Dečje pozorište ‘Boško Buha’ osnovano je 1950 godine i mora se napomenuti da to nije bilo prvo dečije pozorište u našoj zemlji.
Prvo dečije pozorište osnovali su početkom dvadesetog veka Mihailo Sretenović, učitelj i Branislav Nušić, kniževnik. To pozorište je bilo u pravom smislu dečje, jer su u njemu isključivo deca igrala sve uloge. Osnivači pozorišta su sami pisali komade, spremali decu, izrađivali dekor i kostime, bili reditelji, sufleri, dekorateri, pa čak i blagajnici i razvodnici. Nažalost, zbog finansijkih problema, ovo pozorište je trajalo samo dve godine.
Posle trideset godina, na inicijativu Branislava Nušića, formirano je drugo dečje pozorište- ‘ Rodino pozorište ‘ čiji su osnivači opet bili pojedinci : Živojin – Bata i Sofija Vukadinović, Milivoj Predić i čuvena tetka Gita, koja je ustvari bila ćerka Branislava Nušića, poznata pod punim imenom kao Gita Predić – Nušić. U ovom pozorištu uloge odraslih su igrali stariji glumci, a deca samo dečje role. Pošto su za ovo pozorište uglavnom pisali Vuk Dinović i Predić, oni su se trudli da bude što više dečjih uloga u komadima, jer je odrasle glumce trebalo plaćati, a sredstava nije bilo.
Posle oslobođenja, 1945 godine, otvoreno je ‘ Pionirsko pozorište’ , a sav dekor i garderoba ‘ Rodinog pozorišta’ sačuvani za vreme okupacije, ustupljeni su ovom pozorištu kojim su rukovodili opet Sofija Vukadinović, Milivoj Predić i Gita Predić – Nušić.
I onda dolazi do osnivanje pravog dečjeg pozorišta, a to je bilo pozorište ‘ Boško Buha ‘. Ovog puta nije bilo finansijskih 
problema , jer je zajednica tj društvo preuzelo brigu oko pozorišta. Više nije bio problem da se uzme i plati reditelj ili glumac, već je osnovni zadatak bio da se napravi umetnička predstava i da se što više ljudi zaintrigira i zainteresuje za ovo pozorište, književnici da pišu za decu, muzičari da komponuju muziku, slikaru da slikaju, a reditelji i glumci da se što više posvete radu dečjeg pozorišta.
Pozorište ‘ Boško Buha’ u početku je bilo bez i jednog stalnog glumca, uglavnom se za predstave koristio ansambl Radio – Beograda. U prvim predstavama su ipak nastupala poznata glumačka imena kao : Vladimir Medar, Đorđe Jelisić, Miodrag Petrović Čkalja, Milenko Štrbac, Jovan Gec, Ida Pregarac, Anka Vrbanić, Vuka Kostić, Milica Spiridonović, Kapitalina Erić, Sima Janičijević i drugi.
U to vreme je bilo vrlo teško angažovati dobre glumce za stalni angažman jer je pozorište još uvek bilo anomino, bez svoje zgrade, nizak literarni nivo dramskih dela za mlade, neiskusni reditelji za ovaj scenski oblik, nenaviknuta publika i odsustvo pisane kritike nisu mogli zadovoljiti ambicije starijih dramskih umetnika. Problem je uskoro rešen prilivom diplomiranih studenata sa Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.
Tako je nastao obrazovan, poletan i ambiciozan ansambl koji je bio rešen da uđe u nepoznato, da se odrekne velikog zadovoljstva da igra pred odraslom publikom , a sa druge strane da formira i kultiviše mladu publiku. Visoki profesionalizam pojedinaca i darovitost ansambla doneli su značajne rezultate pozorištu koje je u toku svog postojanja osvojilo značajne nagrade na velikim festivalima jugoslovenske pozorišne umetnosti.
U toku prvih 20 godina postojanja sa pozorištem je sarađivao veliki broj umetnika iz drugih ili srodnih oblasti : 22 reditelja, 26 scenografa, 17 kostimografa, 16 kompozitora, 3 dirigenta, 6 pijanista, 8 koreografa, 2 lektora , mnogi učitelji pozorišnih veština i drugi.
Značajan udeo u umetničkoj fizionomiji pozorišta su dali renomirani reditelji koji su postavljali predstave u toku prvih 20 godina postojanja, a to su : Miroslav Belović, Minja Dedić, Bojan Stupica, Arsa Jovanovič, Ljubomir Draškić, Milenko Maričić, Predrag Bajčetić, Srboljub Stanković, Dejan Mijač, George Colin i drugi.
Prva predstava u novoj kući pozorišta na Trgu Republike je bila ‘Veseli snovi’ koju je duhovito napisao Sergej Mihalkov, inspirisan čuvenom bajkom Karla Gocija – ‘Ljubav za tri pomorandže’ , u režiji Miroslava Belovića. Ova predstava je bila prekretnica u načinu interpertacije dečjeg pozorišta, ostvarena savremenim izražajnim sredstvima sa spojem ironije i poezije, uz izvanredna ostvarenja par glumaca koji su po prvi put skrenuli pažnju javnosti i kritike.
Miroslav Belović je režirao i bajku ‘ Biberče ‘ od Ljubiše Đokića i to dva puta. Prvi put kao izrazito romantičnu bajku, a drugi put kao ironičnu varijaciju na temu rokokoa, pa je taj novi ugao gledanja bajke dao i novi rezulat i veliki uspeh.
Gusarska komedija ‘ Kapetan Džon Pipfoks’ od Dušana Radovića i Miroslava Belovića, u režiji Miroslava Belovića, predstavljala je značajan doprinos razvoju moderne domaće dramaturgije za decu, parodiju na banaliziranu i profanisanu dečju literaturu o gusarima.
Predstava ‘ Bajka o caru i pastiru’ po tekstu Boška Trifunovića, a u režiji opet Miroslava Belovića, je bila jedna od predstava sa najvećim brojem izvođenja. Kritičar nedeljnika NIN-a je napisao : „To je jedna od najboljih režija u beogradskim pozorištima uopšte, a u pogledu glume, to je najlepši stil prilagođen deci.“
Jedna od najboljih predstava u tom periodu pozorišta ‘Boško Buha’ je svakako bila komična bajka ‘Pepeljuga’ po tekstu Aleksandra Popovića, a u režiji Miroslava Belovića koja je predstavljala osavremavanje starih, prastarih motiva, veoma popularnih kod dece. Na zahtev pozorišta Aleksandar Popović je napisao trilogiju i tako dodao još dve bajke : ‘Crvenkapu’ i ‘Snežanu i sedam patuljaka’ koje su doživele veliki uspeh, jer je Popović uspeo da bajke oslobodi sladunjave romantičnosti i da im doda prizvuk ironičnog unoseći sasvim novi niz detalja.
Pozorište nije zanemarivalo i dela strane književnosti za decu koja su doživela veliki uspeh kod publike, tako da je predstava rekorder koja se igrala preko 300 puta bila ‘Ukradeni princ i izgubljena princeza’. Pored ove predstave zapažena dela strane književnosti izvođena na sceni ‘ Boška Buhe’ su bila : ‘ Tom Sojer’ , ‘ Oliver Tvist ‘, ‘ Ambrozio uništava vreme ‘, ‘ Čarobnjak iz Oza’ i ‘ Hodi de Bodl ‘.
Lirska predstava ‘ Susreti ‘ od B. Benešove u režiji Bojana Stupice proslavila je pozorište jer se smatrala za jednom od najboljih dečjih predstava. Kritičari su pisali : „ Bojan Stupica je stvorio predstavu sa čijom lepotom bi se malo šta moglo uporediti.“
‘ Ćorsokak ‘ drama o životu bezprizornih dečaka , od Sindia Kingalia, u režiji Bojana Stupice, doživela je neverovatan uspeh i pozdravljena u štampi sledećim rečima : „ ‘Ćorsokak’ spada u bolje predstave koja je ova pozorišna sezona izbacila. To je jedna od najzanimljivijih Stupičinih režija u ovoj sezoni, i sigurno njegova najbolja scenografija. Celokupni ansambl ‘Boško Buhe’ predstavlja se kao umetnički kolektiv sposoban da ostvari značajne predstave, pravi i potpuni umetnički doživljaj. ‘Ćorsokak’ je bila predstava potrebna Beogradu. Velika praznina koja postoji između pozorišnih predstava za decu i predstava za odrasle izgleda da će biti ispunjena jednim dobro osmišljenim repertoarom, a možda će moći da odigra pozitivnu ulogu u vaspitavanju nove pozorišne publike.“
Lirska ludorija ‘ Leons i Lena ‘ od Georga Bihnera u režiji Predraga Bajčetića je jedno od najznačajnijih dela ovog žanra XIX veka. Stavljanje na repertoar je ukazalo na potrebu da se omladinskoj publici pored savremenih dela pokažu i prikažu klasična dela. List ‘Borba’ je pisao : „ Bajčetić je uspeo da stvori ambijent retke scenske lepote i poetične rečitosti, protkan finim odnosom prema opštim mestima u razmišljannju melanholičnog kneževića.“
Potrebno je spomenuti i dramu ‘Žestoki’ od Vaska Ivanovića u režiji Ljubomira Draškića koja je bila pravi doprinos repertoaru za omladinu obzirom da se bavila suprostavljanjem ljudske topline uličnij surovosti.
Značajan doprinos razvoju dečjeg pozorišta u tom periodu su dali i domaći autori koji su nudili u svojim tekstovima pečat naših shvatanja i tako se dosta razlikovali od svetske književnosti za mlade koja nije uvek bila pogodno rešenje za vaspitanje i razvoj naše omladine. Izdvajamo autore čija su se dela našla na repertoaru pozorišta ‘Boška Buhe’ : Dušan Radović, Aleksandar Popović, Milivoje Belović, Jovan Ćirilov, Velimir Lukić, Ljubiša Đokić, Boško Trifunović i Dobrica Erić.
U toku svojih prvih dvadeset godina postojanja pozorište ‘Boško Buha’ je imalo 97 premijera, ukupno 4417 predstava , dok je broj gledalaca u tom periodu bio 1.470.006. Scena lutaka je radila u periodu od 26 jula 1953 do 30 septembra 1962 godine.
Pozorište Boško Buha je vrlo često odlazilo na gostovanja širom Jugoslavije, postoji podataka da su u toku tih prvih dvadeset godina posetili 57 gradova i odigrali ukupno 462 predstave širom naše zemlje.
Pozorište je bio i redovan učesnik domaćih pozorišnih festivala, učešća na Sterijinom pozorju u Novom Sadu : 1958 godine sa ‘Bajkom o caru i pastiru’, 1962 god sa predstavom ‘Biberče’, 1963 sa ‘Kapetan Džon Piplfoks’ i 1965 sa ‘Grdilom’. Takođe je učestvovalo i na Festivalu malih scena u Sarajevu i to dva puta, 1960 godine sa predstavom ‘Susret’ i 1961 sa već spomenutom predstavom ‘Ćorsokak’. Možda svuči neverovatno, ali dečje pozorište je učestvovalo i na Dubrovačkim letnjim igrama , 1953 godine sa predstavom ‘Čin i Čen’ i 1956 sa ‘Ukradeni princ i izgubljena princeza’. Takođe beležimo i tri učešća na Festivalu deteta koji se održavao u Šibeniku.
Od gostovanja u inostranstvu beležimo učešće na Festivalu mondiale del bambino u Palermu 1960 godine sa predstavom ‘Bajka o caru i pastiru’, zatim 1963 godine na XXII Festivalu internazionale del teatro di prosa u Veneciji sa predstavom ‘Kapetan Džon 
Piplfoks’, 1965 u Pragu su odigrali tri predstave: ‘Susret’, ‘Biberče’ i ‘Kapetan Džon Piplfoks’ i na kraju 1969 godine učestvuju na 7 Festivalu internazionale del teatro per ragazzi u Veneciji sa čuvenom predstavom- bajkom ‘Pepeljuga’.
Čak 11 predstava je doživelo više od 100 izvođenja, a pozorište ‘ Boško Buha’ je od Beogradske Zajednice kulture dobilo Nagrade – Premije za komade : ‘Žestoki ‘ po tekstu Vaska Ivanovića , u režiji Ljubomira Draškića sezona 1967 / 68 i sledeće sezone 1968 / 69 za predstavu ‘ Crvenkapa ‘ po tekstu Aleksanda Popovića, a u režiji opet Ljubomira Draškića.
I na kraju beležimo dva mišljenja koje su o pozorištu izrečena povodom jubileja 20 godina postojanja. Miroslav Belović je rekao : “ U početku svega bila je ljubav prema deci, želja da se njihovoj mašti ponudi jedno pozorište u kome će oni naći svoje snove, svoje igre i svoj smeh. Da bi se to ostvarilo bili su neophodni oduševljenje, spremnost da se istraje i vera u lepotu i značaj misije dečjeg pozorišta. Sve je to imao mladi i ambiciozni ansambl ‘Boško Buha’ .”
Jovan Ćirilov je napisao : “ Žao mi je što sam već bio odrastao kada je osnovano, tako da ‘ Boško Buha ‘ nije pozorište moga detinjstva. Siguran sam da bih još više voleo pozorište, da je ono postojalo kada sam bio mali.”
