Eh da, sigurna sam da i vi imate bar jednu “Uspomenu iz …banje”…
Svaka čuva svoju priču sad već daleku i kako vreme odmiče, sve lepšu i lepšu… Samo vreme ima ulepšavajuće boje za sve, pa i za naizgled, tako, prozaične stvari, kao emajlirane šerpe i lonce, pepeljare i šolje…
Priča moje “uspomene iz Soko Banje” je stara nekoliko decenija, činija je olupana, ali nije osmeh na mom licu koji ona uvek izmami svojom pojavom… Kupila mi je moja baka kada smo zajedno bile u Soko Banji. Sećam se brdašaca i staza, prelepe prirode i parka…sećam se pijace i meda od bagrema koji je baka kupovala … namazala bi mi krišku belog hleba puterom i medom i još pamtim taj ukus, koji nijedan med i puter nikada više nije mogao da mi vrati…
Izvukla sam je iz kutije uspomena i uvela u svakodnevnu upotrebu, da mi je stalno tu, da me podseća…ne treba mi zaboravljena u nekom kutku koji se pretresa samo kad se nešto zagubljeno traži…
Mnogo smo toga prevalile zajedno a da to niko sem nas nije znao…Žao mi je samo što će posle mog konačng odlaska, svoj vek završiti na nekom đubištu, nikom potrebna i što će se ponovo pretvoriti u bezvrednu, olupanu, emajliranu, kičastu činiju …
Emilija Zukov
