Iz JNA u JNA

Tito i JNANema više Jugoslavije. Nema više ni Jugoslovenske narodne armije. Nema više ni ulice sa tim imenom, u kojoj sam odrastao i iz koje sam se, te davne 1982. godine, uputio na odsluženje vojnog roka. To bi bio kraj jednog mita o ponosnom ratničkom narodu na brdovitom Balkanu.

Možda je i bolje što je više nema, jer do kraja bi svi ponosni ratnici oduživali svoj dug prema državi kao razna potrčkala (na civilnom služenju vojnog roka) pri Crvenom krstu i drugim Javnim ustanovama.
Tih poslednjih decenija dvadesetog veka, JNA je još uvek bila institucija sa ugledom i određenom specifičnom težinom, u koju se, ne baš uvek rado, ali sa kakvim-takvim ponosom išlo.

Eh, da sam tada mogao znati, da je u odnosu na neka vremena, koja će tek doći kasnije, vojska bila izlet, u kom sam, da sam samo znao, trebao uživati, mentalno opušten, “bezbrižan i lak”. Ovako, bila je to prva ozbiljnija psihička trauma, prvo duže napuštanje porodičnog gnezda, prvi susret sa jednim hijerarhijski ustrojenim sistemom, disciplinom, sa prvim nelogičnostima, kojih će sve više biti, kako život bude odmicao, poput krhkog broda u buri, samnom kao putnikom na njemu.

Sad bih rado otišao u vojsku. Da ne razmišljam ni o čemu, da otpočinem od problema i života. Da odmorim misli. Neki su to uradili odmah posle srednje škole, da oduže svoje, pa da su posle mirni. Spadao sam u onu drugu grupu, koja je na sve moguće načine gledala da maslinastu neminovnost odloži do (zakonski) poslednjeg momenta. Što je duže odlagana, senka vojske se više pretvarala u fobiju, u noćnu moru, tihu sveprisutnu pretnju koja je podrivala svaki pokušaj uspostavljanja duševnog mira. I onda, kad su mnogi moji drugari već zaboravili i da su bili u vojsci, došao je i taj dan, 7.april 1982. godine.

 

Stara fotografija JNA
 

Aviounu slomiću ti krila”
 

To što je izbor pao na Rijeku presudila je (osim „Batare“, referenta u Vojnom odseku, čija je reč ipak bila presudna) blizina mora, (aerodroma) i najviše činjenica da mi je u tom gradu dobar prijatelj Nikita već bio na odsluženju vojnog roka. Uzgred, za tih pola godine u Rijeci, prijatelja Nikitu sam video dva puta po pola sata, more možda koji put više, a iz najvećih visina JAT-ovog boinga 787, aterirao sam u najveću moguću prašinu i blato.

Panorama riječkog zaliva i luke, vitki most što spaja otok Krk sa kopnom, tirkizno plavetnilo debelog mora, kao sa kakvog reklamnog prospekta, ustupili su mesto najružnijoj (neka mi masline oproste) zelenoj boji koja postoji, i svemu ružnom što se pod okrilje takve boje može smestiti, a bilo ga je na pretek.

Rod „streljačka pešadija“. Kurs za komandire odelenja (desetare). Elitna III četa kapetana Borisa Đorgoskog, koja je imala zadatak (za slučaj ratne opasnosti) obezbeđenja aerodroma na Krku, kao vitalne tačke od strateške važnosti. Kapetan nije skrivao ambicije ka zvezdicama visokih oficira (majora, potpukovnika i pukovnika, mada ja lično mislim da mu po pitanju ambicioznosti ni razmišljanja o generalskoj „izvezenoj grančici“na epoleti, nisu bila odveć strana). Neko je morao da plati cenu te ambicije i tih (nekome) toliko važnih „zvezdica“. Izbor je (gle čuda) pao na nas, srećnike „povlašćene“ elitne III čete.
 

Kosa gori ispod šlema – valjamo se po prašini 
(niko od nas pojma nema, da smo davno u mašini)
 

Kad mi je nakon četiri meseca otac došao u posetu, nije me prepoznao. Pred njim je stajao tamnoputi, do glave ošišan „gerilac“, sa 20 kg manje, nego što je imao pri dolasku u vojsku, u uniformi koja je visila i besprekorno ulaštenim čizmama.

Prvih ti nedelja skoro sve smeta. I grube vojničke gaće i grubo vojničko ćebe i još grublja čojana, vojnička uniforma. I čizme koje žuljaju, i neprestalno „deranje“ svih, koji su makar za „čvarak“ imali veći čin od tebe, i izbor muzike koju ti u toku dana serviraju. I masni zeleni poslužaonici i neukusna bljutava hrana. Posle se čovek navikne na sve.

Najteže mi je padalo iživljavanje golobradih „desetara“(često polupismenih), koji su poseban pik imali na starije „guštere“ (posebno“knjiške moljce“). Koliko sam samo prekorednih dežurstava, redarstava i požarstava, „atomskih udara“ i s leva i s desna, odradio, što nisam hteo da pevam „revolucionarne pesme“ poput „Nas dva brata oba ratujemo, ne plač’ majko ako poginemo“, „Sivi sokole“ i slične. A zatim more nelogičnosti, sa kojima se zdrav razum teško mirio.

Jedna od najvećih je bila dva puta dnevno mazanje cipela i čizama imalinom, ali odole, po đonovima. To nikad nisam mogao da shvatim. I danas se često pitam šta se time htelo postići. Besomučna pucanja, puzanja, valjanja po prašinu, igranje rata odraslih velikih dečaka, simuliranje nekih ratnih dejstava mogu i da razumem, ali to nikako.

Surove, svakodnevne višesatne fizičke vežbe. Jedan put u nedelji usiljeni marš pod punom ratnom opremom do, 10 kilometara udaljenog, „Grobničkog polja“ (poznatom po moto-trkama) i to pod „gas maskama“, hrana iz konzervi, koje su ne retko bile starije od nas, učinili su da fizički očvrsnemo, da oguglamo na sve i da eliminišemo masne naslage nakupljene u lagodnom civilnom životu, da postanemo gipki poput opruge, obložene poprečno prugastim mišićima.

Rasklapali smo i sklapali automatske puške za minut i nešto. Nameštali smo krevete do geometrijske savršenosti.Na komandu „ustaj vojsko“, skakali smo u deliću sekunde nas trideset, k’o jedan. Oprema i naoružanje (cipele i čizme posebno) su se caklili. Nakon svakodnevnih vežbi, po datom znaku za uzbunu, za samo par minuta smo bili u kamionima, spremni za polazak. Ponekad u zoru, kad sam bio na straži, ugledao bih komadić mora ispod horizonta koji se punio rumenilom, pitajući se odakle ono tamo, ili odakle ja ovde, svejedno? Nikad more nije bilo dalje, a ljeskalo se stotinak metara od kasarne na Trsatu. Svako veče u 19 časova, sa Krka je poletao avion ka Beogradu. Pratio sm ga pogledom uz pesmu Randy Crawford „One Day I’ll Fly Away“, maštajući o trenutku kad ću i ja biti u njemu, kad će me velika srebrna ptica vratiti iz ovog ružnog, košmarnog sna u moju Pazovu.

Nisam imao te sreće. Prekomanda me je odnela u ličku zabit Otočac, gde ću prezimiti najtežu zimu svog života. Kažu da i od goreg postoji gore. Leto i Rijeka, paklena vrućina, gvozdena disciplina, gerilski dril, red i poredak, ustupili su mesto haosu, neradu i javašluku. Shvatio sam da je ovo mnogo gore i teže za podneti.

A Pazova, valjda zato što je bila udaljena i nedostižna, činila mi se lepša nego ikad. Imao sam utisak da se sve najvažnije, upravo u tih godinu dana dešava, i da će se sva ta zbivanja potrošiti dok se ne vratim. Sanjao sam je lepu i okupanu suncem. Punu života, druženja, zgoda, susreta… Pisma su stizala, i još više podsticala čežnju.

Biblija kaže da sva zla počinju iz dokolice. Verujem da ne greši.

Ovde je dokolice bilo i previše. Pustinja vremena, koje se ispred mene isprečila i koju je valjalo proći, neozleđen, ceo. Pitanje je koliko sam uspeo u tome. Bežao sam pod okrilje knjiga, svakog slobodnog trena. Znao sam da mora doći kraj i tome. I došao je. Ali nismo se prepoznali. Trebao je to biti srećan kraj i odlazak kući. Ono prvo je nekom greškom izostalo. Bio je to samo odlazak. Nisam više bio onaj od pre. Vojska je učinila svoje. Verovatno joj je to i bio cilj. Ona traje otprilike onoliko, dokle god silno želiš da se vratiš kući. Ona je smišljena i programirana da ubije želju. Kad ti postane svejedno, tu je i vojsci kraj. Šteta što nije ranije ukinuta! Neki je se rado sećaju! Prepričavaju zgode i dogodovštine!(„stekao druga do groba“i slične gluposti kojih ima samo u pesmama „panonskog mornara“). Ja ne! Tad nisam znao što sad znam. Zato i kažem, sad bih išao u vojsku da se odmorim,… samo… se plašim onog mazanja obuće odole!!!

Zoran Milić

 

 

drugovi iy vojske

  1 comment for “Iz JNA u JNA

  1. željko
    12/24/2014 at 14:11

    Priča mi nekako “legla” na uspomene.
    Školovao sam se u Rijeci 4 godine, a veći deo života proživeo u Otočcu, sve do rata. Možda sam se ponekad i sreo sa Zoranom, pogotovo ako je davao stražu na Runjavici.
    Danas sam u Zemunu.

Leave a Reply

Your email address will not be published.