Znao si da je jasmin moj najdraži cvet kojim je obojeno moje detinjstvo…srećne, bezbrižne godine prvih spoznaja…
Jednom, kada izgubim pamćenje, njihaće se nadamnom grane otežale od belih nežnih latica i nikada neću biti sama i ostavljena i kada svi odete…
Da li se iko voleo kao mi? Koliko li parova, od početka sveta to isto pitalo?
Istinskog odgovora nema – ili odgovor je jednostavan – nije! Svaka je ljubav jedna jedina, jedinstevna i neponovljiva. Baš kao i čovek! Ne, najdraži moj, niko se nije voleo kao mi.
Jednoga dana si mi u naručju doneo Večnu Svetlost pravo sa izvora Sunca. Prosuo si je pod moje noge, ja se spustih lagano na kolena, prigrlih je na grudi i čini mi se da smo od tada evo već nekoliko vekova zajedno.
I nisi bio ti i nisam bila ja – i ljubi bližnjeg svog kao sto ljubiš sebe samog – a mi smo voleli sebe same u onom drugom.
Odsjaj moga oka u tvom, bio mi je mnogo draži od onog u potoku ili ogledalu, mekoća moje kose se osećala samo na tvom dlanu…moja izgovorena misao je nalazila smisao tek u tvom uhu.
Posle su došle duge, teške gladne godine, kada si u ono nezvano jutro, bez pozdrava i osmeha odjedrio nekim nepoznatim morima.
Obukla sam haljinu od čekanja i čvrstog verovanja da ćeš se vratiti. Nisam brojala izlaske i zalaske sunca, ni snegove ni kapi jesenjih kiša…
Svakog sam dana, kraj jasmina u našem vrtu osluškivala šta ćeš mi šapnuti..i ove ćeš me večeri pronaći tamo..
Emilija Zukov
