„Evo već je jesen
A tebe još nema…“ Toma Zdravković
Krajem septembra svake nas godine napuštaju sjajni, topli zraci letnjeg sunca. Rađa se novi odsjaj: jesenje sunce. Ma gde i ma kako živeli na prostoru gde je živela ideja jugoslovenstva, živeli smo jugoslovenske jeseni. Svako je u svom kraju svoju jesen delio u dosluhu sa jesenima drugih krajeva. Široka i bogata nam jesen beše. Živeli smo šumadijsku jesen, triglavsku, jadransku, krševitu, kotlinsku, ravničarsku…jeseni nebrojenih reka, livada, brda i planina… gradova malih i velikih. Ma gde ti misao odlutala list bi neki požuteo i na zemlju pao: list badema, smokve, breze, bukve, topole, oraha,jabuke, kruške, šljive…
Ma gde da si živeo mogao si čuti reči Crnjanskog kako nam lišće njiše zbogom, i pada. Ma gde, zajedno sa Crnjanskim mogli bismo jesenju priču započeti njegovim rečima: „Jesen je. Život bez smisla“. Hoće, hoće jesen da tmuri naša osećanja. Sledimo prirodu koja nas lišćem i plodovima napušta i nudi sunce sa manje topline. Neka se tuga i u nas uvuče. Jesenji mirisi bude setu, osećaj prolaznosti i stoga kad nebo zaplače imamo utisak da plače umesto nas ili zajedno sa nama. Boli je u životu čoveka mnogo, a jesenje boje izvlače nam prošlost, prisećamo se svih prošlih i sadašnjih boli i, o ne, pomisao na buduće. Nije strah u nama, ali naježeni nad sopstvenom prolaznošću poistovećujemo se sa jesenjim „zamorom“ prirode. Jesmo li umorni? Jesmo li ostarili? Jesen nas uvlači u upitanost, pomalo rastuži, ali nebo isplače sve naše boli: kiša, kiša…pljusak. Lagane šetnje pod plačnim nebom u sivilu dana odnose nekud naše odgovore, a upitanost nam pesme piše.
Kako to beše na Balkanu dok je u nadi i realnosti živela ideja jugoslovenstva? Sve naše prošlosti utkali smo u zajednički život…Nije važno s kog je kraja niti iz kog vremena: pregršt lepih misli o jeseni, uglavnom sumornih, tek poneka mirna i radosna. Kad smo se s jeseni sa jesenjom pesmom družili mogli smo čuti, stari ili mladi, ne obazirući se na vreme nastanka:
„Jesen bila žalostiva,
Sačuvaj te bog! …“ J.J.Zmaj
„Zašto si, misli, došla na Kras
u ovaj sumorni jesenji čas?“ Srečko Kosovel za svog života od 22 leta
Jesen
„Sitna kiša sipi
beli se kraški put,
sivo je rano jutro.
Bor, bor ne šumi,
Kud ovaj put žuri?
Sivo je rano jutro.
Borovnjak se probudi,
Zatrepti, uzleti.
“Sivo je rano jutro.” Srečko Kosovel
„Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnog klasja,
Na polju jesen stoji…
…Pitome i blage ćudi,
Priprema ona sad spokojne večeri i dane,
I žetvu bogatu nudi…
….Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevna…“ Vojislav Ilić „Jesen“
„Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo…“
Vojislav Ilić „U poznu jesen“
„Ima dana i časova kad te ništa ne veseli
Kad ti srce i ne žali, i ne ljubi, i ne želi
Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi…
…Kao cveće , koje vene kad studena jesen vlada.
Da, jesen se približuje…Na vrtove mojih dana
Magluština tiho pada jer dolazi jesen rana.
Ovaj hladni, čudni vetar, što mi dušu provejava
To je vesnik koji javlja da dolazi jesen prava…“
Vojislav Ilić “Poslanica prijatelju”
„Ne trepti jasno daleki krug,
Sumoran plače dan
Premrla šuma, smrzno se lug;
U magli grakće vran.
…
Na pustoj stazi, kud bludim sam,
Izdiše listak žut;
…
Ja gledam kako u kraju mom
Pod maglom sunce mre…“ Aleksa Šantić „Jesenji dan“
„Nepoznat Netko donio je Jesen
Na srebrnom pladnju
U sobu:
Grožđe i kruške, jabuke i smokve…”
Miroslav Krleža „Jesenja pjesma“
„Sve više sam, sve luđe sam, sve tuđe i sve tužnije,
sve tamnije, sve sramnije, sve biva ružnije.
Sve hladnije, sve gadnije, sve ledenije,
samoća prazna, jesenja, a biva sve jesenije“
Miroslav Krleža “Jesenja samoća”
Ili meni draga Matoševa pesma „Jesenje veče“:
Olovne i teške snove snivaju
Oblaci nad tamnim gorskim
stranama;
Monotone pjene rijekom plivaju
Žutom rijekom među golim
granama.
Iza mokrih njiva magle skrivaju
Kućice i toranj; sunce u ranama
Mre i motri kako mrke bivaju
Vrbe crneći se crnim vranama.
Sve je mračno, hladno; u prvom
sutonu
Tek se slute ceste, dok ne utonu
U daljine slijepe ljudskih nemira
Samo gordi jablan lisjem suhijem
Šapće o životu mrakom gluhijem.
Kao da je samac usred svemira.
Ne usudjujem se pominjati u ovom času
kako “lisje žuti, veće po drveću
lisje žuto dole veće pada”….
Pesnik je neki prolećnoj kiši zatražio poljubac…Hoćemo li mi poželeti jesenjoj kiši da nam dodirne usne? Zašto ne? Jesenja kiša kad dodirne usne naše i poljubac teški spusti na njih oduzeće nam govor. Ostaćemo nemi. S jeseni ćutanje se privuče čoveku. Poželiš deo samoće da nemo osetiš sebe u jesenjoj dubini, kad priroda umire a život ide dalje. S jeseni, makar i na kratko potražiš sebe i sebe međ drugima.
Mogla bih otići do Dunava i znajući za „Jesenju slutnju na Dunavu“ Jovana Popovića i ja upitati Dunav: koliko košta sloboda.
Ali ja šetam asfaltom, Dunav je udaljen,
lišće žuti, nebo plače a moju prošlost
koja bi da šeta samnom zaustavljam
jednostavno, boemskim pevnim stihom
našeg boema:
“Evo već je jesen, a tebe još nema.“
(Toma Zdravković)
Hodam samo sa ovim pevnim stihom.
Zaustavljam vreme od nešto jesenjih sekundi.
Lijepe misli