Matt Collins (Karlo Metikoš)

Danas je veoma teško reći kada je rock muzika stvarno započela u Jugoslaviji i ko je za to najzaslužniji. Gotovo je sigurno da su džezeri bili ti koji su otvorili put ne samo rock muzici, možda, još i više zabavnoj ili takozvanoj šlagerskoj muzici. Nekako najčešće u kontekstu početaka rock muzike u Jugoslaviji se spominje Mile Lojpur koji je delovao u Beogradu i Matt Collins ( Karlo Metikoš ) koji je bio najviše vezan za Zagreb. Ipak treba reći da rock nije bio odmah njihovo prvo opredeljenje, početni su im putevi bili ipak vezani uglavnom za džez. Osim njih dvojice bolji poznavaoci spominju i neka druga imena koja nisu imala tu sreću da budu više medijski zastupljena.

Mile Lojpur

Karlo Metikoš nastupao je u zagrebačkom klubu ‘Varijeteu’ još 1958 godine, ali i Mile Lojpur je 1953 godine primljen u ‘Udruženje džez muzičara’. Upisano je da je Mile džez instrumentalista na gitari, saksofonu, trubi, klarinetu i harmonici. Iako je na prvi pogled instrumentalista, Lojpur nije imao nikakvih muzičkih škola, dakle bio je samouk i ostaće upamćen kao prvi beogradski rocker. Istina, njegovi prvi nastupi potiču još iz 1949 godine, ali vrhunac će doživeti tek 4 marta 1960 godine koncertom u otmenoj dvorani Kolarčevog univerziteta koji je išao pod naslovom ‘Elvis Prisli u Beogradu’. Pre toga održavao je stalne igranke na ‘Zvezdinom igralištu’ na Kalemegdanu.

Mile je dobio nadimak ‘Najlon’ zbog paketa strane robe koji su iz Amerike dobili njegovi roditelji, a u kome je između ostalog bilo i muških najlon čarapa, najlon košulja i kravata. Taj natpis ‘Najlon’ će kasnije staviti i na svoju gitaru sa kojom je nastupao.
Mile je negde od 1949 godine počeo da nastupa po igrankama ( sredom i petkom od 19 do 22 h ) u Beogradu u Cetinjskoj ulici broj 32. Tada je to bila sala ‘Narodnog fronta’, zapravo soba veličine 10 X 13 kvadratnih metara. Za te igranke pravili su plakate na kojima je pisalo : ‘ Igranka u Teksasu, svira Mile Lojpur’ . Kasnije je Mile prešao u ‘Opšti studentski restoran br 1’ , gde postaje član orkestra Mileta Nedeljkovića poznatog pod nazivom ‘Septet M’ , a to su bile igranke poznate pod nazivom ‘Tri kostura’. Vremenom Mile je pravio igranke i po drugim salama, a najviše je ‘skidao’ Elvis Prislija.

Mile Lojpur

O tim svojim počecima Mile je svojevremeno rekao : ”U to vreme slušao se radio Luksemburg i gledao festival u San Remu. Tad sam prvi put video Adriana Čelentana, koji je otpevao ono … 24000 poljubaca, okrenut publici leđima i to je bilo otkačeno i gotovo skandalozno u to vreme.Takva muzika se prvo slušala sa džuboksa hotela ‘Moskva’. Ja sam prve igranke svirao u ‘Teksasu’ u Cetinjskoj 32 gde je tad bila frontovska organizacija. Tu sam od malog radio zvučnika napravio pravi mikrofon, a od magneta iz telefonskih slušalica sam napravio električnu gitaru na kojoj sam napisao Mile Naylon. To mi je bio nadimak po jednoj pesmi u kojoj spominjem najlon čarape, uvek sam bio sklon tom zapadnjačkom stilu. Na gitari sam imao ispisana imena svih mojih ljubimaca, od Fets Domina do Čabija Čekera’ .
Mile je često imao svoje vlastite prepeve, a u ‘Lazarcu’ je pevao čak i pesme Katarine Valente. Međutim njegova interpretacija tvista Čabi Čekera, kojem je dao ime ‘Šumadijski tvist’ biće ono što je privuklo pažnju, ali ne zbog kvaliteta izvođenja, već zbog teksta. Ono po čemu je posebno ostao upamćen je instaliranje mikrofona na gitari, a uz to imao je i jednu od prvih vespi u Beogradu. Kasnije je imao puno svirki po moru, a tokom 1964 godine svirao je mesece dana u Parizu, a onda tokom 1965 godine i u Finskoj. Ipak, nije ostavio nikakve tonske zapise iza sebe, njegovo objašnjenje je bilo: „ Nije mi to bilo potrebno. Jednostavno nije me interesovalo. Bio sam dovoljno popularan i bez ploča. Sa druge strane ja sam imao stalno zaposlenje i moja egzistencija nikada nije zavisila od muzike“ .

Matt Collins

Matt Collins alijas Karlo Metikoš bio je poznat kao nestašan dečak, učenik koji je svojim nastavnicima ostao upamćen kao dečko isuviše raspoložen za šalu, imao je dve pasije : muziku i podvodni ribolov. Kada je upisao u Zagrebu Ekonomski fakultet tokom 1959 godine postao je jedan od osnivača i pevač grupe ‘Regal’ za koju neki tvrde da je bila prvi jugoslovenski VIS. Kako je Matt pričao kasnije, ova grupa je vežbala pet pesama oko godinu dana kako bi imala svoj prvi nastup 23 decembra 1959 godine. Taj nastup je bio u ‘Glazbenom Zavodu’ i za sam nastup prodato je bilo 800 ulaznica. Svi ostali članovi grupe bili su članovu KUD ‘Lado’ , puno su putovali pa je Metikoš bio nezadovoljan njihovim angažmanom u okviru grupe što nije nikako zaovoljavalo njegove ambicije. Zbog toga on napušta grupu i odlazi u Skandinaviju pokušavajući da napravi muzičku karijeru, što mu nažalost ne uspeva. Nakon toga put ga vodi za Pariz gde nastupa u ‘Pathe Marconi’ i gde postiže dovoljno uspeha na osnovu čega dobija angažman za pevanje tvist melodija po američkim bazama. U to vreme on nosi ime Matt Coshe, pevajući po američkim bazama biva primećen od strane menadžera fabrike gramofonskih ploča ‘Barclay’.

Ipak na kraju, potpisuje trogodišnji ugovor sa kompanijom gramofonskih ploča ‘Philips’, a po tom ugovoru trebalo je da snimi u tri godine 12 ploča. Istovremeno kompanija mu menja ime u ono po kome je kasnije postao poznat i u Jugoslaviji – Matt Collins. U to vreme on je bio zvezda u Jugoslaviji, jer je bio jedan od vrlo retkih koji je imao potpisan ugovor sa stranom kompanijom.

Bio je to interesantan period njegovog života, o čemu će kasnije on mnogo puta pričati, a za samu promenu imena Metikoš je rekao : „ Kao filmski starovi i pevači , koji nemaju zvučno ime, i ja sam morao promeniti svoje ime u Mat Kolins. Postoji nepisano pravilo da ime mora imati jedan, a prezime dva sloga, da bi publika mogla zapamtiti ime koje sluša na radiju i čita po novinama i pločama jer to je u inostranstvu odlučujući faktor uspeha. Kod Filipsa postoje za ovakve stvari stručnjaci koji su pomoću raznih testova ustanovili da moje sadašnje ime potpuno odgovara potrebama”. Očigledno da je u to vreme Karlo imao uspeha, evo jedne njegove izjave : “ Do sada najveći uspeh doživeo sam 7 jula 1962 godine u najimpozantnijoj pariskoj plesnoj dvorani ‘Salle Wagram’. Kao poslednju tačku pevao sam ‘Luccille’, ova pesma je bila povod za izgred tinejdžera. Oko tri hiljade mojih obožavalaca pojurilo je na pozornicu s molbom da dobiju moju fotografiju i autogram. Kroz nekoliko trentuaka zapretila mi je opasnost da me potpuno opkole. Tada mi je došao u pomoć kordon policijaca. Moj novi beli smoking bio je potpuno iscepan, ali mladi nisu hteli da napuste bojište praznih ruku. Nekoliko časova na ulici su skandirali moje ime, dok sam ja u svojoj loži do četiru ujutro čekao priliku da neopažen pobegnem kući.”

Dolazio je u par navrata u Zagreb, a to je bila prilika da domaća štampa nešto više napiše o njemu. Tokom avgusta 1963 godine na ‘Šalati’ u Zagrebu održao je tri koncerta u tri večeri uzastopno. Na prve dve večeri okupilo se 12000 ljudi, treće večeri je padala kiša, pa je bilo samo 3500 posetilaca, sav prihod je išao u korist postradalih od zemljotresa u Skoplju. Bio je to veliki trijumf i uspeh.

Krajem 1963 godine Matt objavljuje prvu ploču gde su bile pesme : ‘En ecoutant la plue’/ ‘What kind of love is this’ / ‘ Il falut choasir’ / ‘ Kind of tonight’. Ova ploča je izašla za francusko tržište, a PGP RTB je od Philipsa dobio licencu za izdavanje u Jugoslaviji. Kritika u svojim osvrtima na ploču navodi : “ Mat Kolins je francuski pevač zabavne muzike jugoslovenskog porekla. Ovaj popularni pevač već je gostovao u našoj zemlji, a ove godine će zajedno sa zagrebačkim ansamblom ‘Crveni Koralji’ poći na veliku turneju po Jugoslaviji.”

Ipak , bilo je i onih koji su ga dobro poznavali pa je tako ‘Ilustrovana politika’ pisala : “Ovo je prva ploča mladog Zagrepčanina, najpopularnijeg pevača Francuske, koja je izdata kod nas. Uoči njegovog gostovanja u Jugoslaviji, ona mu služi kao vrlo dobra reklama”. U to vreme , kada je ovaj tekst izašao Matt je već bio na turneji po Jugoslaviji, a prate ga naizmenično grupe : ‘Bijele strijele’, ‘Crveni koralji’, ‘Delfini’ kao i trio ‘Jeka’.
Dana 1 juna 1964 godine Matt objavljuje prvu domaću ploču u izdanju Jugotona na kojoj su bile pesme : ‘Sick and tired’ / ‘Just a lonely man’ / ‘Be my baby’ / ‘What do I say’. Na ploči ga prate ansambl Kreše Oblaka i trio ‘Jeka’. Tog leta je bio veoma angažovan, često je bio prisutan na radiju, TV, priređuje razne svirke, a kroz štampu se stalno provlači kako odlazi u velike gradove po Evropi radi koncerata. Sledeća samostalna ploća iz 1965 godine sadrži pesme : ‘Lucille’ / ‘Don’t say goodbye’ / ‘Money’ / ‘Hey, hey, hey, hey’ , na njoj ga prati ansambl Branka Bulića , a tu si bili i ‘Crveni koralji’ i vokalni kvartet ‘Melos’. Svakako da je najbolja pesma na ploči pesma ‘Don’t say goodbye’. koja je bila plod saradnje Metikoša, Bulića i Ivice Krajača, mnogi misle da je ovo prvi snimljeni autorski rad domaćih rokera iako je sve snimljeno na lošem engleskom jeziku.

Nakon toga objavljuje još dve ploče , na prvoj su bile pesme ‘Peggy sue’ / ‘Koliko dugo’ / ‘Svađa’ / ‘Noćas’ , gde su ove dve poslednje pesme bile njegove kompozicije , a prve dve su bile prepev. Kritika pohvaljuje interpretaciju, mada se navodi da mu je na ovoj ploči nekako glas mekši, a svakako da je najveći utisak ostavila balada ‘Noćas’. Na dugoj ploči su bile pesme ‘Opraštam sve’ / ‘Molim te idi’ / ‘Telefon’ i ‘Jagoda’ . Statistike govore da je do kraja 1964 godine Collins odsvirao ukupno 82 koncerata po Jugoslaviji, tada odlazi za Rim gde je pevao u ‘Stark klubu’, a početkom 1965 godine odlazi na Skandinavsku turneju.

Početkom 1966 godine Matt nastupa na festivalu ‘Zagreb 66’ gde peva drugonagrađenu pesmu ‘Znat ćeš’. Tu pesmu je pevao u alternaciji sa Arsenom Dedićem, a pesma je inače bila njihovo zajedničko autorsko delo. Sredinom godine opet odlazi u inostranstvo jer je dobio angažman da peva u lancu ‘Hilton’ hotela. U toku tih nastupa nastali su još neki snimci koji su se kasnije našli na abumu pod nazivom ’16 originalnih snimaka ( 1962- 66 )’ koji je izdao ‘Jugoton’ 1981 godine. Od te turneje i svirke po hotelima Karlo je nekako postao izgubljen za rock. Kasnijih godina, tačnije posle 1970 njegovo ime će se pojaviti na domaćoj muzičkoj sceni jer će imati veoma veliku ulogu u karijeri Josipe Lisac. Ostaće upamćene njegove brojne kompozicije koje je napisao iz duše sa svoju Josipu. Ipak kako je rekao Ivica Krajač : „On je naš prvi pravi istinski roker, ako pođemo od krilatice da se rok ne svira nego živi, a rok je upravo to “.

Stojančić Perica

Perica je po rođenju bio Beograđanin, mada je od malena živeo u Nišu, gde je i završio osnovnu školu što je ujedno bio i kraj školovanja. Prvi značajniji muzički nastup ili uspeh zabeležio je 1959 godine u emisiji ‘Mikrofon je vaš’ gde je podelio treće i četvrto mesto. Nakon toga počinje sa redovnim nastupima u niškom hotelu ‘Park’ gde je ubrzo postao lokalna atrakcija, krajem 1962 godine prelazi u Kraljevo i nastupa u hotelu ‘Turist’ gde ga slučajno primećuje Vojislav Đonović koji ga poziva da pređe za Beograd, i tako je u stvari počela njegova karijera. U Beogradu je prvi put pevao 18 marta 1963 godine u Velikoj dvorani ‘Doma sindikata’ na priredbi ‘Birajte svoju ploču’.

Svoju prvu ploču izdaje već 1963 godine preko RTB , a na njoj su se našle pesme: ‘Lucia’ / ‘Te noći’ / ‘ Za sve je kriv tvist’ / ‘ Vrt ljubavi’ . Povodom ploče kritika piše : „ Ko bi rekao da u tom krhkom mladiću, koji je tek napunio 22 godine ima toliko snage. Ali, Perica Stojančić je posle mnogih koji nisu uspeli, postao naš prvi i pravi ‘urlator’. Međutim, izvanredan osećaj za ritam i melodiju daje nadu da će ovaj perspektivni i talentovani pevač dati još više i neće biti čudno, ako mnogim, danas popularnim interpretatorima pomrači slavu“ . Ploča se dobro prodavala, a i omot ploče je bio dobro osmišljen prikazujući Pericu sa električnom gitarom kako izvodi ‘pačji korak’.

Početkom 1964 godine Perica izdaje još jednu ploču na kojoj su bile pesme : ‘Za nas’ / ‘Daleko od mene’ / ‘Šetam ‘ / ‘Draga, oh draga’ . O samoj ploči i pesmama pisalo je : „Veliki broj prodatih primeraka prve ploče Perice Stojančića jugoslovenskog ‘urlatora’ , svedoči da je ova vrsta interpretiranja kod nas dosta popularna. Iako njegovi glasovni kvaliteti i tehnika pevanja nisu na naročito visokom nivou, interpretacije su u celini dopadljive“ . Ipak ploča je nekako mirnija u odnosu na prvu, a takav je i omot na kome je sada Perica sa gitarom u nekoj sedećoj pozi i kako zamišljeno prebira po žicama. Na prvoj ploči on je bio suludi roker sav u pokretu, a ovde je već smireni muzičar koji pažljivo traži novi ton.

Tokom 1964 godine izdaje još jednu ploču na kojoj se nalaze pesme : ‘Sentimentalna bejbi’ / ‘Ni zbogom nisi rekla’ , a na ovoj ploči ga prati grupa ‘Elipse’ i vokalni ansambl ‘Korali’. Kritika je samo kratko prokomentarisala da se radi o zanimljivim kompozicijama. Omot ove ploče kao da se nastavalja na prethodna dva, ovde je Perica u odlazećem koraku sa gitarom nemarno prebačenom preko leđa, kao u nekom poluokretu unazad, što je nekako i najavilo njegov odlazak sa muzičke scene. Upravo omoti njegove prve tri ploče su na neki način i prikaz njegove kratke karijere, na prvom je pun snage, na drugom je već smiren , zreli muzičar, dok na trećem on već nema šta da kaže i umoran polako sve napušta. Upravo tako od divljeg rokera preko zrelog muzičara do umornog, pomalo razočaranog pevača koji odlazi u zaborav. Tako je i bilo iako je 1969 objavio još jednu ploču sa pesmama : ‘Moja žena i ja’ / ‘Cveće za tebe’ / ‘Ženim sina’ i ‘Bez osmeha’ .

Saša Popaz

Saša je bio Pančevac koji potiče iz muzičke porodice, počeo je vrlo rano da se bavi pevanjem, pa je često nastupao po koncertima gde su glavne zvezde bili Đorđe Marjanović, Lola Novaković i Predrag Cune Gojković. Prvi javni nastup je imao 1959 godine na jednoj igranci u Pančevu, a zatim je nastupao u emisjiji ‘Mikrofon je vaš’ kao imitator Pol Enke i Hari Belafontea. Nakon toga počeo je da peva po igrankama po Beogradu i Zagrebu kao i nekim drugim mestima.

Tokom 1962 godine objavljuje preko Jugotona dve ploče, na prvoj su pesme : ‘Daj mi svoju ljubav’ / ‘Nežno mi reci’ , a na drugoj : ‘Lučija’ / ‘Lutanje po kiši’ . Povodom njegove druge ploče kritika je rekla : „ Saša Popaz je još jedan iz galerije Jugotonovih talenata i nada. Nešto slabiji kao pevač od Jevremovića, Popaz atraktivnošću želi da ga dostigne. Pitanje je da li će u tome uspeti , iako se ne može reći da već sada nema onih kojima se Popazov način interpretiranje sviđa. Ipak bismo mu savetovali da više obrati pažnju na kvalitet pevanja”.

Saša je uspeo da objavi i treću ploču 1964 godine sa pesmama : ‘Utišaj bol devojko mala’ / ‘ Za sve je kriva bosa nova’. Mnogo kasnije izdaće on još ploča, ali to nije bilo kao sa početka karijere, štaviše postao je neprepoznatljiv i to ne samo muzikom , već i izgledom. Dok su omoti njegovih prvih ploča bili tako lepo arhaični, staromodni gde on pozira sa akustičnom gitarom, omoti njegovih novih ploča prikazuju dugokosog, zalizanog Popaza koji više podseća na nekog pevača folka nego li na nekada zanesenog rokera.

Prve rock grupe

Rock muzika je na ove prostore došla isključivo kroz filmove, a tu se izdvaja naročito značaj i uticaj filma ‘Veseli klub mladih’ u kojem sviraju Cliff Richard i grupa ‘Shadows’. Možda je prva rock grupa na ovim prostorima u klasičnom smislu rock grupe bila zagrebačka grupa ‘Sjene’, a tu su negde i ‘Atomi’ takođe iz Zagreba. Iza njih dolaze ‘Bijele strijele’ takođe iz Zagreba, a tu je i grupa ‘Uragani’ iz Rijeke. Sve te grupe svoje nastajanje vezuju za 1961 godinu, a od svih njih jedino se grupa ‘Bijele strijele’ može nazvati velikom grupom jer su stekli veliku popularnost , izdali nekoliko ploča i bili prvi rokeri koji su se pojavili na nekom festivalu zabavne muzike, a to je bilo na ‘Opatiji 63’.

Od 1963 godine počinju da se pojavljuju mnogo ozbiljnije grupe poput zagrebačkih ‘Crvenih koralja’ koji će možda biti i najveća grupa tih godina. Nekako tada u Beogradu započinju svoje karijere ‘Zlatni dečaci’, ‘Iskre’, zatim se pojavljuju po popularnosti i medijskoj pratnji, ali i kontroverznosti, neprevaziđene ‘Siluete’ i njihov pevač Zoran Miščević. Nikola Karaklajić je kasnije napisao o uvođenju bit muzike i pojavi Silueta : “ Sve je počelo jako naivno. Redakcija ‘Ježa’ je organizovala svoju godišnjicu u ‘Domu Kulture Vuk Karadžić’ i u oglasu napisala da će pored humorističkog dela biti i muzički deo. Tada su se električne gitare prvi put pojavile na sceni pred beogradskom publikom. Oblik im je bio vrlo čudan, bile su nepravilnog oblika, nekako ćoškaste i jarko crvene. I zvuk je bio neobičan, metalan, treperav, jak. Mladići su ostavili prijatan utisak, a naročito onaj momčić koji je lupao bongo bubnjeve. On je sve vreme poskakivao u ritmu muzike, prenoseći svoje oduševljenje i na publiku. Zainteresovao sam se za njegovo ime, rekli su mi da je to Zoran Miščević i da je učenik II razreda VI beogradske gimnazije.

Te večeri je zadovoljna publika otišla kućama ne znajući da je prisustvovala istorijskom događaju, uvođenju bit muzike u naš javni život” . Pojava ‘Elipsa’ je već značila da rock muzika postaje sve ozbiljnija i da dečaci postaju sve bolji muzičari. Nakon svega iz Zagreba dolaze ‘Roboti’, ‘Zlatni akordi’, ‘Delfini’, pa ‘Delfini’ iz Splita, a među najbolje grupe tog vremena svakako spadaju i ‘Indexi’ iz Sarajeva. Ovo su bile najznačajnije grupe iz tog prvog početnog perioda, trebalo bi još spomenuti ženske sastave iz Zagreba ‘Lutke’, ‘Šigele’ te beogradske ‘Sanjalice’, tu su svakako sastavi ‘Smeli’, ‘Samonikli’, ‘Crni biseri’, ‘Džentlmeni’ , a svakako počasno mesto zauzimaju ‘Kameleoni’ iz Kopra koji su bili strah i trepet za sve grupe, isključivo zbog svoje, za one uslove, zaista odlične opreme.

Kameleoni

To je bilo vreme opšteg siromaštva, teško se živelo i zbog toga je jedan od većih problema za tadašnje grupe bila nabavka instrumenata, zvučnih kutija, pojačala i svega ostalog što je bilo neophodno za normalnu i dobru svirku. Mnogi su instrumente pravili sami , ali ono što je bilo najvažnije električnih gitara je već bilo desetak. I sve su bile lepe, jedna lepša od druge kako je pisao muzički kritičar Nikola Karaklajić: “ Jarko crvena, purpurna, čokoladna, svetla , tamna, pa čak i zlatna. Oni koji nisu imali rođake u inostranstvu jednostavno bi prikačili magnet za običnu gitaru, a kao pojačalo je mogao da posluži i radio aparat ‘Kosmaj 40’. “ Poznato je da su svoje prve gitare recimo pravili kasnije poznati muzičari Dado Topić i Dragi Jelić.

Prvi pravi instrumenti su se pojavili tek sredinom šezdesetih godina, a pravi šok su izazvale nemačke gitare ‘Hofner’ koje će zadugo biti glavne gitare. Kurt Rosberg , trgovac iz Nemačke, je polovinom 60 – tih godina poslao u Jugoslaviju mnoštvo prospekata ‘Hofner’ gitara i ‘Dynacord’ pojačala. U zemlji je bilo prospekata, ali ne i gitara, ostalo je još da se one nabave, a u prilog je išla činjenica da se u Nemačkoj nalazilo mnoštvo naših gastarbajtera, pa su muzičari preko veza, rođaka i ko zna još kako, nabavljali svu ovu tehniku. Na ‘Hofner’ gitarama svirali su ‘Crveni koralji’, ‘Siluete’, ‘Zlatni dečaci’, ‘Elipse’, ‘Indeksi’ i mnogi drugi.

Problemi sa intrumentima su rešavani u dužem vremenskom periodu, ali su ipak bili rešivi. Jedni od retkih, ako ne i prvi, koji su za ono vreme imali veoma dobre instrumente i pojačala ‘Vox’ bili su već spomenuti ‘Kameleoni’ iz Kopra. Oni su opremu nabavili uz pomoć roditelja i rođaka koji su živeli u Trstu uz obećanje da će im uloženi novac vratiti čim budu u mogućnosti. Takođe i grupa ‘Zlatni akordi’ je bila ponosna na svoju opremu i instrumente, ponosno su isticali da imaju izvrsna ‘VOX’ pojačala, gitare ‘Fender’, ‘Greteh’ i ‘VOX Trikoson’ baterije koje su nabavili uz pomoć roditelja, ali i prodajući paradajz i radeći kao nosači.

Mnogi od članova grupa nisu ni videli instrument, koji će svirati, dok nisu došli u grupu. Često se događalo da sasvim slučajno dobiju da sviraju neki od instrumenata. Svi su želeli da sviraju gitaru, malo ko bubnjeve, a niko bas. Nekako ispada da su basisti tada baš nasilno regrutovani kao novi članovi grupa, jer je to bio najmanje atraktivan instrument. I za bubnjare je bilo teško, bili su retki, a još ređi su bili oni koji su imali bubnjeve pa su zato bubnjari bili vrlo traženi i cenjeni. Nije bilo moguće kupiti bubnjeve, pa su se mladi muzičari snalazili koristeći starinske bubnjeve, varjače kao palice za bubnjeve, neke mamine limene kutije za doboš, timpane , a neki su opet kupovali sušenu kožu od magarca i sami pravili svoje bubnjeve.

Problem je bio i oko toga gde i kako vežbati. Ako bi roditelji dozvolili da se vežba u stanu, dolazile bi komšije koje su se bunile zbog buke. Prostorija za redovno vežbanje je bila veliki problem i ostala kao neostvareni san za mnoge grupe u to vreme. Recimo ‘Kameleoni’ su vežbali na tavanu jedne od zgrada u kojoj je živeo jedan od njih, ‘Zlatni akordi’ su vežbali u jednom podrumu među kantama za đubre, tako da je jedna od kanti služila njihovom bubnjaru kao instrument.

Naravno, trebalo je rešiti i problem sa okolinom, koja nije razumela mlade muzičare, njihov izgled, ponašanje, vrstu muzike, pa to je ipak bio početak nečeg potpuno novog i dosta avanangardnog za naše prilike. Roditelji rokera nisu bili oduševljeni onim šta im deca rade, škola još manje, a na ulici su bili veliki problem zbog malo duže kose. Tada je bila velika hrabrost i još veći rizik pustiti kosu koja bi makar malo prešla preko ušiju. Evo primera kako je tada jedan uvaženi i priznati professor objašnjavao : “ U svim našim gradovima šetaju se mlade jedinke čudnog izgleda. Mladići duge, neuredne, prljave kose, u odelu čudnog klovnovskog kroja, tesnih pantalona, širokih i prljavih cipela. Devojke u prisno pripijenim pantalonama ili maksimalnim mini suknjama, duge raspletene kose kroz koju se nazire ispijeno bezizražajno lice. Zajednička im je navika da i jedni i drugi neumorno žvaću gumu od koje s vremena na vreme ispuštaju balone kao najviše znamenje svog besposličarskog dosađivanja ili kao način ismevanja onih koji pred njima zastaju ili se zgađeni za njima okreću.”

Siluete

Zbog duge kose mnogo je muzičara imalo problema, ljudi su na njih vikali , smejali im se , nazivali ih pogrdnim imenima, a u to vreme ustanovio se novi izraz za momke sa dugom kosom ‘čupavci’. Mnogi su tada izjednačili pojam ‘čupavca’ sa huliganstvom. Nije bilo maltene časopisa koji se nije upustio u ozbiljnu raspravu o tome šta znači duga kosa i da li ona vodu u delikvenciju, prenosimo jedan od osvrta : “Poistovećivanje ‘čupavaca’ i huligana se možda rodilo iz želje određenih konzervativnih krugova da se ‘čupavci’ poput huligana ekskomuniciraju iz društva ili da se bar stave pod čvrstu društvenu kontrolu. Međutim, dok prilikom pojave huliganstva na to imamo pravo, u slučaju ‘čupavaca’ to nije moguće. Huliganstvo se kosi sa osnovnim zakonima ljudskog društva, ono predstavlja određenu društvenu opasnost, dok se kod ‘čupavaca’ radi samo o određenom nekonformističkom stilu, o modi koja u krajnjoj liniji ne ugrožava nikog ko joj se ne želi prikloniti I koja nije agresivna niti tiranska.”

Centar svih događanja dugo će biti igranke. Beograd je do početka 60 – tih godina imao vrlo malo mesta gde su se održavale igranke, a u drugim manjim mestima bilo je još gore. Tako se do početka 60 – tih godina u Beogradu, gde se sve sviralo osim rocka, spominju mesta za igranke kao Omladinsko izletište u podnožju Košutnjaka, stadion ‘Guberevac’, dvorište srednjotehničke škole ‘Nikola Tesla’, kao i škole ‘Petar Drapšin’ , košarkaški stadion ‘Crvena Zvezde’. I tada kada se počelo razmišljati o nekim adekvatnim slobodnim prostorima u Beogradu, neki su se setili prostora na Beogradskom sajmištu , uskoro to će postati i te kako bitno mesto za razvoj rock muzike.

Pojavom rock muzike otvaraju se nova mesta za igranke, a mesta gde se sviralo dobijala su posebnu reputaciju i nisu više nosila svoje prave nazive nego su bila mnogo bolje poznata po sastavu koji je tamo svirao. Odlazak na ples tj igranku predstavljao je pravu malu svetkovinu, a sa druge strane muzičari su se zaista trudili i stvarno , u onom pravom smislu te reči, unosili sebe u svirke. U to vreme u Beogradu su postojala svega dva doma omladine, ‘Dom učenika u privredi Dragi Milovanović’ i’ Dom omladine Vračara’ poznatiji kao ‘Euridika’ . U stvari to je bio naziv za dvorište jedne zgrade u Molerovoj ulici u kome se svake večeri izvodio neki program. Sa velikim uspehom je radio i ‘Dramski atelje Doma omladine Vračar’ poznat po skraćenom nazovu kao DADOV. Bašta ‘Euridike’ je bila utočište svim vokalno instrumentalnim sastavima, smatralo se da ansambl koji nije nastupio u ‘Euridiki’ nije zvanično priznat u javnosti, to je bila odskočna daska za mlade talente. Osnovni problem ‘Euridike’ je bio mali prostor jer je tu moglo stati svega par stotina ljudi. Od prvih grupa tu su svirali ‘Zlatni dečaci’, ‘Crni biseri’, ‘Safiri’, ‘Plave zvezde’ i ‘Ekspres osam’.

Igranke su se održavale petkom i subotom, evo nekih detalja u vezi igranke iz sećanja Lokice Stefanović : “ Na igranke su dolazili mladići i devojke obučeni u stilu šezdesetih , tražeći tu svoju prvu, pravu ljubav. Igranke su uvek predstavljale događaj za sebe. Plesao se ali – gali, ča- ča -ča i šejk. Obično su se igranke završavale tučom zbog devojaka, ali to nisu bile tuče sa pucnjavom i sevanjem noževa. Mladići bi se malo potabali, a sve se na kraju završavalo prijateljskim zagrljajem. Jedino je veće probleme zadavao Buca – Al Kapone iz Sarajevske ulice, koji ne samo da je mlatio momke, već je i devojkama lupao šamare ako nisu htele da igraju sa njim. “

U Zagrebu osnovnu ulogu u razvoju rock muzike imao je klub ‘Varijete’ u Ilici 31, mada je možda njegova uloga čak bila i veća za zabavnjake. Evo kako je opisan ‘Varijete’ tada : “ Mala dvorana zastarelog izgleda, izgubljena u lavirintu dvorišnih zgrada, sa 755 gusto zbijenih mesta, sa krovom koji prokišnjava, sa nedovoljno uređenom pozornicom iz koje zjapi prazno udubljenje iz koga je davno poslednji put izašao orkestar, dva primitivna reflektora, delimično pocepana zavesa, predsoblje puno starih kulisa – to je zagrebački ‘mali brat’ proslavljenih evropskih kuća.” Isto tako, u Zagrebu, ‘Glazbeni zavod’ je predstavljao vrlo bitno mesto jer svirati u ‘Zavodu’ značilo je da ste u samom vrhu.
Često se u sećanjima rock muzičara spominju rivalstva koja su postojala između grupa bez obzira što se mnogima to čini kao preterivanje. Rivalstva su stvarno postojala i svaka grupa je imala svoje navijače. Festivali, razne gitarijade i ostala takmičenja , često su po skandiranjima i navijanjima više ličili na susret dva ljuta fudbalska rivala nego na koncert.

Gitarijada 1967

U to vreme bilo je mnogo grupa, postoji neverovatna procena da je početkom 1968 godine u Jugoslaviji bilo oko 4000 grupa, dok je u samom Beogradu sa užom okolinom bilo oko 300 grupa. Ipak, najviši domet većine od tih grupa je bilo sviranje na nekoj od školskih igranki, a bilo je i takvih koji ni to nisu dočekali. Osim njih nekoliko, možda petnaestak sastava, ostale grupe nisu ništa značile u našoj rock muzici što se tiče kvaliteta i doprinosa razvoju te muzike, pa se kao takve nisu ni našle u nekim kasnijim natpisima, bez obzira što su neki od njih imali bar neki značaj jer su ili prvi snimili ploču, prvi se pojavili na TV, prvi imali sopstvenu kompoziciju, ipak svi su se trudili i bili bar u početku bili iskreni u svom muzičkom izražavanju.

Prvi problemi

U početku samo su se svirali strani hitovi koje su članovi grupa bili u stanju da ‘skinu ‘ slušajući radio programe, uglavnom jedino se slušao ‘ Radio Luksemburg’ . Bez obzira što to danas izgleda smešno, samo slušanjem ‘Radio Luksemburga’ i prostim pamćenjem pokušavalo se zabeležiti, zapravo upamtiti ono što se tamo čulo. Ploča nije bilo ili ih je bilo jako malo, magnetofona nije bilo uopšte, pa je ostalo samo pamćenje i zapravo sve se svodilo na imporvizaciju. Upravo takvo muziciranje je bio neverovatan i nezaboravan doživljaj, međutim to nije moglo baš dugo da potraje. U samom početku naše grupe su uglavnom imitirale svoje strane uzore, ali to se veoma brzo iživelo i prevazišlo. Stalna takmičenja koja su organizovana veoma brzo su pokazala ko i kako svira, kako se ponaša na sceni itd. Najbolje su u početku prolazili oni koji su najtačnije imitirali svoje uzore, međutim polovinom 60 – tih godina to više nije bilo dovoljno i tada dolazi do selekcije tako da opstaju oni najbolji.

Crni Biseri

Većina, ako ne i svi naši sastavi su tada svirali onako usput, za zabavu, tj nisu se bavili muzikom profesionalno. Baviti se profesionalno muzikom značilo je uzeti muziciranje kao svoje osnovno zanimanje, odnosno napustiti školu, radno mesto , ukratko ceo život posvetiti se stalnim turnejama, snimanjima. To su bile velike životne dileme i naravno sve ovo je moralo da se odrazi na odnose unutar samih grupa, nisi svi mogli to da jednako prihvate. Dolazi do svađa, nerazumevanja među članovima grupa, pa često i do razlaza. Po tom pitanju ni same grupe nisu izgleda bile u stanju da baš sve raščiste.

Kako je rekao Zoran Petković iz ‘Crnih bisera’ : “ Profesija bit muzičara ne daje nikakve garancije za bezbrižan život. To je prolazna moda. Ako nećemo da nastavimo kao profesionalni muzičari, moramo da imamo neko stalno zaposlenje. To je glavni uzrok raspadanja mnogih grupa, iako možda postoje i još neki faktori. Tih odlazaka će uvek biti i na njih se treba navikavati, jer samo tako može da se održi kvalitet muziciranja jedne grupe.”

Samo je delimično istina da su grupe svirale iz ‘ljubavi’ i da nisu imale materijalne koristi. Dovoljno je prelistati stare časopise pa videti kako su se i te kako natezali oko honorara, neke grupe su se zbog toga čak i raspale. Bilo je moderno pričati kako su oni svirali iz ‘ljubavi’, kako sve to nije isplativo, da se eto oni žrtvuju itd. Ipak su to bile najobičnije priče , jer i te kako se moglo zaraditi, istina ne kao na Zapadu, ali i u to vreme za jedno veče moglo se zaraditi onoliko novca koliko je jednom profesoru trebalo mesec dana rada za istu količinu novca. U to vreme tj na početku establišment je sve to gledao sa nekim podsmehom , što je bilo pomalo i uvredljivo, jer ako vas neko gleda sa strahom , to onda znači da vas i uvažava. Domaće rok grupe taj status uvažavanja nisu imale u prvim godinama, to će se desiti tek nakon Prve Gitarijade u kasnim šesdesetim godinama.

Primer tog podsmešljivog posmatranja se najbolje vidi iz komentara omladinskog lista ‘Susret’ koji bi kao omladinski list bar trebalo da ima više sluha: “ Jugoslovenski električari su sasvim drugog kova. To su, pre i posle svega, neverovatno ozbiljni dečaci koji su ubeđeni da vrše neki strašno značajan posao. Iz svojih ‘tehničkih’ instrumenata oni izvlače nekoliko tonova durske lestvice na nemoguće seriozan način. Njihova samosvesnost jednog poštenog obožavaoca ludorija dovodi do izbezumljenja. Pošto, na koncu svega, ovde u ovom načinu proizvodnje tonskih kompleksa, o muzici ne može biti ni govora, za mene su ‘Bijele strijele’, ‘Iskre’ ili ‘Crveni koralji’ beznadežni slučajevi. Dokaz za ispravnost gledišta je činjenica da cirkus ‘Adrija’ i ne pomišlja da angažuje neki od jugoslovenskih orkestara ovog tipa za svoj redovni program.“

Zbog svega navedenog, rock scenu Jugoslavije u tome periodu treba sagledati kako to i zaslužuje – kao pionirski rad. Treba samo poslušati snimke tih naših legendi, počev od ‘Silueta’ pa nadalje, pa videti da je sve to bilo više nego naivno. To je moglo da se prihvati u prvih nekoliko godina, ali posle toga više nije bilo opravdanja, jer se očekivalo da grupe pokažu svoje muzičko umeće i stvore nešto svoje. Možda je najbolji primer za to zagrebačka grupa ‘Bijele strijele’ koja je do 1963 snimila dosta ploča, na kojima je bilo i njihovih kompozicija. Tu nije bilo ničeg novog ili prepoznatljivog po čemu bi se oni mogli jasno raspoznati među drugima, ali je opet bilo dovoljno da steknu ime. Ali, oni su tu stali i tako se ugasili i nestali sa muzičke scene. Isto se desilo i sa ‘Crvenim koraljima’ koji su mogli učiniti više, njihove prvo objavljene ploče su bile jako interesantne, a onda su počeli da se ponavljaju, ostali u istom fazonu u kome su i započeli, u stilu ‘Shadows’ i tu je bio kraj njihove karijere.

Ploče domaćih rock grupa bile su loše snimljene, retko su izlazile, a kada su bile i snimljene obično su kasnile tako da su postajale sasvim ne-aktuelne. Pored toga, mnoge grupe jednostavno nisu bile u stanju da stvaraju sopstvene kompozicije, mnogo lakše im je bilo da se bave prepevima stranih hitova. To je moglo da ima prođu dok domaća disko industrija nije počla da redovno izdaje strane singl ploče sa hitovima što se desilo 1967 kada je Jugoton sklopio ugovor sa koncernom EMI. Takođe treba spomenuti da se kod nas o dizajnu omota ploča nije uopšte vodilo računa. Preko omota ploče moralo bi se naslutiti o kakvoj se muzici radi, omoti velikih svetskh rock grupa su umeli da budu čak i simboli onog što se tada dešavalo. Međutim, u Jugoslaviji dizajn omota ploča kao da nije postojao, uglavnom na omotima bi se pojavili svi članovi grupe u nekoj benignoj pozi ili bi se glupirali skakajući i penjući se po stubovima, a za to se ne mogu samo okriviti diskogafske kuće, već i sami članovi rock grupa koji su bili bez ideja i potreba za inovacijama.

Očigledno da je došlo do krize, a razmišljanja kako dalje naročito su bila izražena tokom 1967 godine. Tadašnji bit se polako povlačio pred soulom, ritam i bluzom, bilo je očigledno da se na svetskoj muzičkoj sceni stvaraju neki novi muzički stilovi. Prve grupe koje su to kod nas osetile i reagovale bile su ‘Elipse’, ‘Roboti’ i ‘Delfini’. Među onima koji su pratili dešavanja na svetskoj muzičkoj sceni bili su i ‘Crni biseri’. Neke od grupa nisu bile spremne za promene, kao recimo izvikani ‘Zlatni dečaci’ koji su tada već bili u velikoj agoniji, a čak ni ‘Grupa 220’ nije tada bila spremna da menja svoj stil.

Mediji

Smatra se da je kod nas 1960 godine rock muzika došla na Radio. Početkom 1960 godine počela se emitovati na Radio Beogradu emisija ‘Sastanak u 9 i 5’ koju je vodio Nikola Karaklajić i gde se prvi put na našim radio stanicama mogla čuti bit muzika. Verovatno ohrabreni dobrim prijemom ljudi iz Radija, 1966 godine pokreću novu emisiju koja je išla pod nazivom ‘Prijatelj zvezda’ , a voditelj je bio tada mladi Nikola Nešković. U svojim emisijama on je slušaoce uvodio u svet pop muzike, počev od kompozicija koje su tada bile na vrhovima top lista Velike Britanje, SAD, Francuske, Italije pa preko prikaza LP ploča poznatih svetskih grupa i solista. Kasnije je bilo i drugih emisija, a svakako treba spomenuti ‘Muzički automat’ koji je takođe uređivao Nikola Karaklajić.

Tih prvih godina, mnogo duže nego što je to objektivno trebalo, Radio je bio apsolutno najbliži medij za celokupnu muziku, a ne samo rock. Tamo, upravo na Radiju su se pravili prvi snimci i dobijala prva obećanja da će se snimiti ploča, a u tome su prednjačili Radio Zagreb i Radio Beograd. Svakako da treba spomenuti vrlo popularni emisiju ‘Veče uz radio’ koja je započeta 10 novembra 1968 godine, a urednik i voditelj je opet bio Nikola Karaklajić.

Specijalizovanih muzičkih časopisa tada još nije bilo, osim časopisa koji su bili posvećeni džezu. Tokom 1959 godine list ‘Duga’ ustupa svoje dve strane prostora na kojima se piše o džezu, ali i o zabavnoj muzici. List ‘Ilustrovana politika’ od 1960 godine jedan deo prostora posvećuje kratkim vestima o novo objavljenim pločama na domaćem tržištu. Tokom 1962 godine pojavljuje se list ‘Ritam’ , izdanje NIP ‘Dnevnika’ iz Novog Sada koji je bio prvi domaći časopis posvećen zabavnoj, džez i pop muzici. Prvi specijalizovani časopis vezan isključivo za rock muziku je bio ‘Džuboks magazin’ , prvi broj je izašao 3 maja 1966 godine, a na naslovnoj strani se bila slika ‘Rolling Stonesa’. Urednici su bili Nikola Karaklajić i Višnja Marjanović, prvi broj je izašao u tiražu od 100 000 primeraka, časopis je izlazio tri godine. Takođe je neophodno spomenuti časopis ‘Pop Expres’ koji je počeo izlaziti februara 1969 godine, kao izdanje Centra za kulturnu delatnost omladine Zagreba.

U periodu od 1965 do 1970 godine rock muzika je zaista dobila otvorena vrata u svim medijima, a po nekim navodima trebalo bi taj period podeliti u dva dela : Prvi – u kom se vršilo formiranje sistema za informisanje, kada se pojavljuju radio emisije, rubrike u novinama koje imaju za cilj da muziku u celosti prezentiraju i predstave. Drugi deo ovog perioda – označava početak snažnijeg i sigurnijeg organizovanja čitavog muzičkog života kod nas, što je podrazumevalo urednu produkciju gramofonskih ploča, ustaljeni sistem organizovanih koncerata kao i razbijanje konzervativne šeme jugoslovenskih festivala zabavne muzike uz sve češću pojavu grupa na samim festivalima.

Dinamiti

Domaća TV dugo nije imala bilo kakvu emisiju koja bi bila posvećena isključivo rock muzici, osim povremenih osvrta u okviru TV Dnevnika. Ipak TV se nekako prilagođava novim vremenima i uvodi emisiju u trajanju od 15 minuta i to nedeljom u udarno vreme, nakon TV Dnevnika u preiodu od 20 30 do 20 45 h. Emisija je tokom godina nekoliko puta menjala naziv, a uglavnom u njoj smo imali prilike da vidimo ‘Elipse’, ‘Dinamite’, ‘Siluete’, ‘Robote’, Krunoslava Slabinca, Josipa Bočeka, Borisa Babarovića iz ‘Crvenih koralja’. Jedna od boljih TV emisija bila je ‘Koncert za ludi mladi svet’ čija je premijera bila u januaru 1967 godine i koja nije imala samo za cilj da zabavi ili jedino da predstavi mlade rock grupe, već da pomiri ukuse starijih i mlađih tako što je mladima pružila zabavnu muzičku emisiju, a starijima pokušala da dokaže vrednost muzike od koje buči glava. Kroz ovu emisiju u prvih 14 meseci predstavljene su sve bolje rock grupe sa prostora Jugoslavije.

Događanja

Mora se priznati da se tada mnogo sviralo, grupe su bile skoro neprestano zauzete, a one poznatije prokrstarile su nekoliko puta celu našu zemlju.
Jedna od prvih većih priredbi, prva velika javna rock manifestacija koja je bila takmičarskog karaktera uz nastup tada naše najpoznatijih grupa održana je 1964 godine u hali III Beogradskog sajma pod nazivom ‘Vatromet ritma’, a najbolji utisak su ostavili ‘Crveni koralji’ i ‘Zlatni dečaci’. Mnogi smatraju ovu manifestaciju kao preteču kasnijih Gitarijada, ali i ’BOOM’ festivala. Iste godine u junu mesecu na ‘Šalati’ u Zagrebu se održava takmičenje osam grupa koje su se tada smatrale najboljim u zemlji. Na priredbi su učestvovali : ‘Uragani’ iz Rijeke, zagrebačke grupe ‘Bijele Strijele’, ‘Delfini’, ‘Mladi’ i ‘Crveni koralji’, grupa ‘Demoni’ iz Čakovca i beogradske grupe ‘Elipse’ i ‘Zlatni dečaci’, a pobednici su bili ‘Crveni koralji’. Časopis ‘Ritam’ po prvi put je te 1964 godine objavio listu najboljih vokalno instrumentalnih sastava za tu godinu, a pobednici su opet bili ‘Crveni koralji’. Iste godine priredba ‘Vatromet ritma’ se organizuje i u Novom Sadu u toku oktobra meseca.

Tokom 1965 godine održana je u hali III Beogradskog sajma ‘Parada ritma’ na kojoj su ‘Siluete’ bile zvanični šampioni. Te iste godine održano je takmičenje grupa u Sarajevu u prostorijama sale gimnazije ‘Ognjen Prica’, a u Zagrebu je novembra meseca održano završno veče ‘Festivala bit muzike’. Časopis ‘Ritam ‘ opet objavljuje listu najboljih grupa i opet su na prvom mestu ‘Crveni koralji’ .

I onda dolazi 1966 godina i čuvena prva od ‘Gitarijada’ koje je tada održana na Beogradskom sajmu. U stvari odražane su tri takmičarske predstave, dva polufinala i finalno veče. Za samo takmičenje bilo je prijavljeno 108 ansambala, izabrano je 56, odnosno svi oni koji su imali odgovarajuću tehniku i na vreme poslali prijave za takmičenje. Na prvom polufinalu okupilo se 5000 gledalaca uz bučno navijanje navijača pojedinih grupa i veliku gužvu, na drugom polufinalu koje je usledilo nakon osam dana sviralo je 33 grupe , svaka grupa je odsvirala po dve pesme i sve je trajalo oko tri sata. Na kraju je odbrano 16 finalista koji su se takmičili nakon mesec dana u ‘Hali sportova’ na Beogradskom sajmu. Na kraju žiri je za pobednike proglasio ‘Elipse’ , ali putem glasanja publik najpopularnija grupu postaje ‘Siluete ‘.

Ono što je bilo simptomatično jeste da tu Gitarijadu niko nije ocenjivao kroz muziku, već isključivo po reakcijama publike. Bilo je na hiljade posetilaca, a atmosferu je dosta tačno prikazala ‘Politika’: “Obožavaoci muzike električara svoje simpatije su izražavali vriskom, uz pomoć raznovrsnih čegrtaljki, truba, automobilskih sirena, bacanjem kaputa, kapa, tašni i svega što im se nalazilo pri ruci.”

Ono šta se dešavalo na bini i oko nje tih dana nije bilo toliko interesantno kao ono što je bilo posle na stranicama štampe. Možda to i ne bilo bilo toliko upečatljivo da nije i televizija prikazala neke scene sa gitarijade i to one, u kojima su devojke padale u kolektivni trans, ili se mladići svlačili do pola goli, a onda košuljom mahali visoko iznad glava. Bilo je vrlo različitih reakcija kao što se uostalom i moglo očekivati.
Vrlo ‘ stručan ’ prikaz svega dao je tada uvaženi dr Aleksandar Kostić u tada najvažnijem državnom listu NIN pod naslovom ‘Naši domaći Bitlsi’ gde navodi : “ Ako pojave s gitarijadom treba tumačiti, makar i kao privremenu težnju za vraćanjem u ranije stupnjeve razvoja, to ne znači da nam je zabranjeno da tim težnjama damo otpora, kao što suzbijamo i druge praiskonske težnje. Sasvim je izlišno dokazivati da su pojave Bitlsa i njihovih egzibicija uvezene sa Zapada. Neokolišeno rečeno one su ne samo uvezeni proizvod Zapada nego predstavljaju dekadentan, ružan, bezvrednostan i štetan proizvod za čiji se uvoz ne smeju tražiti ni velika ni mala vrata. Sve veći broj naših omladinaca podaje se do mile volje inostranim nastranostima. Onaj ko je prisustvovao gitarijadama, na žalost, od onih koji bi morali da obezbede omladini drugi, zdravi vid razonode i zabave, mora da prizna da su te priredbe bile, bezmalo, verna kopija takvih priredbi i u nekim drugim zemljama . Hiljade mladih ludovalo je punih deset sati bez prestanka uz jednoličnu muziku čuvenih ‘Bitlsa’ klimajući neumorno glavama, zabacujući svojim dugim kosama, uvijajući besomučno svoja tela, kršeći i preplićući svoje noge, vrišteći i padajući u zanos, koji je prelazio i na gledaoce kao kolektivna histerija, sve u znaku je – je simfonije. Poklonici takvog dekadentnog ludovanja brane se da im niko ne može zabraniti da se zabavljaju kako oni žele. Ali oni zaboravljaju da ne mogu zabraniti da ih drugi kritikuju što za igru nisu izabarali npr naše KOKONJEŠTE.”

Bilo je i onih koji su to jasnije videli. U svom tekstu ‘Savremene babaroge’ Slavoljub Olujkić navodi : “Električari i njihive pristalice su nešto što postoji. Nešto što se mnogima ne sviđa. Ali, histerijom se ne može reagovati na histeriju ; ne može se uticati na mlade proklamacijama i ocenama da su plitkih mozgova što u boemiji i raspuštenosti nalaze smisao svog života. Mladalačkih krajnosti i neobuzdanosti ne možemo se osloboditi svakodnevnim dosadnim popovanjem. Potrebno je bolje upoznati mlade i mladost, približiti se osećanjima mladog čoveka i znati kakva mu se alternativa nudi za ono što mu se uskraćuje.“

List ‘Duga ‘ je sproveo jednu prilično detaljnu anketu pod pitanjem: ‘Gitarijada: da ili ne’. U anketi su učestvovali predstavnici različitih profesija , ali većina ipak nije sve videla crno, jednostavno smatrali su to normalnom pojavom. Ovde se mora spomenuti i jedno izuzetno zapažanje koje je imala ‘Borba’: ”Nesreća je što se negativan sud stvara na osnovu perifernih detalja, najčešće po odevanju i načinu zabaavljanja, pa se ima utisak da su frizura i odelo dovoljna mera za generalno ocenjivanje omladine, zanemarijući pri tom njihova životna stremljenja. Posle onog što je dospelo u javnost sa Gitarijade susret sa ‘čupavcima’ koji su anatemisani kao društvena strašila, obećavao je svašta – izuzev onog što je pružio. Pokazalo se, međutim, da u uskim pantalonama i kratkim čizmama žive mladići koji stabilno stoje na svojim nogama, a da čupava kosa ne pokriva samo šuplju glavu. ”
I na kraju posle detaljnog prikaza događaja sa početka tj nastajanja rock muzike u Jugoslaviji, ovde ispod možete poslušati i videti neke od aktera koji su uspostavili prve stepenike i ugradili prve cigle na YU rock piramidi.

[tubepress mode=”playlist” playlistValue=”4C881EF5A472CAC0″]

Jugoslovenska rok muzika