Na putu realizacije projekta izgradnje hidrocentrale Đerdap na Dunavu stajala je Trajanova tabla, rimski ili Trajanov put, ostaci (nekoliko stubova)Trajanovog mosta, mali, lepi grad Donji Milanovac, istorijski lokalitet bliži rumunskoj obali Adakale ( grad-ostrvo koji je od Rimljana služio u vojne svrhe i imao bogatu istoriju, a za nas je od značaja jer su se tu sakrile beogradske dahije nakon svojih svirepih dela nad srpskim narodom, tu su uhvaćeni i pogubljeni predvođeni Milenkom Stojkovićem jula 1804.godine), sa rumunske strane preko puta Trajanove table veliko selo Ogradina i lep, pristanišni grad prepun cveća Oršava.
Da bi Jugoslavija i Rumunija izgradili taj značajan hidroenergetski sistem moralo je doći do potapanja ovih kulturnih znamenitosti, sela i dva mala grada jer je bilo neophodno podići nivo vode za oko 20m u Đerdapskom jezeru. Tim projektom uspostavljao se i bezbedan plovidbeni put na Dunavu jer su stene na nekim mestima bile u nivou površine vode. Kod Stiga su Austro-ugari izgradili „Sipski kanal“ koji je omogućavao plovidbu brodova lokomotivskom vučom.
Nema više starog Donjeg Milanovca,
mesta u kojem su se mnogi rodili,
nesta im zauvek rodni grad…
mogu ploviti nad njim i samo se sećati …
Sve osim Trajanove table potopljeno je podizanjem nivoa jezera. Nema više cvetnog grada Oršave, jer je novopodignuti savremeni grad sa višespratnicama nešto potpuno drugačije. Stoga rukovodilac radova na izmeštanju Trajanove table ing. Dragomir Pavlović i kaže: Oršava nikada neće biti ono što je bila nekada.
Adakale: četvoro dahija (Aganlija, Alija Kučuk, Jusuf Musa i Mehmed Fočić-aga) kažnjeno je za svoja
zlodela tzv. seču knezova.
Na mestu gde je sa jugoslovenske strane napravljeno-izliveno jezero nekada davno živeli su Rimljani. Od Beograda, kroz Đerdapsku klisuru do Dunava Rimljani su izgradili tzv. rimski put. Kako je Car Trajan ( 55-117. godine) uradio veći deo puta i priveo ga kraju često ga zovu i Trajanovim putem. Put je isklesan u stenama, a na kraju puta nalazi se čuvena Trajanova tabla koja je isklesana po njegovoj naredbi kako bi se zabeležilo ko ga je sagradio. Na njoj je ispisano:
„IMPERATOR CEZAR,
BOŽANSKOG NERVE SIN,
NERVA TRAJAN AUGUSTUS GERMANIK,
VRHOVNI SVEŠTENIK,
ZASTUPNIK NARODA PO ĆETVRTI PUT,
OTAC DOMOVINE,
KONZUL PO ĆETVRTI PUT,
SAVLADAVŠI PLANINSKO I DUNAVSKO STENJE,
SAGRADIO JE OVAJ PUT“
Ostali deo teksta izbrisala je duga istorija, vreme u kojem niko nije obraćao pažnju na ovu znamenitost. Od ornamenata sačuvani su šestolatičasta ruža, dva delfina i orlovi sa raširenim krilima. Tabla je zaštićena kamenom nadstrešnicom.
Nakon tog poduhvata Trajan gradi prvi most u donjem delu Dunava po nacrtu čuvenog arhitekte Apolodora iz Damaskije dužine 1097,5 metara. Most je sledećih deset vekova smatran najvećim graditeljskim ostvarenjem na svetu. Stubovi su od jakog materijala (kamen) a ostala konstrukcija je drvena. Svečano je otvoren 105.godine, nakon svega 2 godine gradnje. Most je omogućio i otvorio caru Trajanu put do osvajanja rimskog najvećeg i najjačeg protivnika: Dačana (živeli su na teritoriji današnje Rumunije). U vreme izgradnje hidrocentrale od mosta je ostao tek poneki stub koji je srušen. Zbog lepote i značaja ovog mosta imamo i sliku rekonstrukcije mosta: 
„Biću poštovan kada Dakiju učinim rimskom provincijom i kada Dunav i Eufrat pređem mostom“
Trajanove reči prilikom ustoličenja 98.godine
Dve susedne države, Jugoslavija i Rumunija, napravile su dogovor o izgradnji hidroelektrane Đerdap čime bi obe zemlje dobile jeftinu električnu energiju i dobar protočni put Dunavom. Izgradnja je trajala od 1964. do 1970. godine.
Za to vreme, bez odugovlačenja, morala se doneti odluka kako sačuvati Trajanovu tablu od potapanja.
Direktor preduzeća „Venčac“ (rudnik mermera u Aranđelovcu) ing. Živojin Vasiljević potpisao je ugovor da u kooperaciji sa preduzećem „Mostogradnja“ obave težak, delikatan i značajan posao izmeštanja Trajanove table. Inženjer Živojin Vasiljević je došao na funkciju direktora u kriznim danima „Venčaca“ da bi ga za kratko vreme podigao na noge. Uključivanjem preduzeća u ovaj veliki poduhvat hteo je, kako govori inženjer Dragomir Pavlović (njemu je poverio rukovođenje radovima), da pokaže koliko vrede radnici-stručnjaci zaposleni u „Venčacu“ i kako su spremni na čelu sa njim da učestvuju u projektu „Ostavština za budućnost“. Realzacija projekta data je u ruke pravom čoveku za koga ing. Dragomir Pavlović kaže:“…bio je veliki čovek, rukovodilac, strateg i poznavalac posla svake vrste“.
Posao izmeštanja ili dislociranja Trajanove table poveren je kompetentnoj osobi, koji je bio i veliki ljubitelj i poznavalac istorije. Dolazio je u obilazak izvođenja radova redovito, ležerno obučen. Na vrućini, jednog je dana mirno sam sedeo ispred pripremljene table za izmeštanje, zagledao se nekud …preturao po svojim mislima, svom istorijskom znanju…Ko zna o čemu je sve razmišljao…u koje je vremenske daljine odlutao…mozda prošlosti ponešto poručio…možda se caru Trajanu u svoje ili i naše ime izvinio što premeštamo njegovu znamenitost…
Neko je zabeležio jedan trenutak njegovog ćutanja. Kad je dobio fotografiju, na pozadini je napisao:
E moj Trajane šta si dočekao!
Dignućemo te glatko sa polugom.
1969.godina
Ing. D.Pavlović je u znak sećanja na rano preminulog ing. Živojina Vasiljevića sa zakašnjenjem, tek 1985.godine, s jeseni, napisao kratak izveštaj o izmeštanju Trajanove table i poklonio ga i njegovom sinu. Iz tog izveštaja prenosim poneku informaciju, citat i poneku fotografiju.
U izveštaju možemo saznati da su bila u opticaju četiri načina za izmeštanje table: prenos podizanjem table sa Dunava pomoću dizalice „Veli Jože“, isecanje table na 10 manjih blokova i podizanje derikom od 80m, isecanje table i dela puta koju bi podigli pomoću konzolskih nosača anketovanih na mesto gde će tabla stajati i četrta – prihvaćena varijanta jeste da se tabla iseče sa delom puta i podigne pomoću pantljika odnosno hidrauličnim putem. Prve tri varijante bile su odveć skupe, a četvrta je garantovala da će se tabla bezbedno (bez oštećenja) premestiti a pritom je i proces rada bio jeftiniji u odnosu na prva tri predloga. Na sastanku Republičke potkomisije za zaštitu spomenika kulture i naučna istraživanja na Đerdapu doneta je jednoglasna odluka da se prihvati četvrti predlog-varijanta izmeštanja. Zapisnik je potpisao predsednik komisije Dr Lazar Trifunović.
U diskusiji o izmeštanju table Dr Lazar Trifunović je rekao da se gubi autentičnost jer je stvaralac želeo da se tabla nalazi na kraju puta, ali da se na ovaj način spašava i trajno štiti Trajanova tabla, Dr Gavela je istakao da se gubi misao stvaraoca koji je želeo da tabla bude vidljiva za onoga koji tuda prolazi, ali da je važnije spasiti je i da se ne možemo kruto držati autentičnosti, profesor arheologije Djurdje Bošković je ukazao da su razlozi za izmeštanje i tehničke prirode i da će se premeštanjem trajno sačuvati…Samo je arh. Živa Đorđević bio protiv izmeštanja. Zaključeno je takođe da se radovi moraju izvesti u što kraćem roku kao i da se radovi mogu poveriti izvođaču sa najvećim garancijama za dobro obavljanje posla, uz dodatna geološka ispitivanja…i obavezno obeležavanje mesta gde se tabla prvobitno nalazila.
U diskusijama oko izmeštanja table učestvovala je i Akademija nauka , dnevni list „Politika“, jednom rečju celokupna javnost.
Sa radom se započelo čim je formirano gradilište 01.09.1967.godine. Ugovor o realizaciji projekta potpisan je samo dve nedelje pre tog datuma. Za dve nedelje ljudstvo i transport mašina oformili su gradilište i počeo je naporan rad na nepristupačnom terenu. Radilo se 12 časova dnevno sve do polovine maja 1969.godine kada je posao radnika „Venčaca“ završen i predat preduzeću „Mostogradnja“ čiji posao je zahtevao kraći vremenski period. Tada je Trajanova tabla već bila isečena sa delom rimskog puta i osigurana za transport 21,5 m više od položaja na kojem se nalazila. Ispuštanjem vode u Đerdapsko jezero nivo vode se za toliko i podigao te je nakon podizanja vodostaja Trajanova tabla bila zaštićena od vode i vidna samo sa Dunava.
Zabeleženi segment rada na sečenju table radnika „Venčaca“:
Radovi na sečenju table trajali su duže od predviđenog roka, ali su uradjeni stručno i uspešno.
Citiraću lepe reči zahvalnosti ing. Pavlovića na kraju njegovog kratkog izveštaja:
„Veliki ljudi ostavljaju za sobom velika dela. Trajanov put je potopljen, ali će zahvaljujući ing. Žiki Vasiljeviću, „Venčac“ i njegovi ljudi ostati zabeleženi kao učesnici u spašavanju „ZNAMENJA TOG PUTA“, a 1800.godina duga istorija Trajanove table imala je dve godine zajednički život sa ljudima „VENČACA“.“
Da neko blista toliko vekova ovim svetom, poput rimskog cara Trajana, kako kroz istorijsko pamćenje tako i kroz sačuvana graditeljska dela, veliki je uspeh. Car Trajan dugo živi. Njegov most intrigira i XXI vek, a izmeštena Trajanova tabla neprekidno upućuje pitanja putnicima što plove Dunavom: na taj način neprekidno ga spominjemo, kao da nas ne dele vekovi. Tako stvari stoje sa kulturnim vrednostima. Nose u sebi večnost i stoga ih dobra volja čoveka mora čuvati. Od potapanja Trajanovog puta, ta lepota živi neki drugi život: podvodni. I šta će mu vodeni tokovi vremenom učiniti? Ja još uvek vidim rimske legije kako koračaju uskim i opasnim putem uz visoke stene…strmoglavi put koji pogledom na nebo teši, a pogledom na reku plaši, jer reka odnosi sve. Reka je neuhvatljivo vreme. Reka čiji tok je čovek izmenio i dalje teče mirno ili burno i priča priču o snažnim vojnicima koji krenuše u Dakiju…Reka, naš Dunav, dobro se slaže sa istorijom.
Reka, naš Dunav, ponosno teče kraj Trajanove table znajući o njoj više od nas.
