Bio jednom jedan korzo ili štrafta….
Davno je to bilo, još pre televizora, a možda čak i radija …Pre kafića, diskaća i “fensi” klubova za odabrane…Nije bilo ni mobilnih telefona ni Facebook-a…
Šetala se mladost ulicama gradova naše bivše domovine. Svako je mesto imalo svoju ulicu koja se nazivala štraftom i koja je danju izgledala kao i svaka druga ulica…Tek noć bi je učinila tajanstvenom i drugačijom.
Sasvim lagano, nikuda ne žureći, gibala su se tela u ritmu uličnog žamora, ili muzike iz hotela “Evropa”. Puna snage, želja i snova kretala su se u potrazi za provodom, druženjem a najviše za ljubavlju.
Niz ulicu, uz ulicu – niz ulicu, uz ulicu…i tako nebrojeno puta, sve dok se večernje šetnje korzoom, ne smene
dnevnim šetnjama beba u kolicima …
Tada su dolazili neki drugi mladi, sa očima punim iščekivanja i skrivenih želja…
Kad bi davno napušteni korzoi umeli da pričaju, koliko bi nam uzdaha preneli, tajni odali, koliko čežnjivih i stidljivih pogleda, smelih zvižduka, opaljenih šamara zbog dobacivanja, poljubaca u tamnim kapijama, šaputanja sa drugaricama, pljuckanja na ćošku sa drugarima iz kraja… ogovaranja, pakosti, uštirkanih žipona, natapiranih frizura…
U manjim gradovima starije gospe bi iznele stolice ispred svojih kuća ili radnji i posmatrale šetače sa velikom pažnjom. To su bile njihove TV serije. Ko je sa kim večeras popričao, zastao, posvađao…
Sve su to uredno beležile u svoje nevidljive, ogovaračke notese i sutradan prepričavale sa drugama šta su sve videle “svojim očima”, dodavale, mazale i kitile svoje priče (tek da bude zanimljivije)… i tako su se glasovi sa korzoa širili munjevtom brzinom ostalim delovima gradića…
Korzo je imao svoj, sasvim poseban život, nevidljivom zavesom noći odvojen od prozaične svakodnevice.
Sve je u odjeku koraka, na pločnicima i u žamoru glasva, imalo neki poseban značaj i mesto.
Ta ista ulica danju je umela veoma vešto da sakrije sva ona značajna dešavanja protekle noći…
Prolaznik nikada ne bi mogao da nasluti koliko se zaljubljivnja, odljubljivanja, strepnji ili strasti prolivalo tom istom ulicom samo nekoliko sati ranije…
Kuda je nestao sav taj zanos generacija pre nas? Kako su dogovarali sastanak bez telefona i tekst poruka? Kako su se zabavljali bez kafića i noćnih klubova za koje nisu imali novca?
Šta je bilo toliko zanimljivo u tim šetnjama gore-dole?
O tome možemo samo da slutimo ili da zamolimo nekoga ko je korzoom šetao da nam oda tajnu, dok ih još ima…
Emilija Zukov
