Razgovor sa Andrejem Tišmom

Radove našeg poznatog umetnika Andreja Tišme (slikar, mail-artista, pesnik, kritičar umetnosti i multimedijalni umetnik) volela sam zarad njihove neuobičajene kreativnosti, duhovnosti i humanosti. Poželela sam i imala zadovoljstvo da Andrej Tišma sa mnom podeli svoja sećanja.

Pre razgovora Andrej Tišma je posetio sajt Sećanja. Preneću Vam njegovo neposredno reagovanje:

„Ja baš ne volim nostalgiju, jer mislim da nam oduzima energiju za kretanje napred, ali samo ako joj se suviše prepustimo, u stilu ako nam uspomene nadjačaju nagon za opstankom, mada je tačno i da vraćanje u prošlost, oživljavanje onog vremena, događaja, doživljaja donosi ponekad neku novu snagu, možda i sigurnost da kročimo u budućnost. Ja recimo živim 59 godina u Novom Sadu i rado posećujem mesta gde sam proveo detinjstvo, mladost…Sva ta mesta su još uvek tu, ista, i to me uverava da vreme ne teče, samo se događaji nižu nekim sledom. Ja sam mnogo voleo te neke stare stvari iz 50-ih, 60-ih, a 70-ih sam se već iskvario, išao za nekom modom, ludom zabavom…onda je došla porodica, posao…Ali zanimljivo, još čuvam neke svoje igračke iz 60-ih: automobile, kauboje, vojnike, pištolje, praćku itd. i nedavno sam ih fotografisao i upotrebio u najnovijim video radovima i printovima. Zapravo sam ih suprotstavio scenama bombardovanja 1999-e, koje sam čitavo ovde proživeo, pokazujući kako dete, čovek, može izgubiti nevinost, bezbrižnost.“

– Iako su Vam vrata sveta bila otvorena, Vi ste se odlučili da živite i stvarate u Novom Sadu. Čime Vas je zaveo?

Može biti da je slučajno što mi u Novom Sadu uglavnom sve odgovara, a možda bih i u svakom drugom gradu ostao samo zbog svoje prirode da nerado menjam sredine. Ali Novi Sad je za mene baš grad po meri čoveka, ni prevelik ni premali.
Pošto se bavim isključivo umetnošću i kulturom ovde imam sasvim dovoljno prostora za rad i prezentovanje svoga rada: galerije, časopise, festivale, kao i razmenu sa svetom putem međunarodnih manifestacija, ali i zahvaljujući specifičnoj umetnosti kojom sam se bavio od 70-ih do sredine 90-ih mail-artu (umetnost poštom), a kasnije internetom kome sam posvećen od 1996. godine. Dakle, živim u ovom relativno malom gradu a u stalnoj sam vezi sa svetom, izlažem svuda, diskutujem, dopisujem se, učestvujem u raznim projektima, takođe pomažem da se strani autori prikažu u našoj sredini.
Takođe Novi Sad je specifičan po svojoj multikulturalnosti, tu živi 26 različitih nacionalnosti, 5-6 jezika je u svakodnevnom opticaju, pa se verovatno i zbog toga osećam kosmopolitski, okružen bogatstvom kultura, istorije, umetnosti.
I kada sam studirao slikarstvo u Pragu od 1973 – 1976 godine vraćao sam se Novom Sadu svakom prilikom, tokom čeških državnih i verskih praznika, i ovde punio baterije za ostanak tamo, u drugoj kulturi, klimatskim uslovima, mentalitetu, sa željom da steknem diplomu ozbiljne evropske akademije, ali i da se što pre vratim kući.
Kasnije sam putovao po čitavom svetu: SAD, Francuska, Italija, Švedska, Holandija, Nemačka, Engleska itd. ali uvek sam težio vraćanju svome gradu rođenja. Valjda se čovek rođenjem ukoreni negde, u to zračenje tla, frekvenciju, i to mu najviše prija. Mislim da je to i najprirodnije.
Imao sam ponuda da ostanem u inostranstvu, na duže vreme ili za stalno: u Parizu, Njujorku, ali ne bih želeo tamo da zivim. Uostalom i zašto bih kada ovde imam sve što mi je potrebno, barem ja lično tako osećam.

– Sačuvali ste svoje igračke…kako je došlo do toga? Koju ste igračku najviše voleli…da li ste neku poželeli i dobili…ko Vas je posebno obradovao igračkom koja Vas je zadivila…Ispričajte nam kratku priču o igrama i igračkama Vašeg detinjstva.

Kod mene je priča o igračkama veoma bitna, a o tome govori podatak da sam se u prvom razredu gimnazije još igrao automobilima i plastičnim figurama. Naime moj najbolji prijatelj i ja, inače vršnjaci, smo u njegovom stanu jednu sobu pretvorili u teren za igranje, napravili bi tvrđave od kocaka, postavili puteve, makete drveća od sunđera i gipsa, i tu vozili gomilu automobilčića i kamiona „Matchbox“ i ređali i kretali male figure vojnika, kauboja i indijanaca i istorijskih ličnosti. Automobile i figure sam uglavnom donosio ja od kuće u velikoj putnoj torbi, a kocke i makete su bile moga druga. Tako uređena soba stajala bi danima, i nedeljama, njegovi roditelji i sestre nisu smeli ništa da pomeraju. Ja sam dolazio i igra se nastavljala. Pravili smo tu čitave filmove, scenarije i priče koje smo onda igrali pomoću igračaka. Nije bilo kraja tome, samo kad nam je vreme za učenje dozvoljavalo.
Inače kao jedinac, i jedini unuk i praunuk u mojoj porodici dobijao sam mnogo igračaka. Voleo sam oružje: pištolje, puške, mašinke (na kapisle), mačeve, ali imao sam i praćke i lovački nož još od svoje 7-e godine. Pištolj „plašljivac“ takođe. Imao sam dvadesetak pištolja. Jedino mi roditelji nisu dozvolili da imam vazdušnu pušku, zbog opasnosti da se povredim, ili nekog drugog. Voleo sam da spavam sa po kojim plastičnim mačem u krevetu, tada se ne bih bojao mraka i samoće u sobi.
Voleo sam male plastične vojnike „Revell“ iz II svetskog rata koji su se mogli nabaviti samo u inostranstvu, pa sam koristio svaki odlazak moga oca na Zapad da dobijem po jednu kutiju. Od rođaka iz Francuske dobio sam na poklon silne plastične figure iz francuske istorije: dvorske ličnosti, književnike, slikare, revolucionare itd. Iz Amerike od rođaka dobijao sam kauboje i indijance šarenih odela, sa pištoljima, puškama i noževima u rukama. Sve je to raspaljivalo moju maštu i pokretalo me u nove igre, smišljanje novih epizoda.
Takođe sam voleo Diznijeve gumene figure koje su se kod nas proizvodile i izlazile svakog meseca ili ređe. Njih mi je otac donosio kada je službeno putovao u Beograd, u Novom Sadu ih nije bilo. Uvek sam čekao neku novu iz serije: Šilju, Mikija, Paju Patka, Olivu, Popaja, mecu, ježa itd. Uveče nisam mogao da spavam dok se on ne vrati sa nekom od figura, ili bih se u sred noći budio i pitao majku da li se tata vratio i da li mi je nešto doneo. Imao sam gomilu tih figura i još se sećam njihovog mirisa na svežu gumu kada mi stignu.
Do automobila sam najviše dolazio odlaskom kod zubara. Naime pošto nisam voleo da popravljam zube, a imao sam vrlo loše zube, roditelji su me za svaki odlazak kod zubara nagrađivali autom po izboru. Tako sam počeo da se radujem odlasku kod zubara, jer sam posle toga išao u radnju da biram sebi autić po želji.
Onda, imao sam jednog plišanog medu, tražio sam ga negde u uzrastu oko 5-6 godina, jer sam bio jedinac, sam, i želeo verovatno sa nekim da podelim samoću. Zvao sam ga Anton i ponekad mu pričao.
Sačuvao sam većinu ovih igračaka do danas, iako smo se dosta selili, a u poslednjih 30 godina bile su „zarobljene“ ispod gomile drugih stvari u stanu mojih roditelja, u mojoj sobi koju sam napustio nakon ženidbe 1978. Kada sam nedavno tu sobu rasčišćavao da bih tu napravio svoj atelje i arhiv, našao sam igračke i izuzetno im se obradovao. Sada mi služe kao inspiracija za neka umetnička dela iz oblasti videa i digitalnih slika. One simbolišu tu dečju čistotu, nevinost i iskrenost.

– Sećate li se prve pesme koju ste napisali?

Ovo je prva pesma koju sam objavio, verovatno i prva koju sam napisao. Imao sam tada 11 godina a objavljena je 1964. godine u listu „Kekec“:

Mali sat

Bio jednom mali sat
Pa imao tanak vrat.
To ga jako naljutilo
u crninu zavilo.
Zbog čega sam mali sat?
Zašto imam tanak vrat?
Pita se, ali se naglo smiri
kad ugleda kako i njegov brat
što iz ugla viri
ima tanak vrat.
Mali, mali sat
njegov dragi brat.

– Možete li da podelite svoju prvu sliku sa nama?

Andrej Tisma – Margarete 1969.

Slikao sam uljem na dasci kuću u komšiluku, 1969. godine. Moja prva slika uljem. Inače sam crtao i slikao od kada znam za sebe. Ali bilo je „šik“ slikati uljem, kao pravi slikari što rade. Ubrzo su usledile slike mrtve prirode, čitava serija, jedna posebno ekspresivna sa cvetovima margareta na crvenoj podlozi, rađena debelim namazima. Tada sam, mislim, zaista postao slikar.

– Da li ste neku pesmu iz mladosti vezali za neku svoju ljubav? Slušate li je i
danas?

Da, recimo Jethro Tull „With You There To Help Me“, slušao sam je uvek pre spavanja i mislio na devojku sa kojom sam se tada zabavljao, mislio sam na nju kao na boginju, pesma je bila molitva našoj ljubavi.
Za jednu devojku u koju sam bio zaljubljen vezujem Aphrodite’s Child „End Of The World“, jer uz nju smo imali lepe trenutke. A i danas ih sa zadovoljstvom slušam i vraća mi se isti osećaj koji sam tada imao.

– Od muzike koju ste slušali u mladosti šta biste izdvojili?

Beatles, Rolling Stones, Kinks, Jimmy Hendrix, John Mayall, Cream, Jethro Tull, Vanila Fudge, King Crimson, Doors itd. Voleo sam džez i bluz. Kasnije New Wave itd. Stotine i stotine ploča i kaseta sam sakupio.

– Koji su filmovi za Vas ostali u sećanju kao vredni i poželjni i za današnje vreme?

“O jagodama i krvi“, „Diplomac“, „Psi od slame“, „Lovac na jelene“, „Andrej Rubljov“, „Odiseja 2001“ itd.

-Šta biste istakli kao najvrednije u tim našim prošlim godinama?

Poštovali smo osnovne vrednosti: poštenje, drugarstvo, pomoć drugima, vrednoću, saznanje novih stvari, kreativnost. Danas se to polako gubi.

Hvala na razgovoru. Lepo je bilo slušati Vašu iskrenu i zanimljivu priču o Vašem gradu, detinjstvu…delu Vaših sećanja koja ste podelili sa nama.

Sledi Vaš umetnički pozdrav na kojem Vam se takođe zahvaljujem.

ANDREJ TIŠMA
POZDRAVLJA POSETIOCE SAJTA SEĆANJA
SVOJOM PESMOM:

Kada sam jutros išao
na posao,
čuo sam cvrkut ptice.
Bilo je snežno jutro,
Sve mirno, grane bele,
Samo od dodira ptica
pao bi sa grana snežni prah.
To jutro, pomislih,
kao da je jutro
iz budućnosti,
kada će svet biti
nevin, srećan i čist.

(Iz zbirke „Reklamni panoi“ 1983.god.)