Vuk Karadžić je opisao Hajduk Veljka kao čoveka tankog i visokog struka, oči su mu bile smeđe a brkovi mali, obrazi izduzeni i suvonjavi, usne pune a nos malo “pokučast”. Njegovu snagu, neustrašivost i borbenost uporedio je sa trojanskim junakom Ahilom. Vuk svedoči kako je sam na bojnom polju vredeo “više nego íljada drugijeh”.
1809. godine ratna previranja odvode Veljka u Poreč, a njegova supruga Marija smestila se u Beograd. Njih dvoje se nisu slagali. Marija je htela da živi sa čovekom koji je pored nje, a ne u stalnom hajdukovanju koje podrazumeva da malo vremena provodi kod kuće. Smetali su joj njegovi drugovi, nije htela da ih služi, svađala se uporno iako joj je Veljko zapretio da će je oterati. Uzdala se u brata Stanoja Glavaša i Karađorđa. Veljko bi je opsovao i nastavljao svoj hajdučki život. Voleo je duge razgovore sa saborcima, šale, vino, pesmu … U Poreču srete mladu devojku po imenu Čučuk Stana. Legenda kaže da je stala pred njega u muškoj odeći sva rasrđena što su hajduci poharali kuću njenog oca i greškom uzeli i njen miraz. Njene reči bile su jasne i odsečne:
“Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?”
Veljka je iznenadila svojim ponasanjem, zagledao se u nju i ugledao lice zarad kog mu zadrhta srce. Čim se ispravila greska, dodje k njoj sa recima:
“Sada sam te ja darovao, sada si moja!”
Od tog trenutka postali su nerazdvojni. Delili su neizmernu ljubav, razumeli se u pogledu ideala, oboje su zdušno cekali slobodu i zajedno se borili za nju. Stana je znala sta velikom junaku, ali i svakom drugom ratniku treba: služila ih je ljutom rakijom “amberijom” i zajedno sa njima slušala pesme cigana… Kao u poznatoj narodnoj lirskoj pesmi “Smrt Omera i Merime” za Veljka i Čučuk Stanu možemo reći:
“Dvoje su se zamilili mladi”
Po istraživanjima istoričara Radoša Ljušica Stana je došla da se zahvali vojvodi Milenku Stojkoviću, ali ju je Veljko zapazio i poveo odmah kod sebe u konak pod izgovorom da ce da mu sluzi gospodju. Da je nije poveo odmah mogla je zavrsiti u Milenkovom haremu. Preobukao je u varoške haljine i nije se više razdvajao od nje. Živeli su zajedno kao muž i žena. Zajedno su i ratovali. Nakon što se pomirio sa Karađorđem , platio je vladiki veću sumu novca kako bi mu dozvolio da se oženi sa Stanom. Suprugu Mariju obezbedio je kućom i zemljom u Jagodini. Od toga je mogla da obezbedi sebi pristojan život.
Zapis o razgovoru Hajduk Veljka i Čučuk Stane govori koliko je nežnosti, dragosti, stopljenosti i vedrine nosila njihova ljubav:
“- More, ne okreći mi leđa- rekao bi Veljko, kroz osmejak.
– Zanese me vetar- odgovarala bi Stana.
– Drž` se zub`ma za vetar da te ne okreće! Time bi se šala završavala” ( Radoš Ljušić)
Stana je poticala iz porodice u kojoj dugo nije bilo muške dece . Otac je zahtevao od svoje tri kćeri da se oblače kao muškarci. Kasnije su dobile i brata. Stani se očigledno uloga žene preobučene u muškarca svidela: ponašala se odsečno, bila je hrabra, razmišljala razborito. Njena krhka građa u malom telu (otud nadimak Čučuk) i lepo lice svojevrsni su kontrast njenoj naravi i hrabrosti, kontrast koji joj je davao čar i cinio je velikom zavodnicom.
Uz Haduk Veljka išla je kao vešt borac, sa ranama zadobijenim u borbama.
Smrt Hajduk Veljka bolno je doživela. Nisu imali dece (postoje priče da je bila trudna i da je pobacila u vreme njegove pogibije), ali su bili srećni jer su zajedno i jer se kreću istim putem. Ista je vatra gorela u njima.
Susret dve Veljkove žene izgledao je suparnički samo u očima Marije. Čučuk Stana je bolovala i smatrala nedostojnim obraćanje Marije u trenutku kada Veljka više nema:
“- Kamo, kurvo, moj muž? Ti si moga muža pojela – reče Marija Stani.
-Idi , drugo, Bog s tobom,nemoj mi na jade pristajati; dosta mi je moga jada i žalosti. Dok je bio živ, bio je i moj i tvoj, a sad ga nema ni meni ni tebi – odgovori joj Stana.” (Radoš Ljušić)
Hajduk Veljko je ponekad i Stanu prevario, odlazio je i kod prve žene Marije koja će mu roditi sina. Ove činjenice ne umanjuju veličinu ljubavi između hajduka Veljka Petrovića i Stane …
Čučuk Stana nastavila je da korača istim putem i na njemu srela još jednog junaka. Bio je to Grk, kapetan Jorgac. Vuk Karadžic je procenio da je Jorgac zavredeo da bude muž zeni slavnog Hajduk Veljka. Udala se za njega, imali su troje dece … ali i njega je izgubila u Moldaviji. Lutala je punih 20 godina i na kraju sa decom živela siromašno u Grckoj… Bol za bolom tkao je Stanin život… njena želja da poseti Srbiju odbijena je od kneza Miloša… nisu je priznali kao zvaničnu zenu tj. udovicu Hajduk Veljka i nisu joj dodelili novcanu pomoc… sahranila je sina…
Čučuk Stana pociva u Atini, a njen Hajduk Veljko u Negotinu.
Slavica Štulić
