Franc Kafka

Franc Kafka je rođen u Pragu (u to vreme Austo-ugarska moharhija) 03.jula 1888.godine. Bio je prvo od šestoro dece u svojih roditelja, oca Hermana i majke Julije. Otac je bio trgovački putnik koji je vremenom stekao radnju sa luksuznom robom u kojoj su radili on i supruga. Nisu bili previše učeni, ali su govorili  češki i zvanični nemački jezik sa manje ili više uspeha – otac je bolje znao češki, a majka nemački. Otac je bio ohole, grube naravi, autoritativan, bez poštovanja prema supruzi… ali i prema svom sinu Francu. Dva brata umrla su još kao deca te je Kafka rastao u okruženju svoje tri sestre. Sve što je Franc činio, otac je grubo vređao, nipodaštavao je svaki njegov rad, učenje, napredak. Roditelji (pre svega otac) su gotovo u potpunosti odredili Kafkinu ličnost iako su ga odgajale guvernante. Obezvređen od oca, patio je celog života od nedostatka samopouzdanja, gubitka odlučnosti, nagomilanog straha…

Kako je otac izgradio svojom nadmenošću slabašan karakter u sina, učinio je da mu on posredno odredi i odnos prema ženama, a majka stvori sliku o potrebi žene da ćuti i ne brani se od snažne muške ruke. Ni ona ga ničim nije obodrila, kao da nikad nije bila tu da, makar krišom, da neki savet ili pohvalu svom sinu. Kafka je i optužuje što ga nikad nije branila od oca i što potencijalni strah od muža nije bio manji od ljubavi prema sinu. Količina straha od oca bila je parališuća i učinila je da se na neki način ceo život bori protiv te bolesti: straha stečenog u detinjstvu koji se vremenom pretvara i u težak osećaj imaginarne krivice, poražavajućeg bekstva od života kojem bi se tako rado priključio. Nadmene, nipodaštavajuće reči oca, kojeg je retko viđao, odzvanjale su u njemu tokom celog života. Odrastanje i mogućnost sagledavanja stvarnosti nisu Kafki bili od dovoljne koristi: uvek bi prevagnuo strah od oca i mišljenje oca o njemu. Bio je njegov sudija uništitelj. Progonio ga je i kad nije bio prisutan, kad se Kafka osamostalio i sam sebi obezbeđivao egzistenciju. Majku gotovo nikada nije pominjao, ali je zato otac sveprisutan komentator svega što čini i jedini autoritet koji ga u svemu sputava. Iako je bio svestan toga, nije smogao snage da ojača i oslobodi se u izvesnoj meri imaginarne važnosti svog oca.

Za Kafku postoje tri razdvojena sveta: jedan je njegov unutrašnji život pun straha i osećanja krivice u kojem se oseća kao rob, drugi je svet u kojem živi njegov otac a koji mu je tako dalek i treći – svet drugih ljudi koji dele radost, patnju, slobodu, živahnost…

Kafka je bio izrazito inteligentan i pokazivao izvrsne rezultate tokom školovanja. Pohađao je nemačku osnovnu školu (1889-1896), a potom strogu i kvalitetnu Starogradsku nemačku gimnaziju. U gimnaziji je učio i češki, ali, iako ga je dobro naučio, nije osećao da se tim jezikom može u potpunosti iskazati. Maturirao je 1901.godine. Slede studije i Kafkina kolebljivost se već može uvideti. Upisuje najpre hemiju i odlazi na predavanja dve nedelje, a potom prelazi na prava. Uspešno uči i završava studije prava postavši doktor pravnih nauka (1906).

Za njega su ove studije bile pitanje uhlebljenja, a ne ljubavi prema određenoj nauci i pozivu. A i otac  (mati takođe) je od njega zahtevao da zavši školu koja će mu omogućiti da radi. Kafka se ne bi usudio da mu se suprotstavi, bojao se čak da njegovi izvrsni rezultati ne povrede njegovog oca… Još za vreme studija pohađaće predavanja iz književnosti jer ih voli i jer u sebi oseća nasušnu potrebu da piše. Pohađajući predavanja iz književnosti, upoznao se sa svojim vernim prijateljem Maksom Brodom.

Kafka odmah nakon studija nalazi posao, radi ga revnosno iako su mu misli radije okupirane stvaralaštvom. Zbog malo slobodnog vremena promenio je posao i polako napredovao. Otac je sa podsmehom govorio kako je u prvim godinama radio samo za račune… Jer, za njegovog oca vredi samo onaj ko dobro zarađuje… i neko ko poseduje njegovu tupoglavost.

Kad u slobodno vreme stvara, uvek čuje očeve zajedljive reči da svoje rukopise stavi na stočić pored kreveta.

Tako Kafka dane provodi u celodnevnom radu, uglavnom izvan društva. Pravne poslove “mirno”, temeljno i uspešno odrađuje, a potom, u preko potrebnoj samoći, stvara.

Stvara kraća i duža dela koja obrađuju njegov mučenički unutrašnji svet. Ali taj svet i kad isključimo iz detinjstva stečen patološki strah i te kako priča i o nama… Ne, nismo mi pripadnici onog trećeg sveta slobodnih ljudi punih života, slobode… Taj svet i ne postoji osim u Kafkinoj mašti… I nas je društvo ali i lične karakteristike sateralo u ćorsokak otuđenosti, izgubljenosti, grešenja, pokušaja da ispravimo… i mi živimo haos možda i više od ljudi koji su živeli u vreme nastajanja i poneke objavljene Kafkine pripovetke. Suština XX veka ispisana je Kafkinim delom. I svi koji smo u to vreme živeli uzeti smo u obzir ili mi se možemo prepoznati… Pitanje je samo do kada će se ljudi prepoznavati u Kafkinim delima. Vladeta Jerotić smatra da Kafka svu svoju veliku vrednost završava u XX veku i da nije pisac budućnosti… Možda!? Ili će trajati dok se ljudski rod tehnološkim razvojem i manipulacijama ne pretvori u neko novo, nama nepoznato i neželjeno biće. Za Kafku, na ovom svetu, ima mesta sve dok postoji ljudskost. Stoga se nadajmo da će njegovo delo potrajati…

1912. godine Kafka se po prvi put zaljubljuje. Preko prijatelja Bloka upoznao je Felisu Bauer. Njihova ljubav u značajnoj meri zasniva se na prepisci, jer za Kafku je takav način komunikacije prihvatljiviji. U direktnim kontaktima on je bojažljiv i nesiguran. Iako mu se sviđala i iako su se verili, Kafku strah od zasnivanja porodice primorava da vezu raskine (1917). U to vreme razboljeva se od tuberkuloze.

Svojim ponašanjem, smislom za humor, znanjem… bio je privlačan u društvu iako on zbog svojih unutrašnjih potresa nije ni primećivao koliko je privlačan. Bio je svoj tek u svom mučnom i bolnom svetu. Smatrao je da je najvredniji u svojoj usamljenosti i stvaranju uprkos stravičnoj želji da se ostvari kao porodičan čovek u normalnoj porodici – ne samo zarad toga što je živeo u neadekvatnoj porodici – već zato što je poštovao i smatrao vrednim dobar porodičan život. U svom “Dnevniku” priznaje da je silno žudeo za brakom i potomstvom.

Sa Milenom Jasenskom upoznaje se krajem 1919.godine. Ona je prevodila njegovu malu priču “Stoker” na česki. Prijateljstvo između nje i Kafke trajaće do 1923.godine. Svodilo se uglavnom na prepisku. Sastali su se na četiri dana u Austriji; ona shvata koliko je Kafka slab, da se ne usuđuje da napusti ni mesto svog boravka… Prestaju da budu u kontaktu. Milena je uočila sve njegove strahove i kočnice. Smatrala je da neće još dugo poživeti. Ipak, Kafka, ili Frenk, kako ga je Milena zvala, verovao je u njihovu budućnost i poverio joj svoje dnevnike koje je do tada vodio (1922). Milena je za prekid odnosa, prestaju da budu u kontaktu i putem prepiske. Na vest o njegovoj smrti sročila je čitulju u kojoj kaže da je bio previše pronicljiv i mudar da živi ali i preslab da se bori… pogledao je na ovaj svet sa potpunom jasnoćom, osvetlio ga i otišao sebi bližoj smrti…

Dora Diamant, po zanimanju učiteljica, je njegova poslednja ljubav. Upoznao je 1923.godine u Nemačkoj, gde je tražio lek za svoje teško zdravstveno stanje. Bio je to trenutak sreće- zapisao je Kafka, jer Dora je bila “predivno biće”.

Dora je poticala iz jevrejke porodice, kao i Kafka. Kafki se odnos prema jevrejstvu sveo na mrzovoljno jednonedeljno dečje idenje sa ocem – formalistom u Sinagogu. A kada je docnije čitao Talmud i počeo da razmišlja o jevrejstvu shvatio je koliko bi mu posvećenje u religiju  bilo spanosno.

Otac je u njemu “ubio sve” što čini život pa i to da shvati da “muškarac bez žene nije čovek” kako uči Talmud… Pisanje je bilo “mesto” gde se osećao najviše slobodnim od mučnog uticaja oca, u stvaranju je ponekad osetio i da je slobodan… Ipak, priznaje da je i to bila obmana…

Sledeće Kafkine reči užasavajući su potresne:

“Moje pisanje govorilo je o Tebi (ocu), ja sam u njemu oplakivao samo ono što nisam mogao da na tvojim grudima otplačem.”

Bolest je uzela maha, za sve je kasno. Vratio se u Prag, smešten je u sanatorijum proleća 1924, a već 03.juna 1924.godine je umro.

Za života Kafka je objavio samo nekoliko svojih pripovedaka među kojima su “Preobražaj”, “Presuda”, “U kažnjeničkoj koloniji”… Javnost ga nije poznavala, ali veliki pisci u njegovom okruženju poput Mana, Hesea, Muzila… su ga poštovali i smatrali vrhunskim piscem. Kafkino realizovanje kroz stvaranje prolazilo je kroz svest o svojoj vrednosti s jedne strane i kao jednovremeno nipodaštavanje sebe. Spaljivao je svoje rukopise, a pred smrt zamolio prijatelja Broda da spali sve. Brod ga nije poslušao i omogućio je javnosti da se upozna sa velikim piscem, čije knjige su počele da se objavljuju posle II svetskog rata i koje su sa respektom i udivljenjem primljene od strane čitalaca. Reć je o romanima “Proces”, “Zamak” i  “Amerika”. Roman “Amerika” izdvaja se u njegovom književnom opusu blagim prisustvom optimizma. Kafki se svidela Amerika.

Postoje mnogobrojni načini na koje možemo protumačiti Kafkinu “radost pri pomisli na nož što se okreće zariven u njegovo srce” (“Dnevnik”). Retko se dešava, a kad se desi, radost je beskrajna. Ja sam osetila da u njegovom srcu slobodno zaiskri ljubav u svoj svojoj punoći i da nije dovoljno samo zariti nož već ga i okretati kako bi svaki deo srca pucao od “ljubavi”. Koliko mu je nedostajala? Kako mu je bila draga i kad je samo u njegovom srcu lepo “bolela”! Nakon ovog kratkog dnevnika iskazanog u jednoj rečenici, knjiga mi je ispala iz ruku. Nisam je podizala. Pokušala sam da moja udivljena misao prodre do srca i oseti isto…

Kafka je jedinstvena ličnost koja boluje od preteranog, patološkog autoriteta oca. Neizlečivo bolestan, ali i fascinirajući stvoritelj dela u kojima se nadrealno meša sa realnim, bez prisustva radosti, sumorna bol koja progoni, protiv koje se vodi proces… potpuno drugačiji od ostalih jer gost ne primećuje kako je mač zariven u njegove grudi i normalno razgovara sa njim na njegovim vratima (“Dnevnik”)… a kad se dogodi preobražaj, kako se osećamo… Kako je bilo teško pratiti čoveka preobraženog u bubu, u položaju koji joj ne dozvoljava ni da se ponaša kao obična buba… Tu bol, to mučeništvo, o Bože, šta smo i ko smo mi ljudi… Jednom pročitano, zauvek zapamćeno.

U svojim delima sklon je nadrealnom kazivanju koje ima isti značaj kao i realno, jednako postojanje, koristi tzv.poetske slike koje se mogu višeznačno tumačiti – te na taj način čitalac postaje aktivan učesnik u stvaranju priče… naracija je isprekidana, što je značajna novina u književnosti… parabola čest oblik kazivanja – može se reći da je parabolu doveo do savršenstva… U potpunosti originalan, postao je inspiracija za buduće pisce.

Bližimo se kraju ove kratke biografije o velikom pismu. Ponovićemo u sažetoj formi o tragičnosti njegovog života:

„Tragičnost Kafkinog genija počiva na strahovima između njegovog velikog talenta… i neuroze…“ te „da je Kafka nosio u sebi više nego što je mogao da iskaže“… Kafkin odnos prema ocu odnos je uznemirenog čoveka prema nepoznatom bogu. U njemu dve podjednako jake želje biju bitku za prevlast. Jedna bi da svrgne boga…i pokaže laž njegovog postojanja…Druga je želja večnog deteta u čoveku da ima uvek pored sebe oca… „  (Vladeta Jerotić)

Zahvaljujući njegovom prijatelju Maksu Brodu njegova dela uspela su posthumno ono što za života Kafka nije uspeo: ušla su u život i zaživela u punoći.

( „Proces“ – deo scene u Katedrali koje se Kafka nije nikada odrekao i želeo je da ostane  jedino njegovo zaveštanje čovečanstvu)

Slavica Štulić