Sava je uvek bio prvi u jurišu, i narod je bio uveren da on ne može da izgubi bitku, i da ga metak neće i ne može pogoditi

– Bilo je strašno. Poželela sam da sam mrtva. Jer, svuda oko nas ležali su mrtvi i ranjeni borci. Zovu te da im pomogneš, a ti ne možeš. Ljudska klanica. Sutjeska krvava, svi izvori krvavi. A mi gladni. Pred proboj dobili smo za jelo neko živo meso. Ono mi se lepilo za grlo, glad me i dalje mučila, ali više kao žeđ. Volela sam da poginem, čini mi se, smirila bih se –

ovo je samo deo sećanja Vjere Kovačević, učesnice NOB, društveno-političkog radnika, delegata Crne Gore u Skupštini SFRJ, čiji je stric bio Sava Kovačević, čuveni partizanski komandant, i narodni heroj Jugoslavije.

Kako se seća Kovačevićeva nećaka, Sava je uvek bio prvi u jurišu, i narod je bio uveren da on ne može da izgubi bitku, i da ga metak neće i ne može pogoditi!

– Kao đak, naš Sava je bio odličan, mada je često izostajao iz škole jer je morao da čuva stoku i da radi na imanju. Njegov učitelj Nikola Vujačić govorio je zbog toga Savinom ocu Blagoju da ga školuje, ali se Blagoje pravdao da nema odakle.

Međutim, Sava se sam školovao.

sava-kovacevic

– Bio je radoznao, po pričanju moga oca i kao dete od njega je tražio knjige iz biblioteke. Moj otac Nikola ga je na taj način usmeravao, pa je Sava već 1920. godine, u petnaestoj čitao “Mati” Maksima Gorkog – seća se Vjera Kovačević, i dodaje da je učio sam i stekao više znanja od dece koja su išla u školu. A dešavalo se da uzme tuđe knjige i nosi ih kući, kako bi sve proučio. Zanimala ga je i fizika i hemija.

– Sava Kovačević nije bio nepismeni i sirovi seljak. Bio je intelektualac koga je školovala Komunistička partija, sa kojim je moglo da se priča i raspravlja, čak i o teoriji relativiteta. Bio je rečit, mudar. Svojom pojavom je plenio, a ljude više puta mirio. Ali, bio je i zadrt – piše Vjera.

Dugo je Savu mučila činjenica da je on seljačko dete, izučavao je iskustva oktobarske revolucije i žarko je želeo da bude proleter, jer je smatrao da jedino radnička klasa može da vodi revoluciju. Zato je i krenuo u Kosovsku Mitrovicu, a kasnije i u Beograd, da radi, da postane proleter. Ali, zbog njegovih naprednih ideja iz “Trepče” proteran je, i u Beogradu uhapšen.

– Iako smo ga kritikovali zbog njegove strogosti, Sava nije popuštao. Smatrao je da svi mi moramo biti prava vojska. Opasani, uredni, da svako jutro radimo vežbe, da ustajemo na vreme, bez obzira gde je neko od nas bio te noći – piše Kovačevićeva nećaka.

Ni metak ga neće

 

Sava je 1941. godine bio komandant Nikšićkog odreda i komandant Operativnog štaba za Hercegovinu i član Glavnog štaba za Crnu Goru i Boku. U prvim borbama Sava Kovačević se pokazao kao izuzetno hrabar i sposoban predvodnik partizanske vojske. Bio je neustrašiv, odlučan, samoinicijativan i snalažljiv. Pobedama nad okupatorom vezivao je narod uza sebe. Sava je početkom rata bio tumač interesa naroda i Komunističke partije, i on je smatrao da mu je glavni zadatak da te interese ostvaruje.

Svi mi smo tada neizmerno verovali u KPJ, do fanatizma. Išli smo i na nemoguće zadatke, znajući da ćemo ih izvršiti. Sava nikada svoju vojsku nije poveo u boj, a da pre toga nije održao partijski sastanak, na kojem se sa partizanima, dakle dobrovoljcima, dogovarao da ginu. Sava je bio samokritičan i odgovoran komandant. Tražio je od boraca da vežbaju gađanje, osvajanje terena, da obavezno u borbi koriste zaklon, da čuvaju sebe i svoje drugove.

On je sam išao u boj bez zaklona, prvi. Bio je najbolji strelac u vojsci stare Jugoslavije. Narod je verovao da ga metak neće. Tako je i poginuo, u jurišu, naleteo je na mitraljeski rafal.

Trinaesti jun 1943. godine je najtragičniji dan u porodici Kovačević

 

Bilo nas je sedmoro tada na Sutjesci. Ja sam bila u delu Centralne bolnice. Ded Blagoje, Savin otac, u brigadu je došao iz italijanskog zatvora, posle razmene zarobljenika.

Kada je Sava čuo da će i njegovog oca da šalju, tražio je borca, nekog mlađeg, ali ga nisu poslušali. Doveli su i dedu Blagoja, tako da su na Sutjesci bili Sava Kovačević, stric Janko, deda Blagoje, moja majka Ljubica, brat Dragan, Mujo i ja. Četiri generacije Kovačevića, od četrnaest do sedamdeset i pet godina. Poginuli su Sava, Dragan, stric Janko i deda Blagoje. Ostali smo živi majka Ljubica, Mujo i ja, piše u sećanju Vjera.

Bitka na Sutjesci je bila nešto stravično, pokolj, klanica koja se ne može opisati. Bilo je strašno. Poželela sam da sam mrtva. Svuda oko nas ležali su mrtvi i ranjeni borci. Zovu te da im pomogneš, a ti ne možeš. Ljudska klanica. Sutjeska krvava, svi izvori krvavi. A mi gladni. Pred proboj dobili smo za jelo neko živo meso. Ono mi se lepilo za grlo, glad i dalje mučila, ali više žeđ.

Na Sutjesci sam patila i propatila, suzu nisam pustila, a vidite, sada plačem, izvinite! Šta sve život može čoveku da namesti, seća se u intervjuu koji je preneo Yugopapir Vjera Kovačević.

Izvori (Telegraf.rs / Yugopapir.com)