Kraj reke i na reci čovek se često prepušta mislima o životu. Ne zalud, reka izaziva i bodri takva razmišljanja. Svaki pogled, svaka pomisao na reku izaziva osećaj prolaznosti. Reka suočava. Svejedno kad, otići ćete na reku i ispovediti joj se sa koliko mira ili nemira vaš život prolazi.

Možda i često odlazite kako bi smirili boli, opustili se i zaboravili dosadu ili mučninu svakodnevnice…Ponekad kraj nje sreću delite kao molitvu da dugo traje…Neko bi da otkrije tajnu života: nejasno osećanje „tajne“, samo nedovršene misli od kojih se odustaje i samo oseća u magnovenju. Al’ seda glava, sumira i nadasve se priprema za kraj prolaznosti.
Treba „…znati da nestajemo kao reka…“ (H.L.Borhes)

Reka izvire, čovek se rađa. Reka teće, mi živimo. Reka ima svoje ušće u kojem nestaje, i čovek nestaje. Izvori i rađanja su sveža, tokovi i životi su raznovrsni, a nestajanja su tiha. I reka i čovek deo su prirode. Reka ne misli, čovek misli.

Možemo u reku smestiti i sva naša „nesećanja“, poput Zbignjeva Bjenkovskog. Naš život je tek nešto malo sećanja u odnosu na zaboravljeno, a proživljeno vreme.
Dok stojimo na kopnu ili plovimo rekom čvrsto se držimo za krajičke svoga života što ga čine sećanja, a reku puštamo da odnese sve naše zaborave.

Šta čovek u jednom dahu može ispričati o svom životu? Sa više ili manje dara, ispričani život staće u sate. Kratko sećanje dugog života. Kažemo da život je kratak, ali za sećanja nije.
Zar nas čudi kad H.L.Borhes (pesnik koji je živeo san) u „Elegiji o nemogućoj uspomeni“ peva o sećanjima realno nemogućim zajedno sa onima koja su moguća sa tonom tuge i nedostajanja:

Šta ne bih dao za sećanje
na prašnjav puteljak sa niskim ogradama

jednoga dana bez datuma.

Šta ne bih dao za sećanje
na majku koja posmatra jutro
na estansiji Svete Irene
a ne zna da će se zvati Borhes.

Šta ne bih dao za sećanje
na kapiju skrivenog letnjikovca
koju je moj otac svake večeri zatvarao
pre no što bi se izgubio u snu
i koju je zatvorio poslednji put
četrnaestog februara 38.

Šta ne bih dao za sećanje
da si mi rekla de me voliš
i da nisam spavao do zore
bestidan i srećan.

Sećanja nisu prazne reči, već naš život. Što više sećanja to bogatiji i dublji život. Zar nisi više ako u bilo kom trenutku možeš iznova, u svežini sećanja, doživeti detinjstvo, mladost…onaj važan trenutak kad započinje da se budi strast, kad ti topla kiša ovlaži telo, a ti polako hodaš verujući u sebe, u svoju lepotu, u svoju vrednost i neponovljivost…onaj „nevažan“ trenutak kad si hodao zagledan u daljinu…

Sećanja su nam često samo grube „zabeleške“ više ili manje važnih događaja i doživljaja. Ta čovekova nadolazeća priroda koja je u isto vreme i odlaženje prepuno zaborava, možda ponekad i ne primeti koliko mu nedostaju autentična sećanja na mnoga jutra i kafe koju su ispijene uz ove ili one nade, milinu što se od noći vuče…

Reka ne misli, čovek zaboravlja.

A na kraju puta sa čim čovek odlazi? I čovek, kao i reka, bez misli u neko „ljudsko more“ odlazi. Tiho!



Slavica Štulić


Posetite i Vaš kutak

PODELI: