Vreme zrelih trešanja

Proleće je u poodmaklim danima: vreme zrelih trešanja. Zakasnila sam da priču počnem iz početka: vreme kad trešnje cvetaju…

Prirodno je da dete misli kako je ceo svet isti kao i njegov. Tebi je tvoj dečiji vidokrug bio dovoljno veliki da ga proglasiš celim svetom. Iz tog ugla, da sam još uvek dete u čijem dvorištu je visoko drvo trešnje, upitala bih vas: postoji li neko ko se nije popeo na trešnju da ubere njene sočne, slatke, crvene plodove i da ih jede sve dok stomak ne nabubri a oči se ne zasite lepotom? Čak i strašljiva deca, zanesena lepotom i željom da ih jedu, zaboravljala bi na tren na strah. Uživali smo, svaka nam se grana činila primamljivijom te smo obišli sve grane i sa svake pojeli poneku trešnju. Hrabri su zadovoljno silazili, samo su strašljivi imali problem jer im se zadovoljstvo pretvaralo u strah i zaborav trešanja. Neka su deca volela trešnje iz tudjih dvorista i krišom bi se zaslađivali. Danas mi kažu da su te “ukradene“ trešnje bile slađe od mojih…

Sećam se ipak da su se trešnje kupovale i na pijaci, ali za razliku od današnjih tezgi sa trešnjama, prve su se trešnje prodavale u vezicama od desetak trešanja. Svaka je trešnja imala peteljku i povezivali su ih koncem. Između te vezice trešanja i deteta ( verovatno i starijih) postojala je samo jedna reč: radost.
Devojčice su kačile dve peteljkama spojene trešnje za uvo: prve minđuše od prirode…divnog li i spontanog stapanja sa prirodom.
Šta je razlog što se odavno tako ne prodaju? Zar bi se deca prestala tome radovati? Zašto se udaljavamo od prirode? Zašto su deca danas uskraćena za tajnu što nemušto sriču spojeni plodovi trešanja poput cveća što ga stiskamo u buket? Zašto je jedna tajna igra sa prirodom zaboravljena?

Za sve one koji su se radovali vezicama trešanja, a sada su odrasli ljudi, evo jedne haiku pesme iz zemlje trešanja – Japana koje bi mogli da se sete kad sledeće godine cvetaju trešnje i tako ovu moju zakasnelu priču započnu na vreme: