela, slobodno upražnjavanje seksa i upotreba droga na javnom mestu bili su presedan u odnosu na dotadašnje stanje. Za mnoge je ovaj festival bio udžbenički primer kontrakulture šezdesetih i hipi ere. Hipici su kao pobornici hedonističkog načina života i drugačijih stanja svesti očekivali pobedu svojih ideja i radikalnu promenu sveta ali do nje nikada nije došlo. Posle svega, ostala je dilema da li je to bio početak kraja jedne epohe ili samo iluzija dece cveća. Bila je to utopija o životu večne mladosti, ljubavi i mira. Nekadašnji borci protiv rata, pobornici jednakosti i skromnosti i života u komunama utopili su se vrlo brzo u svakodnevicu. Uskočivši u odela shvatili su svu neophodnost trke za materijalnim stvarima, nekada toliko negiranim. Mnogi teoretičari hipi pokreta su se složili da je bitan uzrok njegove brze propasti bilo odsustvo alternativnih ekonomskih modela koji bi mu obezbedili samoodrživost i nezavisnost. Ipak, neki od protagonista nikada nisu prihvatili postojeće obrasce – Dženis Džoplin i Džimi Hendriks ubrzo su preminuli.  Na samom festivalu mogao se naslutiti njihov skori odlazak, nisu ustrajali u želji da promene svet ali su živeli po sopstvenim pravilima.

Najavljeno obeležavanje 40 godina festivala otkazano je zbog nedostatka novca. Idejni tvorac, Majkl Lang, rekao je da nije uspeo da pronađe sponzore koji bi uložili 10 miliona u ovaj događaj. Pravi je paradoks da je upravo ovaj čovek sebi obećao da će do 25. godine zaraditi prvi milion dolara. Tu zamisao je ostvario dve godine pre roka i nije se  zaustavio. Vozio je belog poršea i motocikl, posebno izrađen za njega. Kažu da je izgledao i ponašao se kao hipi ali njegov kapital je govorio suprotno. Kasnije je, govoreći o Vudstoku, izjavio da je ostvario svoj san, jer je to bio prvi poduhvat koji su osmislili i uspešno sproveli isključivo mladi ljudi. Tog leta se sve završilo, hipi pokret je ugašen neposredno nakon festivala. Na mestu održavanja podignuta je bista. Polja i bine su zadržala svoj ruralni oblik. Jasgurova farma je i danas popularna turistička destinacija, a neki od posetilaca nisu otišli daleko odatle i rade kao vodiči. Muzej, posvećen festivalu, otvoren je 2008. godine u šumi kod Betela. Časopis Roling Stoun uvrstio ga je među 50 momenata koji su promenili rokenrol. Bila je to prekretnica u pop kulturi, od subkulture uspeo je da preraste u kontrakulturu. Uvek se može govoriti i o dimenziji naivnosti koju je ovaj događaj nosio u sebi. Američko društvo se nije promenilo preko noći, kao što se ne bi promenilo ni bilo koje drugo. Ostala je slatka iluzija ljudi povezanih ljubavlju prema muzici, mržnjom prema ratu i gnušanjem prema normama građanskog društva.

 Izvor

 

PODELI: