Krajem 60-ih iz ove je čaše moj otac pio vino. Polako je dosipao iz malog bokala, a kad se bokalčić isprazni još sporije dolivao je i u njega. Pio je polako kako bi mu se i telo lagano zagrevalo. Jednom prilikom reče:“ Kad sam bio mali pio sam bevandu umesto vode. Vino ti uđe u krv, srodi se sa tobom. Ne možes da zamisliš život bez vina. I gladan sam bio, al vina sam pio. Žeđ sam utolio, muke odagnavao, radost pojačavao. Bez vina, e to ti je, kćeri moja, život od pustoši“.
Ovu je čašu sačuvala majka, jer iz iste je i njen otac pio vino. Mogla se sresti u mnogim domaćinstvima. Neke su se polupale, neke otišle sa pozajmljenim šećerom ili uljem. Ovu poslednju sakrila je iza novopridošlih čaša jer je volela da sačuva poneku staru stvar kako bi povremeno probudila u sebi radost prošlih dana. Znam za tu njenu tajnu i ponekad joj, sad kad je stara i kad ništa tajno ne ostavlja, iznesem „slučajno“ poneku prošlu „radost“: popijem čašu vina iz ove čaše i izmamim joj osmeh na licu, radost u oku koja pripada prošlosti.
Mera za vino njenog oca bila je samo jedna čaša dnevno. Nije postojao razlog niti ubeđjivanje koje bi ga primoralo – nagnalo da popije više. Mera moga oca bila je litra crna vina dnevno, ni manje ni više. Dugo je tako bilo…
A ja se u životu uglavnom držim dedine mere i očevog saveta: živim život bez pustoši!
