Zvao si me jednostavno – latica, ili kad si bio u svom “dalekoistočnom” raspoloženju, – latica jasminovog pupoljka.
Znao si da je jasmin moj najdraži cvet kojim je obojeno moje detinjstvo…srećne, bezbrižne godine prvih spoznaja…
Jednom, kada izgubim pamćenje, njihaće se nadamnom grane otežale od belih nežnih latica i nikada neću biti sama i ostavljena i kada svi odete…
Da li se iko voleo kao mi? Koliko li parova, od početka sveta to isto pitalo?
Istinskog odgovora nema – ili odgovor je jednostavan – nije! Svaka je ljubav jedna jedina, jedinstevna i neponovljiva. Baš kao i čovek! Ne, najdraži moj, niko se nije voleo kao mi.
Jednoga dana si mi u naručju doneo Večnu Svetlost pravo sa izvora Sunca. Prosuo si je pod moje noge, ja se spustih lagano na kolena, prigrlih je na grudi i čini mi se da smo od tada evo već nekoliko vekova zajedno.
I nisi bio ti i nisam bila ja – i ljubi bližnjeg svog kao sto ljubiš sebe samog – a mi smo voleli sebe same u onom drugom.
Odsjaj moga oka u tvom, bio mi je mnogo draži od onog u potoku ili ogledalu, mekoća moje kose se osećala samo na tvom dlanu…moja izgovorena misao je nalazila smisao tek u tvom uhu.
Posle su došle duge, teške gladne godine, kada si u ono nezvano jutro, bez pozdrava i osmeha odjedrio nekim nepoznatim morima.
Obukla sam haljinu od čekanja i čvrstog verovanja da ćeš se vratiti. Nisam brojala izlaske i zalaske sunca, ni snegove ni kapi jesenjih kiša…
Svakog sam dana, kraj jasmina u našem vrtu osluškivala šta ćeš mi šapnuti..i ove ćeš me večeri pronaći tamo..
Emilija Zukov
