Beograd koga pamtim iz šezdesetih i sedamdesetih, je imao nenametljivu otmenost i blagost. Ni traga od agresije evropskih metropola a o zapustenim i opasnim krajevima, u koje se ne zalazi ni nocu ni danju, da ne govorim. Beograd je bio jedna od najbezbednijih metropola tih godina…
Otmenost Beograda se nije ogledala u mnoštvu velelepnih gradjevina, širokih bulevara, skupih lokala, limuzina, krzna… Otmenost mog grada se ogledala u manirima, u ophodjenju prema starijima, u nedostatku neprekidnih grubih psovki u govoru, u boratstvu srpskog jezika bez rogobatnih stranih reci, u čistoci, bogatstvu kulturnih desavanja, koja se tada nisu zvala ” hepeninzi” a obozavaoci se nisu zvali ” fanovi”. Beograd je dakle bio miran, umiven, prepun sjajnih pozorisnih predstava, bioskopskih dvorana, kafana – učiteljica zivota a ne klubova ” i splavova sumljivog” morala iz kojih sve češće poneko živ ne izlazi…Beogradski glumci i glumice, čak i kafanski pevaci, su današnje legende…
Iz beogradskih škola tog vremena, deca su slobodno izlazila za vreme odmora da kupe kifle i pogacica. Nije bilo policajaca da ih čuvaju.
Klupe u parkovima su sa prvim mrakom bile zauzete parovima koji su se ljubakali a ni pomena o klincima sa dvolitarskim flašama piva ili jos gore sa iglama koje obecavaju raj a donose pakao…Nad beogradskim mrakom lebdela je ljubav a ne miris smrti bilo usled nerazjašnjenih mafijaskih ili ljubavnih računa, nemaštine, obesne voznje…
I prodavačice ljubavi su znale svoje mesto i tarifu a izraz sponzoruša je bio sasvim nepoznat. Maloletnici su bili u svojim kucama mnogo pre ponoci a odrasli su se retko zaticali na ulici posle nje. Samo su peraci ulica, vukući svoja teška, gumena creva, pravili društvo usnulom gradu, umivali ga i spremali za sledeći dan…
Beograd je tada rano ustajao i vredno radio od 7 do 3.
Ručaolo se oko 4, dremnulo popodne i imalo vremena na pretek, za posete, ljuljanje dece u parkovima, kafice sa komsijama, šetnje Kalemegdanom. Niko se nikome nije najavljivao. Banuli bi gosti kojima su se deca i domacini najčešcće radovali. Rakica, slatko…toga je uvek bilo, a neretko i meze – sir, čajna, parizer…
Nedeljom su Beogradjani slušali (kasnije gledali) fudbalske utakmice a Beogradjanke kuvale porodične ručkove. I ukoliko bi ste se probudili iz stoletnog sna, znali bi ste da je nedelja po mirisima i zvucima…
Beograd je uvek izgledao lepsi sa prostorne i vremenske distance i to se nije promenilo. Svaka generacija bi vam isto rekla, ipak, jedno je neosporno, Beogradjani imaju danas manje vremena nego ikad u prošlosti, koriste više “pilula za srecu” nego ikad ranije i te dve pojave vuku za sobom tužnu kompoziciju koja ide na put bez nade …
Volim da verujem da to samo tako izgleda i da ce se jednog proleca sve promenit i Beograd ce ponovo olistati obasjan suncem, umiven i kao nov, a zapravo stari, dobri Beograd – srećan i samozadovoljan i bez pilula za srecu!
****
Verujem da ste bar donekle prepoznali i svog grad iz sezdesetih i sedamdesetih…
Emilija Zukov
