Nema čoveka koji nije živeo i teške dane, možda i duže. Gotovo da nema onog kome je dovoljna srećna „bujica sudbine“. Svako od nas susreće se sa nedaćama koje treba prebroditi i mnogobrojnim problemima koje valja rešiti. Sami moramo kreirati „bujicu života“.

Kad naiđe teško vreme, ma kog doba da ste, bilo bi dobro da vam probruje glavom pouke i saveti koje nam je podario Tone Seliškar svojim dečjim romanom „Bujica“.

Sasvim jednostavno i detetu jasno, detetu i poručeno, dakle na vreme i za sva ostala životna doba, Seliškar budi i nudi osnove za rešavanje naših problema što potiču od ne-ljudi i od nadmoći prirode. U isto vreme, naučio nas je kako je naš pogled na prirodu važan i koliko nam je potreban, jer priroda nas uči životu tj. življenju, osvaja lepotom i čuva naše zdravlje.

Seliškar nas vodi u lepo, malo slovenačko selo podno gorskih grebena: Koto. Sva su naša sela lepa, priroda nedirnuta…Mali topli domovi, porodice kao ptice u svojim gnjezdima…Neko je srećniji, neko bogat, neko siromah, ali zajedno dele pogled na lepotu prirode koja ne pripada nikome ili pripada svima: planina, reka, šuma, potok, ptice, stada ovaca …Selo, mesto gde čovek živi najbliže prirodi i ako je od pameti u skladu sa njom.

Kroz lik mladića Ivana iz donjeg dela Kota gde su živeli siromašni seljani mučeni najezdama bujica koje su uništavale njihove male njive, Seliškar nam je predočio kako se mlad čovek nosi sa nedaćama. Jer, Ivan je rano izgubio oca, zbog bujice morali su prodati njivu…A seljak bez njive šta je? Poočim ni majci ni njemu nije doneo dobra, a i on je brzo napustio ovaj svet. Kuća je propadala, majka tužna i nejaka imala je samo svog Ivana. Ivan je osećao njenu neizmernu ljubav i uskoro počinje da pomaže majci odlučivši se da radi kao drvoseča. Na nesreću, zloćudni Miha ga napravi lopovom te je krenuo što dalje od tog mesta tražeći načina da pokaže koliko vredi i da nije lopov. Nakon lutanja i rada, vratio se u svoje voljeno selo, zauzdao bujicu skrenuvši tok vode i spasivši Mihi život, preobratio ga od neprijatelja u prijatelja, u dobra čoveka…I kroz ostale likove Seliškar predočava veoma važne i konstruktivne poruke za život.

Napraviću kratak izvod parafrazirajući ili citirajući Seliškareve reči:

– „Bujica je strašna riječ. Bujica je kadkad strašna stvar; bujica je neukroćena voda…“ Rađa se sa munjama i gromovima, a nakon toga pojavi se sunce. „Nasmeši se“- kaže Seliškar, i sve zaživi. Zato iako je početak strašan „ još uvijek sve može da se okrene na dobro, kao što to biva u životu ako ga vješto sa svih strana zgrabimo“. Stvari valja zauzdati u samom početku.

– Zloguki ljudi što stalno prorokuju najgore ogorčavaju nam život i treba ih se kloniti.

– „Mladiću, sad kad ulaziš u život, zapamti ovo: svakome gledaj u oči i odlučno govori! Ponizna čoveka svako u mišju rupu stjera, a odvažna i poštena svako prije ili kasnije zavoli.“

– Treba imati veliku veru u sebe i neprekidno je učvršćivati.

– Blago mladosti je golemo.

– Sve što živi na svetu je slično. Zec je preplašen, strašljiv. Mnogi ljudi su takvi i možemo ih nazvati mekušcima ili kukavicama. Neki poput noja od opasnosti se sklanjaju zarivanjem glave u pesak, kao da je nema ako je ne vide. Neko je uporan u životu kao žuna što stalno kljucka. Neko poput jastreba stalno vreba plen, nekoga ko je slabiji i koga može uništiti. Ali zato mravi i nihov način života za svaku su pohvalu. Svi vredno rade i imaju zajednički cilj. Moglo bi se reći da je mravinjak zajednica ljubavi i istrajnog i mudrog rada. Sa ljudima nije tako:
„Oh, kad bi barem ljudsko društvo bilo tako uređeno!“ Nema pohlepe niti zavisti. Svi zajedno rade za svoje preživljavanje, za svoju dobrobit.

– Mladost jeste i ludost, ali to nije gore od ogovaranja starijih. „Mladost je razbuktala vatra. Mladost je divlje seme koje posvud proklija.“ Ako u mladosti gorimo, gorećemo čitav život i lakše prebroditi sve što starenje sa sobom nosi. Odagnaćemo od sebe hladnoću.

– „Bujica ćovječje sudbine“ nekad nam je naklonjena, ali ne uvek.

– „Nikad ništa ne obećavaj što već unaprijed znaš da nećeš moći ispuniti.“

– Ranjeno srce ne primećuje oluju.

– Čoveku je sve lakše u životu ako ima bar jednog čoveka koji veruje u njega.

– „Ne trebaš mi zahvaljivati, dragi dječače…Zato smo tu da jedan drugom pomažemo. To je naša dužnost, to je naš osjećaj prema čoveku. Ono što se srcem daje to se ne može naplatiti…“

– Ko ne voli cveće mora da je zao čovek.

– „Kad čovek bude s radošću obavljao svaki rad, tada će postati srećno celo čovečanstvo.“

– „Ponekad je šutnja dobra kao lek.“

– „Na svjetu nema ništa ljepše od majčine ljubavi.“

– „Čovjek biti, biti stvarno čovjek, to je velika radost.“

– Pravom čoveku treba pomoći: „osoviti ga na noge“.

– „Ništa nije tako strašno u čovečijem životu da bi se morao odmah prepustiti očaju.“ Naročito ne poštenom čoveku koji ume i da veruje i da se verom spasi.

Sad ćemo preći na prirodne lepote Kota i njene dobrobiti:

– Rekoh već da se seoce Koto nalazi ispod gorskih grebena. Oranice i kuće stapaju se sa prirodom, ne remete njen mir i lepotu. S proleća tu su livade pune jaglaca, tritinčice, zelene trave…A poviše, oko sela pružaju se planine sa gustim šumama u kojima vlada „silna tišina“. „Šume imaju tajanstvenu moć.“ Ima opasnih staza, ali i onih kojima se sa lakoćom hodi. Kad se popneš na planinu gledaš u „osunčana brda“. U šumama je mnogo divljači: srna, jelena, divokoza, jarebica, tetreba, „ptica sreće“ kukavica, tu žuna kljuca a srna se sa srnom igra…Smenjuju se tamni oblaci i nasmejano sunce. Nakon oluje „cijela se priroda raduje“. Ptice pevaju…

– U planinama čovek nalazi „duševnu okrepu uživajući u krasnom izgledu…“

– Ćovek često odlazi u planine da se otrese od zala, od ljudskih svađa…Tu čovek u miru razmišlja i tu će pre nešto pametno smisliti.

– Kada je Ivan postao vrtlar „srce mu se smiješilo nalik cveću…“

– Ruža je lepa, možda i najlepša na svetu. „Ona ne daje nikakva roda a čovjek ipak uživa u njenoj lepoti. Gle, one tulipane…A sad zamisli – i ona su živa bića koja niču, rastu i umiru. A oni žive samo zato da nas raduju i vesele.“

– „…Proleće dozrelo u ljeto, cvjeće ocvalo, jedino još u dubokoj šumi cvjeta zakašnjelo cvijeće i u brdima otvara krasan, skromni planinski cvijet runolista…cvijet takvih visina da među ostalim cvijećem uživa slavu i poštovanje koje nikakvo cvijeće na svjetu nema…a oni najljepši nalaze se na najopasnijim liticama…“ Taj lijepi cvijet Ivan je najpre nežno mazio, a potom ubrao za Ančiku koja je jedina verovala u njega, a i obećao je da će joj ih doneti. Tu na tim liticama sa runolistima uživao je u lepoti. A bila je tišina takva da možeš čuti sopstvenu misao…U suncu si se mogao „kupati… kao u moru sreće.“ Tu se zaboravlja na sve, tu se bira samo lepa misao…

– Šta reći do:„ Što je divan ovaj svijet.“



Slavica Štulić


Posetite i Vaš kutak

PODELI: