Kakav je bio ljubavnik Đordje Petrović, budući veliki vožd Karađordđe? U sebi je nosio karakteristike bahatog, prekog, impulsivnog i jakog čoveka. Svoju prvu ljubav, prvu i jedinu zvaničnu suprugu Jelenu Jovanović, oteo je na silu od njenog oca u svojoj 23-24 godini.

Кaradorde PetrovicKo ga je poznavao nije se začudio zbog njegovog postupka. Kako je bio siromašaniji od njene porodice, odbijena je njegova prosidba. Đorđe je dobio sta je poželeo presrevši je dok je u Jagnjilovu sama išla po vodu i doveo je kući. Ipak, borbu za ženu morao je da nastavi. O tome postoji zapis kod Vuka Karadžića. Turčin – spahija je udaljio Đordja iz kuće i za to vreme trazio od majke Marice da on bude prve bračne noći sa Jelenom. Dao joj je nesto novca da mu to omogući. Đorđe se vratio i čuo spahijine reči, krv mu je uzavrela i odmah je hteo da ga ubije. Majka ga je sprečila.

Mudrim rečima odgodila je Turčinovu zelju:

“Dok mlada omiriše svoje cveće, pak ce onda i tuđe.”

Majka Marica je inace morala da podvodi lepe srpkinje spahiji, znala je kako da se ophodi sa njim. Spasila je sebe i ćerke od njega, a tada snaju i sina. Đorđe je zbog ovog nemilog događaja odlučio da se sa celom porodicom iseli iz Srbije. Još nekoliko porodica pošlo je sa njim. Kako je Đorđev otac negodovao, tražio da se vrate i čak sam krenuo nazad rekavši kako ce ih odati Turcima, Đorđe je ,uz majcinu rec podrske, ubio oca.

Da je Jelena bila privlačna žena svedoči podatak da je spahija tražio i u izgnanstvu od majke Marice koja ga se više nije bojala i otvoreno mu je rekla da više ne mora da radi za njega. Pre toga suočila ga je sa svim zlim delima koje je počinio.

Neki istoričari su govorili da je Karađorđe bio slab prema ženskoj lepoti, da je bio strastven, da se mnogima udvarao. Nema nikakvih zapisa o uspesnosti tih “udvaranja”. S druge strane postoji zapis samo o jednoj njegovoj ljubavnoj avanturi koja pocinje ili 1806-e ili 1904-e godine po Vukovom zapisu. Istoričar Radoš Ljušić smatra da je 1806.godina verovatnija jer se tada dogodila velika borba u Beogradu, a naši su ustanici zarobili harem sa velikim brojem Turkinja ili poturčenih Srpkinja. Nastala je bezglava jurnjava za njima, a Đorđu se svidela Marija iz Brusnice koja je bila poturčena (njeno tursko ime nije zabelezeno). Bila je stasita i jaka žena. Đorđe je obukao u mušku odeću i dao joj ime Marjan kako se ne bi saznalo da ima ljubavnicu. Bila je uvek uz njega, učestvovala je i u nekim bitkama. Ona mu je mnogo značila, jer je zapisano da je mnogo plakao kad je izgubio. Izgubio je po naredbi njegove supruge Jelene koja nije mogla da podnese da ima suparnicu, da deli Đorđa sa drugom ženom. Možda je smatrala da joj Đorđe time ruši reputaciju voždove žene, sramoti je pred svetom, ruši ugled njihove dece.

Marjan tj. Marija je predugo bila u vezi sa Đorđem, nije bila neka prolazna i nevažna avantura. Ko zna šta bi se vremenom dogodilo da je Marija nastavila da živi sa Karađorđem. Odluka koju je Jelena donela je surova uprkos tome sto je teško ziveti sa činjenicom da ste prevareni. Mozda nije imala prilike da se raspravi sa mužem, možda se nije ni usuđivala… Naručila je njeno ubistvo potplativši Pavla Čukica koji je bio u vojnim redovima kraj Karađorđa. Po svojoj prirodi Čukic je bio spreman na sve, sa lakoćom je pristao da ubije Marjana (1808.godina). Nakon ubistva odmetnuo se u hajduke jer je znao kakva je narav Karađorđeva. Da je ostao bio bi odmah pogubljen. Vremenom mu je Karadjordje oprostio uz nagovor prijatelja i supruge Jelene.

Malo je zapisa o Jeleninom izgledu. Opisali su je kao visoku zenu duguljastog lica i smeđih očiju… Bila je skromna i vredna, nije se mešala u muzevljeve poslove. Brižno je gajila svoju decu (tri sina i četiri kćeri) živeći često sama u Topoli jer je Karađorđe bio zauzet ratovanjem. Svesrdno je docekivala mnogobrojne goste. Delila je sudbinu svoga supruga posle propasti I srpskog ustanka, sa njim je živela u izgnanstvu…

 

Nakon Karađorđeve smrti bilo joj je teško, morala je dugo da čeka na povratak sa decom u Srbiju. Dugo je živela u Rusiji, ali odlučila je da se vrati u otadžbinu. Knez Miloš joj je nije odobrio povratak u zemlju. Dolaskom u Vlašku, a bez pomoći koju je dobijala u Rusiji živela je jos teže. Knez Mihailo odobrio joj je povratak u zemlju krajem 1839.godine. Nakon 26 godina lutanja i mučenja, smestila se u Beograd. Knez Mihailo joj je dodelio penziju, a sin Aleksandar je dobio službu. Povremeno je odlazila u Topolu. Za života je izgubila četvoro dece. Knez Mihailo i knjeginja Ljubica su je poštovali, obilazili, učinili njen težak život spokojnijim. Jelena, jaka supruga i nadasve jaka majka, doživela je duboku starost. Umrla je 1842.godine i sahranjena kraj svog Karađorđa u Topoli.

 

 

PODELI: