France Presern

France Prešern

Eh, taj čuveni „Sonetni venac” što ga vešto, lepo i sa toliko ljubavi napisa France Prešeren… Eh, koliko čovek može voleti! I koliko lepo pevati o ljubavi!

Sve uz “mali” okov što je formi pevanja dao (kraj soneta isti je kao početak sledećeg, a prva slova stihova koji se ponavljaju ispisuju ime ljubljene Primićeve Julije…zbog reakcije njene majke morao je promeniti vidljivost njenog imena) napisao je jednu od najlepših ljubavnih pesama uz blagi prizvuk rodoljublja.

Tehnikom pevanja vladao je savršeno, ali ovi soneti nisu vredni zbog virtuoznog načina pevanja već zbog lepote velike i neobuzdane ljubavi koja se širi izvan forme i pleni iako je forma strogo kontrolisana. Taj “venac” satkan od ljubavi ište svako ljudsko biće ali je malo onih koji su tako nešto doživeli.

Jeste li pokušali da izdvojeno isčitate samo stinove koji grade ime Prešernove drage iako su izmenjeni, dakle stihove koji se ponavljaju…znao je Prešern da ćemo tako nešto pokušati i napisao pesmu “Magistrale” kojoj je početni stih zadnji stih iz Sonetnog venca, a potom slede stihovi koji se ponavljaju:

Magistrale

Pesnik tvoj nov Slovencu venac vije,
Rana mojih spomen I hvale tvoje,
Iz srca klice budilo je svoje
Mirisno rosno cveće poezije.

…

Uvelo, bledo stoji cveće ovo:
Lepog ti oka pošalji mu zrak mili
I srećno tad
će nići cveće novo.

Mislite li što i ja: začuđujuće lepa pesma! Ipak, pređimo delimično celim “vencem” i osetimo Prešernovu žar i bol:
Jedna je ljubav izvor misli ovi’
i gde noć skrati tok njihovom letu,
tamo ih dan opet probudi novi.

…

Devojke koje gordo dižu glavu,
ko i ti, kada čuju pesme ove,
sa srca svojih skinuće okove
i poštovaće više ljubav pravu.

…

Mirisno, rosno cveće poezije,
Otkriva ono što mi grudi zgara

…

Koliko puta lutam gradom celim
Da tebe vidim! Ne mogu da sretnem
milo ti lice koje tako želim.

U samoći mi potok suza lije,
zato i venac, što ti u čast pletem,
iz krajeva je gde sunce ne greje.

…

Misao jedna, da ni sama mati
Slovencu nije ljubav iznad svega,
i tvoje srce da od mene bega,
grudi mi peče, a duša mi pati.

…

Bar milost tvoja neka se izlije
na pesmu kojom, rane da izleči
pesnik tvoj nov Slovencu venac vije.

Rođen je 03. decembra 1800.godine u selu Vrbi na Gorenjskom koje je u to vreme pripadalo Austriji. Sa osam godina napušta svoju mnogobrojnu porodicu i živi kod ujaka u Ribnici. U Ribnici (Dolenjska) je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Ljubljani. U Ljubljani stidira dve godine filozofiju a potom ih napušta i završava pravne nauke u Beču. Doktorirao je i potom se vratio u Ljubljanu. Docnije u Ljubljani polaže advokatski ispit.

Zbog nedovoljno novca radio je kao učitelj za vreme studija. Radeći docnije u Ljubljani uspevao je da zaradi tek za goli život. Neobično s obzirom na intelektualni nivo koji je stekao, ali ne i s obzirom na njegovu revolucionarnu narav…

Tek 1846.godine dobio je dozvolu za otvaranje advokatske kancelarije u Kranju. Umro je 1849.godine u Kranju.
Još za vreme studija piše pesme. U poetsku realizaciju ulazi zajedno sa svojim velikim prijateljem iz detinjstva Matijom Čopom sa kojim će osnovati časopis “Kranjska čbelica”. Čop je bio veliki borac za slovenski jezik i sa Prešernom radio na istom prosvetiteljskom zadatku. Kako mu je u svemu bio podrška, ranu smrt Čopa teško je doživeo. Posvetio mu je prelepe stihove u okviru dugog epskog soneta koji obrađuje temu preobraćanja Slovenaca u hrišćane. Početni stihovi govore o Mateji Čopu.

U spomen vam, sjeni prijatelja mila
u ranom grobu što spi, pjesma ova.

…

 Kako se kod nas rano sreća vila
…
Vedar i tmuran dan jednako mine
Al srce čilo il’ jad kog obleće
Smiriće groba tek mračne doline.
…”Krštenje na Savici”

Uz taj gubitak treba uvek imati u vidu neprekidno lošu Prešernovu egzistencijalnu situaciju kao i neostvarenu, a stalnu ljubav prema bogatoj Juliji.

Ne stoga što njegove pesme ne mogu bez njegove biografije živeti, već stoga što je Prešern postao stub slovenačke književnosti i kulture. Voleo je Prešern još jednu ženu – Anu Jelovšek  – sa kojom je imao troje vanbračne dece, ali ne koliko i Juliju.

Život mu je bio prepun razočarenja i očajanja, a ipak je uspeo da stvori pesničko delo koje ga stavlja na prvo mesto kao slovenačkog pesnika koji piše u duhu romantizma jednovremeno sa evropskim pesnicima i to na slovenačkom jeziku.

Evo njegovog doživljaja pesnika koju je pesmom iskazao i kojom pokazuje kako je i njegovo pesnikovanje bilo deo njegovog očajničkog življenja:

Pesniku
Ko zna
kako da sa duše noć se skine zla?

Ko znade
odagnat kopca – danonoćne jade –
što naše srce kida u komade?

Ko zbori
od uspomena da zaborav stvori,
da očajanje od budućih skloni,
i da izbegne još što sad ga mori?

I kako
da budem pesnik kad je teško tako
u srcu nosit il’ raj ili pakao?

Pozivu
predaj se svome, muči muku živu.

Ma kako bolna, nesrećna i očajnička “sudba” Prešernova bila, njegove pesme se ne guše u očaju već u uzvišenim osećanjima nežno “padaju” na naše srce.

Gazele

Smem li te ljubit – pitam oka dva?
al’ oko neće da odgovor da.
Izdaleka me ljupko gledaš, draga,
al’ ohola si kad sam blizu ja.
Ako te moje oči čežnjom prate,
bežiš ko da te plaši čežnja ta.
Al’ ako druge pogledujem deve
tad svako vidi da si besna sva.
Ili me mrziš ili voliš, dakle,
siroto srce kako će da zna.

Prva ljubav

Al’ dođe deva ko vila iz gore,
oh, da ne videh nikad oči njene!
Pred njenim licem bledi i sjaj zore
i svetlost zvezda kraj očne joj zene!
…
Što mira nemam, to su oči moje
krive…

Kuda

Kud u nemiru lutam svom –
-pitate, kud i u cilju kom?

Pitajte burni oblak pre
Il’ morski talas – kud on gre.

kad onaj koji kreće svet
u zavitlan ga digne let.

Ni oblak, ni ja, ni val ljut
ne znamo svoje sudbe put;

al’ jedno moje srce zna
da nikad pred nju ne smem ja,

i da na zemlji nema toj
mesta gde bol bi prošo moj.

Memento mori

Kratko je vreme životnih nam stazi

…

Nikakvo svetsko blago nema snage
od smrti naše da otkupi kože,
niti lopova tog otklonit može
od života nam moć pesme nam blage.
…
Možda će onaj kome se pesma hori
u mrtvačkom ruhu, ovoga dana,
ćutke nam dati znak: Memento mori!

Jednu prelepu pesmu posvetio je svom rodnom selu Vrbi!

Vrba

O, Vrbo, srećno, drago selo moje,
Očeva kućo, moj damaći kute!
Da zbog nauke, otrovnice ljute,
Ne pođoh dalje od baštine tvoje!

Ja ne bih znao das u želje koje
u srcu niču, otrovom zasute;
i ne bi vetri koji dušu mute
veru i nade ugasili moje.

Tu verno sunce i ruke od rada –
miraz kog nema ni milionarka –
pružila bi mi veronica mlada.
I mirno moja plovila bi barka;
a dom od vatre i žito od grada
čuvo bi sused – Crkva Svetog
Marka.
Tako često smo skloni misli da je život negde drugde, da nam valja na put krenuti i sreću tražiti. Koliko nas je pogrešilo… samo s toga što nismo umeli sagledati lepotu i prednosti rodnog kraja. Mnogi se nisu usudili da se vrate kao da je sramno vratiti se bez velike slave ili blaga.

France Prešern, pesnik s prve polovine XIX veka, napisao je i buduću himnu samostalne Slovenije “Zdravicu” u kojoj nazdravlja i svim narodima:

…

Nek žive svi narodi
što dočekati žele dan
da svud, kud sunce hodi,
rat je međ’ ljudima okončan,
tad uz prag
neće vrag
nego prijatelj biti drag!
…

Slovenački narod odaje počast svom velikom pesniku neprekidno ga slaveći, nazivajući njegivim imenom most i trg u Ljubljani…svečanostima…

Ko voli pesmu ne mora biti njegov sunarodnik da bi u njoj uživao… Stoga još poneki stih o svima dragoj mladosti:

…

rano me mlada ostaviše leta!
Moj cvet je još pre svog procvata
sveo,
a osuši se i koji procveta!

…

Mladosti, ipak ja te tako volim,
i za tebe se večno bogu molim!

Slavica Štulić

PODELI: