Kraj reke i na reci čovek se često prepušta mislima o životu. Ne zalud, reka izaziva i bodri takva razmišljanja. Svaki pogled, svaka pomisao na reku izaziva osećaj prolaznosti. Reka suočava. Svejedno kad, otići ćete na reku i ispovediti joj se sa koliko mira ili nemira vaš život prolazi.
Možda i često odlazite kako bi smirili boli, opustili se i zaboravili dosadu ili mučninu svakodnevnice…Ponekad kraj nje sreću delite kao molitvu da dugo traje…Neko bi da otkrije tajnu života: nejasno osećanje „tajne“, samo nedovršene misli od kojih se odustaje i samo oseća u magnovenju. Al’ seda glava, sumira i nadasve se priprema za kraj prolaznosti.
Treba „…znati da nestajemo kao reka…“ (H.L.Borhes)
Reka izvire, čovek se rađa. Reka teće, mi živimo. Reka ima svoje ušće u kojem nestaje, i čovek nestaje. Izvori i rađanja su sveža, tokovi i životi su raznovrsni, a nestajanja su tiha. I reka i čovek deo su prirode. Reka ne misli, čovek misli.
Možemo u reku smestiti i sva naša „nesećanja“, poput Zbignjeva Bjenkovskog. Naš život je tek nešto malo sećanja u odnosu na zaboravljeno, a proživljeno vreme.
Dok stojimo na kopnu ili plovimo rekom čvrsto se držimo za krajičke svoga života što ga čine sećanja, a reku puštamo da odnese sve naše zaborave.
Šta čovek u jednom dahu može ispričati o svom životu? Sa više ili manje dara, ispričani život staće u sate. Kratko sećanje dugog života. Kažemo da život je kratak, ali za sećanja nije.
Zar nas čudi kad H.L.Borhes (pesnik koji je živeo san) u „Elegiji o nemogućoj uspomeni“ peva o sećanjima realno nemogućim zajedno sa onima koja su moguća sa tonom tuge i nedostajanja:
Šta ne bih dao za sećanje
na prašnjav puteljak sa niskim ogradama
…
jednoga dana bez datuma.
…
Šta ne bih dao za sećanje
na majku koja posmatra jutro
na estansiji Svete Irene
a ne zna da će se zvati Borhes.
…
Šta ne bih dao za sećanje
na kapiju skrivenog letnjikovca
koju je moj otac svake večeri zatvarao
pre no što bi se izgubio u snu
i koju je zatvorio poslednji put
četrnaestog februara 38.
…
Šta ne bih dao za sećanje
da si mi rekla de me voliš
i da nisam spavao do zore
bestidan i srećan.
Sećanja nisu prazne reči, već naš život. Što više sećanja to bogatiji i dublji život. Zar nisi više ako u bilo kom trenutku možeš iznova, u svežini sećanja, doživeti detinjstvo, mladost…onaj važan trenutak kad započinje da se budi strast, kad ti topla kiša ovlaži telo, a ti polako hodaš verujući u sebe, u svoju lepotu, u svoju vrednost i neponovljivost…onaj „nevažan“ trenutak kad si hodao zagledan u daljinu…
Sećanja su nam često samo grube „zabeleške“ više ili manje važnih događaja i doživljaja. Ta čovekova nadolazeća priroda koja je u isto vreme i odlaženje prepuno zaborava, možda ponekad i ne primeti koliko mu nedostaju autentična sećanja na mnoga jutra i kafe koju su ispijene uz ove ili one nade, milinu što se od noći vuče…
Reka ne misli, čovek zaboravlja.
A na kraju puta sa čim čovek odlazi? I čovek, kao i reka, bez misli u neko „ljudsko more“ odlazi. Tiho!
