Kroz naša SEĆANJA ostavljamo tragove naše kulture u koju će zaviriti buduće generacije, jer je i naše vreme dalo veliki doprinos razvoju kuture nadgrađujući se na celokupnu prošlost čovečanstva. Često zadržavanje u nekim davnim vremenima nije obeležje samo našeg vremena, jer velike kulturne vrednosti su večne. Živeći u i kroz kulturu svoga vremena čovek gradi samoga sebe.
Valja se setiti reči Imanuela Kanta (nemački filozof) da je čovek dužan da gaji (kultiviše) sve svoje prirodne snage (duhovne, duševne, telesne) kako bi stekao sredstva za sve moguće svrhe.
I naši roditelji, naše bake i deke…obavezno školovanje…društvo u koje smo se vremenom sve više uključivali…zametnuli su u nama tu dužnost prema gajenju kulture…ostalo je bilo na nama.
Smisao naših života određuju sve racionalne i iracionalne snage izražene kroz kulturu prošlih i sadašnjih vremena, te se možemo složiti da je kultura „sve od stvarnosti do večnosti“ (helenista Miloš Đurić).
Pokušaću da gajim kulturu tako da „demantujem“ reči Dostojevskog kako čovek ne može da se dotakne ljudskog srca a da ga ne ozledi.
Tek da sebe i Vas pokrenem citiraću reči (izrečene nedavno) našeg poznatog slikara Petra Omčikusa:
„…Radili smo velike, ogromne slike radnika…Posao smo dobijali preko Akademije i radili smo na sat. Slikali smo obavezno Staljina, Tita…Bio je tu i Lenjin…Marksa smo voleli da radimo zbog fizionomije. Ma dobro smo se zabavljali, bilo je veselo…Slikam život i volim ga…Takav kakav je, uzburkan, nepravedan, nasmejan…“.
