Kad sam ja bila mala, mi deca smo imali jedan par cipelica za izlazak i jedan za svaki dan. Cipelice za izlazak su obavezno bile crne lakovane, uz koje su išle bele hula-hopke ili dokolenice. Živo se sećam pojave čipkastih dokolenica! One su bile pravi hit i činilo mi se tada da ne postoji ništa u vrhunskoj modi, što bi se moglo uporediti sa njima. Jedan od većih problema u mom životu tada bilo pitanje da je da li je dovoljno otoplilo posle zime i da li će mi mama dozvliti da nosim dokolenice.
Ah te lakovane cipelice … kako sam se samo važno osećala u njima! Mama mi je stalno ponavljala da nikako ne smem da ih pokvasim a meni se to upozorenje činilo tako značajnim da nisam smela ni na mokar asfalt da stanem. Samo da se mojim cipelicama ništa ne desi!
Najava kiše bi me jako binula, to je moglo značiti da ću u goste ići u cipelama za svaki dan, a to bi bila prava, mala katastrofa.
Važnosti ovih tako posebnih cilepica dodavale su i svečane prilike u kojima su se one nosile. Haljinice su se menjale, ali one su bile verni pratilac svih nas devojčica, na rođendanima, svadbama, slavama (malo ih se slavilo tada), paradama, Novim godinama…
Kuda su sve naše male nožice lutale tih davnih dana i kuda su nas zapravo vodile i odvele naše male svečane cipelice …O tome bi mogle pričati one koje su došle posle njih … veće, a možda i lepše i mnogobojnije, ali nikako drage i nezaboravne kao male crne lakvane …
